ZVEZDI SAM DONEO 200 MILIONA EVRA

ZVEZDI SAM DONEO 200 MILIONA EVRA

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Ne znam, nisam računao koliko je Zvezda prihodovala od prodaje mojih fudbalera. Neki tvrde do je to suma veća od 200 miliona evra. Moguće je i da jeste tako. Ono što me čini srećnim jeste da je moje dete pod imenom Vlada Jugović izrastao u asa svetskih razmera. Ponosan sam i na to što je Milan Janković bio prvi fudbaler s prostora nekadašnje Jugoslavije koji je postao prvotimac madridskog Reala, što je Dejan Stanković postao as kome se divila Evropa…

Tomislav Miličević, znan u srpskom fudbalu i kao lovac na talente, bivši je fudbaler Crvene zvezde, ali i dugogodišnji trener tog kluba. Kao fudbaler internacionalac kratko je igrao u SAD i Francuskoj, a fudbalsku slavu i sve ono što je radio u fudbalu pečatirao je kao trener. Predvodio je u dva navrata, s dosta uspeha, seniorski tim Kuvajta, ali je to gotovo beznačajno za njegovu karijeru s obzirom na ono šta je i koliko uradio kao trener mlađih kategorija crveno-belih. Dočekao je fudbalsku penziju, kako sam kaže, na poslu koji je najviše voleo, i to smatra ličnom privilegijom. U njegovoj biografiji piše i da je posle Miljana Miljanića najveći stvaralac igrača u fudbalskoj školi Crvene zvezde. Zadužio je svojim radom i srpski fudbal. Dobitnik je nagrade za životno delo.

– Nisam bio trener selica, iako je bilo ponuda, jer sam se na početku karijere sa samim sobom dogovorio za rad na duge staze. Opredelio sam se, priznajem s najvećom radošću, a uprkos kratkom izletu među seniore, za rad s mladima. Za sve ove godine igrao sam se s decom i uživao u njihovoj igri i fudbalskoj veštini, iskrenosti i ljubavi koju su imali prema lopti. Bio sam strog prilikom selekcije jer sam znao da moram mojoj Zvezdi da stvorim igrače za potrebe prvog tima. U tom poslu moja talentovanost kao fudbalskog trenera došla je do punog izražaja – govori čovek koji i danas, kao penzioner, na svoj način stvara ili pripomaže onima koji su namerni da ga naslede u poslu punom izazova.

Ono što se pouzdano zna jeste da ste smireno i s puno argumenata, bez želje da povredite ili uvredite nekoga, oduvek podizali glas protiv loše selekcije i neznanja trenera.

– Dobra selekcija je preduslov, temelj za ono što sledi u radu s najmlađim fudbalerima. Ali da bi selekcija bila uspešna, neophodno je znanje. Prošla su ona lepa vremena kada smo trenere stvarali kroz proces obrazovanja. Postojali su fakulteti i više škole u kojima se učila i anatomija i fiziologija, pedagogija i psihologija, biomehanika… Ljudi su puno znali i s puno znanja izlazili pred decu. Danas je druga priča. Budući treneri se obrazuju kroz programe za dobijanje PROFI licenci. I sve bi bilo kako valja da ta edukacija ne traje tri puta po tri dana. Pogubno je to i za njih i još više za decu s kojom rade.

Vi ste još kao igrač, a poštujući svoj lični san, bili student DIF-a na Odseku za fudbal kod profesora Rajnovića.

– Sa 28 godina imao sam zvanje višeg fudbalskog trenera s diplomom fakulteta. Uzori su mi bili Miša Pavić, Toplak. Te iste 1968. godine dogodilo se još nešto bitno za moju karijeru. Na prijateljskoj utakmici u Beogradu kao bek zatresao sam mrežu Čikaga. Amerikanci su bili na turneji po Evropi. Njihov gazda je insistirao na tome da se preselim u Ameriku, i ja sam to na nagovor ljudi iz Zvezde, Ćosića i Bugarčića, to prihvatio. Igrao sam godinu dana u dresu Čikaga, a posle tri meseca ponudili su mi kule i gradove uz želju da ostanem kod njih ceo život. Nisam tu velikodušnu ponudu mogao da prihvatim. Preselio sam se u Francusku, na Korziku, u Ajačio.

Kako je izgledalo Vaše razvojno fudbalsko delo?

– Još u gimanziji, u petom razredu, na jednom pismenom zadatku s temom šta želimo da postanemo u životu, jedino ja nisam napisao da hoću da budem lekar, pilot, profesor ili inženjer. Napisao sam da ću biti prvotimac Zvezde. Bio je to moj san, opsesija. Kada je, 1958. godine, Boško Reljić, trener Zvezde, došao u Napredak, rekao mi je da moj san nije neostvariv. Izdvojio me je, radili smo individualno. Nosio sam dres prvotimca na utakmici Napredak – Spartak Subotica. Direktan protivnik bio mi je legendarni Bata Ognjenov. Časlav Jakovljević, specijalni izveštač, napisao je sutradan u „Večernjim novostima” kako je „mladi Miličević zasenio Batu Ognjenova”. Narastao sam do neba. To sam čitao u ponedeljak, u utorak me otac naterao da posle provale oblaka počistim metlom vodu ispred naše kuće koja je bila 50 metara od tribine stadiona. U jednom momentu zaustavio se pred kućom ogroman automobil iz kojeg je izašao čovek s muštiklom u ruci (dr Aca Obradović) i pitao me da li znam gde stanuje fudbaler Tomica Miličević. Bio sam sitan, u kratkim pantalonama, bos, sirotinja. Plašio sam se da se ne okrene i ne ode. Međutim, ušao je u kuću, ali moji roditelji nisu hteli ni da čuju da se preselim u Beograd. Ja nisam mislio tako. U četvrtak ranom zorom, autobusom u 5.00, krenuo sam put glavnog grada, u zagrljaj snu. Dugo se putovalo, tada nije postojao autoput, šofer me je na moju molbu ostavio ispred stadiona na trotoaru gde je danas kafana „Korner” našeg golmana Dike Stojanovića. Otišao sam na prvi trening…

Igrali ste u prvom timu Zvezde, maturirali u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji.

– Bili su tu Šekularac, Kostić, Tasić, Durković, Stipić, Vladica Popović, Maravić, Rudinski, Sele Milošević… Imao sam status olimpijskog reprezentativca, pripremali smo se za Tokio 1964. U jesen 1963, na jednoj prvenstvenoj utakmici, u duelu s Rođom Milovanovićem povredio sam meniskus i nisam otputovao na Olimpijske igre. Operisan sam na Banjici, profesor Radulović je izveo zahvat, a pored njega je kao asistent i deo ekipe bila i lepa mlada sestra. Upoznali smo se u bolnici, vrlo brzo i venčali, i danas je iza nas 55 godina srećnog braka.

Posle igranja na Korzici, vratili ste se u Beograd i, naravno, odmah otišli na stadion Zvezde. Tada je trener bio Miljan Miljanić. Igrali ste čak kratko u istom timu.

– Znali smo se još iz tog vremena. Kada je, kasnije, kao trener preuzeo prvi tim, oprostio se sa svim prvotimcima, samo je mene zadržao. Zašto, ne znam. Na tom treningu, po povratku is Francuske, pozvao me je da odmah dođem do njega, pitao me šta nameravam dalje, a kad sam mu saopštio svoje planove, rekao mi je: „Ako hoćeš da igraš fudbal, dođi sutra, a ja ću danas razmisliti u koji je klub najbolje da odeš. A ako hoćeš da budeš trener, onda idi odmah u svlačionicu i presvuci se.” Uradio sam ovo drugo i vratio sam se na teren brzinom munje.

Zanimljiv je i podatak da ste posle samo 15 dana probnog rada dobili i stalni radni odnos.

– Miljanić me je poslao na utakmicu Trepča-Bor. Tražio je da napravim izveštaj. Dva dana posle utakmice preneo sam zapažanja i analizu meča igračima Zvezde, a Miljanić je tad pred svima izgovorio da sam tog časa potpisao profesionalni ugovor sa Zvezdom kao trener.

Trenirajući strogoću izbacili ste, vrlo brzo, s treninga Kirila Dojčinovskog, u tom momentu možda i najboljeg odbrambenog igrača Zvezde.

– Jesam. Radio sam po Miljanićevom naređenju s linijom bekova, sa Đorićem, Karapandžićem, Pavlovićem, Dojčinovskim, Rakićem… Temperamentni i dobri Kire nije želeo da uradi vežbu onako kako sam tražio i zbog toga sam ga oterao u svlačionicu. Miljanić ga je posle još i kaznio, a ja sam nastavio da radim normalno svoj posao. Par dana kasnije mi je Slobodan Ćosić ispričao kako je Miljanić došao tog dana kod njega u kancelariju i rekao: „Tomica je definitivno trener”.

U penziji ste zvanično, ali i danas je u prvom timu Crvene zvezde nekolicina igrača koji su veliku fudbalsku pozornicu i crveno-belu čaroliju upoznali zahvaljujući Vama.

– Priznajem, ponosan sam na aktuelne prvotimce, na Stojkovića, Savića, Hajdina, Joveljića, malog Terzića… Do juče tu je bio i Srnić, pre toga Adžić, Vule Jovanović. Svi oni su na neki način moja deca, divni dečaci i dobri fudbaleri. Stojkovića sam doveo iz Ražnja, Hajdin je bio talentovano dete, ali još uvek nije pokazao sve ono što može. To, opet, ne znači da neće. Tu je i Joveljić ili neko ko puno obećava…

A Vujadin Savić, gde je on u toj priči? Danas je standardni prvotimac i kapiten Crvene zvezde.

– Apsolutno zasluženo je kapiten, on je dete crveno-belih. Istina, bilo je malih nesporazuma na početku. Njegov otac Dušan je bio hrabar, robustan, energičan, tipičan golgeter. Vujadin sve to nije bio, bar ne po mojim selektivnim principima. Imao je nešto drugo što sam odmah prepoznao i zato sam ga vratio nazad u liniju bekova. Ja sam tada poredio dva različita tela, dve različite psihologije, i nisam pogrešio. Zbog svega Dule Savić, u to vreme sportski direktor Crvene zvezde, puna tri meseca nije želeo sa mnom da razgovara. Bio je ljut na mene što njegov sin nije centarfor. Silno je to želeo ali… Onda su se stvari promenile. I sada kad se sretnemo, Dule mi kaže da, gde god i kad god uđe u crkvu, pali sveću za mene.

Pričali ste, ne štedeći komplimente, o Marku Grujiću, takođe velikom talentu škole Zvezde. Zašto nije već danas ono što se činilo da će sigurno biti?

– Fudbaler čudesnih moći s genijalnim rešenjima. Ima sve uslove da postane veliki igrač. Verujem da hoće, još nije kasno. Moraće, međutim, pre toga da sa samim sobom raščisti ko mu je menadžer, ko odlučuje o njegovoj karijeri. Za mene je klub jedini pravi i prema igraču najčasniji menadžer. Klub stvara igrača i klub ga prodaje. Kad će ga prodati i za koliko će ga prodati, to je klupska politika. Kad se drugi upetljaju…

Jednom ste izjavili da je Toma Miličević Zvezdi stvarao igrače, a da je Zvezda od Tome Miličevića stvorila igrača.

– I igrača i trenera, ali i lojalnog građanina ove države. Sve što imam u životu, a imam hvala bogu ono što je potrebno za jedan visokostandardni život, imam zahvaljujući Zvezdi. S radošću kazujem da sve što sam radio u najvećem srpskom klubu, radio sam s najvećom odanošću, ljubavlju, stručnošću i moralom. Radeći u Zvezdi, nisam napravio grešku. Ni jednu jedinu. A zna se šta se podrazumeva pod greškom. Imao sam od prvog dana svoj kurs, koji nisam menjao. Nisam ni pomislio da zabrljam jer sam znao da, ako zabrljam, ugrožavam ne samo svoj integritet već i integritet Crvene zvezde, njenu veličinu.

Tim crveno-belih predvođen s klupe Tomom Miličevićem ostvario je najveću pobedu (13:0) u istoriji odmeravanja snaga Zvezde i Partizana.

– Na drugoj strani bio je moj kolega Ljubiša Tumbaković. Imao sam dobro selektiranu i moćnu ekipu mlađih juniora, u kojoj su igrali Stanković, Drulić, Pantelić, Lazetić, Koroman, Urumov, Lalatović… Tumba posle svega nije znao gde se nalazi, a ja sam bio siguran da će većina iz tog tima ostvariti svoj fudbalski san. Mnogi jesu.

Da li znate koliko je fudbalera iz Vašeg pogona izraslo u prvotimce i koliko je Zvezda zaradila njihovom prodajom?

– Ne znam, zaista ne znam. Mnogi se čude kako to da nisam vodio tu statistiku. Jednostavno nisam. I ne znam, a to me danas svi prvo pitaju, koliko je Zvezda prihodovala od prodaje mojih fudbalera. Oni koji se tim stvarima bave, tvrde do je to suma od preko 200 miliona evra. Moguće je i da jeste tako. Ono što mene kao trenera zapravo čini srećnim jeste da je moje dete pod imenom Vlada Jugović izrastao u asa svetskih razmera, odnosno u najtrofejnijeg fudbalera Zvezde u istoriji sa dva trofeja Lige šampiona. Ponosan sam i na to što je Milan Janković bio prvi fudbaler s prostora nekadašnje Jugoslavije koji je postao prvotimac madridskog Reala, što je Dejan Stanković postao as kome se, dok je igrao u najvećim kubovima Italije, divila cela Evropa…

Trenutno su dva Vaša fudbalera u žiži javnosti. Luka Jović na nivou Evrope, a Dejan Joveljić kao najtalentovaniji špic na terenima Srbije, koga bi već sada pola Starog kontinenta rado videlo u svom dresu.

– Polako, polako. Istina je samo to da su oni na dobrom putu. Njihove vrednosti prepoznao sam još dok su bili klinci. Jović je iz okoline Bijeljine, iz sela Batar. Zvezda je lepo zaradila na njegovom transferu. Moguće da će i više zaraditi sada kad se preseli u Real ili Barselonu ili već gde god da ode. Rastao je u časnoj i poštenoj porodici, lako smo se dogovorili da dođe u Beograd. Sada je to što jeste. I Joveljić je iz Bijeljine. Još nije ono što će biti, a biće moćan špic.

Kako prepoznajete da je neko supertalenat?

– Svaki čovek mora da oseti unutar sebe zašto ga je stvorila majka priroda, za koju profesiju. Ja sam to spoznao još u rodnom Kruševcu kad sam sa 10 ili 12 godina uveliko trenirao svoje drugove. Igrali smo na poljani, i ja sam sastavljao tim, određivao ko će šta igrati. Kad nismo igrali utakmicu, na moj nagovor dečaci mlađi od mene ili moji vršnjaci vodili su loptu naizmenično levom i desnom nogom između drveća u parku. Imao sam i tada, a imam i sada instinkt za neke stvari. U međuvremenu sam dosta učio, krao i kupovao znanje svaki dan. Naglašavam, morate imati nešto urođeno u sebi da biste s uspehom radili ovaj lep i kod nas, u našem fudbalu, nedovoljno cenjen posao.

Kad prepoznate fudbalsku vrednost nekog dečaka, sledeći korak je razgovor s roditeljima. Roditelji su Vam uvek verovali?

– Prvo zato što sam u tim razgovorima uvek bio veoma iskren. Rekli su mi posle da su u meni prepoznali da ću njihovom detetu biti drugi otac. Ja sam kao trener morao tako da se postavim. Bila je to formula koja je donosila rezultat kojim su bile zadovoljne obe strane.

Menja se posao, menja se stranka, menja se žena, ali Zvezda nikad… Šta je to što Zvezdu čini toliko posebnom?

– To su reči predsednika kluba Svetozara Mijailovića, i apsolutno se slažem s njim. Smatram sebe privilegovanim što sam i danas, iako penzioner, deo Zvezde, kluba koji, otkako postoji, stvara sportske radnike profesionalce, sportske radnike amatere, trenere, igrače, navijače, sportske novinare… To sve zajedno je lična karta Crvene zvezde kao institucije.

Kad već tako kazujete, recite onda i ko je najbolji Zvezdin trener u istoriji kluba, sportski radnik, novinar, igrač…

– Miljan Miljanić je neprikosnoven u kategoriji trenera, Slobodan Ćosić je to u konkurenciji sportskih radnika, legendarni Ljubiša Vukadinović kad su u pitanju sportski novinari. A ko je najbolji fudbaler? Ja imam tu tri modela. Svako je na svoj način specifičan. Najveći je Bora Kostić, onda ide Šekularac, treći je Dragan Džajić.

Zašto baš oni i zašto tim redosledom?

– Bora Kostić je bio u ono vreme neponovljiv golgeter. Specifičan. Kad uzme loptu, to jednostavno nije moglo da se brani. Dobri treneri su sve činili da ga blokiraju, ponekad su, naravno, i uspevali u tome, ali kad Kostić uzme loptu… Nije postojao u ono vreme bek koji je mogao da ga zaustavi. Šeki je bio najveći virtuoz s loptom. Ne samo kod nas već i u svetu. Bora je, naravno, imao i nedostatke, Šekiju je nedostajao sprint… A Džaja je bio velikan i ostao je legenda zato što je spojio mnogo toga u celinu, što je u svetu fudbalsko savršenstvo. Veliki dribler, opasan golgeter, sjajan asistent!

Zagovornik ste teze da veliki klubovi, a Zvezda to jeste, treba da imaju i svoju školu fudbala s pečatom kvaliteta, a u školi trenere odgovarajućih profila.

– Zvezda je najviše novca inkasirala od prodaje svojih igrača, fudbalera stvorenih u sopstvenoj školi. Znači, vredi ulagati u škole. Uspeh je potpun kad klubovi još u ranoj fazi karijere naprave selekciju igrača koji bi po završetku karijere mogli da budu treneri. Najgore je po bivšeg igrača ako uđe u trenerski posao s diplomom „bivši fudbaler” i bez neophodnog obrazovanja, a još za to nema prirodni dar. To nije dobro ni za njega ni za fudbal. To su teški promašaji i igrača i kluba. Sve ovo govorim jer je takvih slučajeva bilo u Zvezdi i zbog svega se plaćao žestok ceh.

Kada ovo obrazlažete, koliko znam, uzimate kao primer Dragana Džajića. Zašto?

– Upravo zato što je tipičan primer. Bilo je i onih koji su ga po završetku karijere nagovarali da bude trener. I ja sam ga jednom pitao zašto se ne bi kao bivši as bavio trenerskim poslom. Bio je iskren i odgovorio da na klupi ne bi izdržao ni pet minuta. Dakle, on je neko ko je znao što može, a šta ne. Nije uleteo u zamku u koju mnogi veliki fudbaleri jesu, ne samo kod nas. Prepoznao je na vreme ono što može da radi i to je radio na sjajan način. Mislim da svaki ozbiljan klub mora da utiče na budućnost igrača. To je filozofija velikih.

Čuo sam da ste trener kome su posebno bili zahvalni roditelji i dečaci kojima ste u pravi čas saopštili da ne mogu, ma koliko to bilo bolno, da budu igrači Zvezde.

– Jedan sam od trenera koji je znao da selektuje i da kaže glasno i jasno da ovo ili ono dete neće postati igrač Zvezde. Govorio sam da može da igra fudbal u ne znam kojem klubu, ali u Zvezdi, u našoj legendarnoj rupi, ne. Sad znam da je to bio moj najveći kvalitet. I najveća vrednost kao trenera. Sve to zajedno je doprinelo stvaranju ugleda Zvezde i njene škole, popularizaciji kluba i klupskih vrednosti, afirmaciji Zvezde u celini. Kao školovan trener, još na početku sam mogao da prepoznam ko će od dece uzleteti visoko i dostići profesionalne vode, a ko će odustati. I dan-danas su mi roditelji zahvalni što sam im na vreme saopštavao da im dete neće ići putem profesionalnog fudbala. Zovu me često i kažu: treneru, vaše dete je završilo fakultet, vaše dete se zaposlilo, vaše dete se oženilo, vaše dete je kupilo stan, vaše dete je dobilo dete… To je najveća satisfakcija koju možete da doživite, trijumf trenerskog morala.

Milojević je trebalo da bude novi Bekenbauer

Filozofija Tome Miličevića je nepogrešiva kada su u pitanju mogućnosti dece, njihov prirodni talenat i fudbalska budućnost.

– Imao sam kao trener senzibilitet da procenim bivšeg igrača, da prepoznam da li može da bude fudbalski trener. Zagovarao sam tezu da trener u klubu mora da bude bivši igrač. On oseća svaki damar kluba. Takođe, ima u sebi lični moral s obavezom da bude odan, pošten trener, stručan.

Kažu da je iz te Vaše priče zapravo sadašnji trener crveno-belih Vladan Milojević.

– On je sinteza svega onog što sam izgovorio. Zvezdino dete, bivši fudbaler koji je već sada kao trener nadmašio igračku karijeru. Njega i brata doveo sam u Zvezdu iz Aranđelovca.

Takođe kažu da je Vaš ljubimac bio Goran, a ne Vladan Milojević.

– Kao što je Vladan bio predodređen da bude veliki trener, tako je Goran trebalo da bude moćan igrač. Bio je stariji, ali je napravio veliku grešku kod potpisivanja ugovora. Nije me poslušao, napravio je pogrešan korak, otišao je u Partizan i propao. Ja sam ga stvarao da bude drugi Bekenbauer. Imao je kao igrač milion kvaliteta, stil igre koji je krasio velikog Nemca, ali…

Basta ispred svih

Podugačak je spisak onih koje je Toma Miličević pronašao na poljančetu ili terenu nekog malog kluba, onih koji su vođeni njegovim trenerskim instinktom dostigli zvezdane fudbalske visine. Da li ste možda imali ljubimca, nekoga ko Vam je posebno prirastao za srce?

– Teško je bilo koga izdvojiti. Svi su na svoj način bili sjajna deca, kasnije su na moju radost postali i dobri ljudi. Ako već moram nekog da izdvojim, to bi bio Dušan Basta. Vaspitan, posvećen fudbalu, primer drugima. Stanovao je u  Kovilovu, 35 kilometara udaljenom od našeg stadiona, ali je uprkos svemu, na trening stizao pre svih, čak i pre onih koji su živeli u blizini stadiona. Zbog takvog odnosa prema obavezama dugo traje i u Italiji. Kada smo krenuli na zajednički put, imao je 12 godina. Zapisao sam da je Basta sjajna ličnost, talentovan, dečko koji ima lepu perspektivu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar