BIBLIJSKI BOŽIĆ NA KOSOVU

Jedini Srbi u južnom delu Kosovske Mitrovice su sveštenik Nenad Stojanović i njegova porodica. Oni najradosniji hrišćanski praznik dočekuju u miru, u razrušenom hramu, bez ljudi  

Oko porte je bodljikava žica, kao i visoki betonski zid. U dvorištu manastira su osmatračnice iz kasarne tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga. Sa druge strane nema ograde i može da uđe ko hoće iako je svetinja u pitanju. Manastir Svetog Save u južnoj Mitrovici predstavlja monumentalnu građevinu i jednu od najlepših crkava na Kosovu i Metohiji. Kao i ostale crkve i manastiri, i ova je tokom martovskog pogroma 2004. oskrnavljena i to pred očima vojnika Kfora. Tada je stradao i parohijski dom odakle su, među poslednjim Srbima, južni deo Kosovske Mitrovice napustili i sveštenici.

Nema nekih problema za praznike, bar dosad ih nije bilo. Na Badnji dan, kao i svuda, palimo badnjak, tu obično bude nekoliko ljudi, dvoje-troje, najviše petoro. Na liturgiji za Božić bude i do 20 Srba. Nedostaje nam narod. Crkva bez ljudi ne postoji. Narod je ono što čini crkvu, kaže otac Nenad
Uoči Božića leta Gospodnjeg 2018, u Južnoj Mitrovici je samo otac Nenad Stojanović, sa suprugom Tatjanom i njihova četiri sina. Nenadovi sinovi Dimitrije (9), Filip (7), Marko (5) i Lazar (2,5) ovde ograđeni provode detinjstvo, u prostorijama parohijskog doma. Na ulicu retko da izlaze, uglavnom autom. Stariji sinovi mu idu u školu u severnoj Mitrovici, a on predaje veronauku u tamošnjoj srednjoj tehničkoj školi.

Po badnjak u severnu Mitrovicu

Međutim, otac Nenad najradosniji hrišćanski praznik dočekuje u miru i bez imalo jeda. Samo mu, kaže, nedostaju ljudi.

- Nema nekih problema za praznike, bar ih dosad nije bilo. Na Badnji dan, kao i svuda, palimo badnjak, tu obično bude nekoliko ljudi, dvoje-troje, najviše petoro. Na liturgiji za Božić bude i do 20 Srba. Dođu taksijem ili zajedničkim prevozom, pričeste se pošto je kraj posta. Onda se vraćaju kućama na svečani ručak ili odlaze kod prijatelja i rodbine da budu položajnici. Inače, ovako sve je u redu - kaže otac Nenad za "Ekspres" i dodaje da razume naš narod koji se opredeljuje da umesto u nekada glavnu srpsku crkvu u Mitrovici ode u onu u severnom delu, jer im je ona bliža.
- Ljudi ne dolaze iz raznih razloga, plaše se, nije im prijatno ili ne mogu da obezbede prevoz. U severnom delu žive Srbi i tamo ima parohijska crkva Svetog Dimitrija i sveštenici drže službe. Tamo je malo lakše da se ode. Ovde smo samo ja i moja porodica. Nema nikog drugog. Nedostaje nam narod. Crkva bez ljudi ne postoji. Narod je ono što čini crkvu - dodaje.

I njegova porodica će na sličan način proslaviti rođenje Hristovo kao i ostali. Po badnjak će otići u severni deo, jer u južnom ne smeju da seku šumu. Kako kaže, uprkos svim iskušenjima, ne planira da ode odatle.

- Ja sam tu po blagoslovu vladike Teodosija i tu sam da služim Bogu. Dešava se da nedeljom nekada liturgiju držimo sami... Ja držim službu, deca mi pomažu, supruga je za pevnicom - kaže otac Nenad.

Inače, ova crkva je za poslednjih 13 godina samo delimično obnovljena. Od ikonostasa je ostao samo mali, nagoreli deo, a untrašnjost crkve je neokrečena, bez fresaka i sa porušenim krovom. Pre toga, ova bogomolja stara više od 120 godina imala je impozantnu unutrašnjost. Ikonostas - na kome su centralni deo zauzimale crkvene dveri sa pozlatom. Sve ikone na njemu bile su izuzetne lepote i vrednosti, a posebno su se isticale Bogorodica sa malim Hristom, Isus Hristos, Jovan Krstitelj, Sveti arhangel Mihail i Sveti Sava. Na vrhu ikonostasa dominirao je veliki krst sa Hristovim raspećem.

 

Nušić odredio mesto crkvi

Izgrađena je na mestu koje je tadašnji konzul u Kosovskoj Mitrovici Branislav Nušić označio, a srpski rod podigao je hram u slavu prvog prosvetitelja i arhiepiskopa. Od samog početka izgradnja crkve tekla je sporo i sa čestim prekidima, najviše zbog besparice, ali i zbog nezadovoljstva lokalnog albanskog stanovništva, praćeno ubistvima, pljačkama i nasiljem nad Srbima u Mitrovici i okolini. Zahvaljujući pomoći Kraljevine Srbije i dobrotvora, stavljena je pod krov 1909. godine. Po projektu uglednog profesora Beogradskog univerziteta, arhitekte Andre Stevanovića, izgrađena je u srpsko-vizantijskom stilu sa upisanim krstom 15 x 23 metra, visine preko 25 metara, sa kamenim zidovima debljine 90 cm, kojim je i pod bio popločan. Osvećena je 17. jula 1921. godine, a čin osvećenja obavio je episkop raško-prizrenski Mihailo.