38. GODINA OD POČETKA AVGANISTANSKOG RATA: Kako je CIA prevarom uspela da stvori ruski Vijetnam

38. GODINA OD POČETKA AVGANISTANSKOG RATA: Kako je CIA prevarom uspela da stvori ruski Vijetnam

Foto: Printscreen Youtube


Još pre osnivanja države Avganistan za tu zemlju bile su zainteresovane ne samo Velika Britanija, nego i carska Rusija, ali i Persija. Avganistan je, zbog svog položaja na prilazima Indijskom okeanu, smatran interesnom sferom Rusije, ali i Velike Britanije, koja je smatrala da posle zauzimanja Indije moraju biti osigurani i prilazi, jer Avganistan, a pre svega grad Herat, predstavlja vrata Indije. To je posebno pred kraj 19. veka podstaklo obe sile da krenu na Avganistan.

Sam geografski položaj i surova priroda, pre svega neprohodne planine omogućili su ovoj zaostaloj i siromašnoj zemlji da izbegne dominaciju obe sile. Avganistanska plemena su čak odbili dve britanske ekspedicije što je bio jasan znak i za London i Sankt Petesburg da ne pokušavaju ništa slično. Na kraju Britanci su Avganistan primili u sastav indijskog podkraljevstva kao predfeudalnu konfederaciju plemena sa sopstvenim kraljem. Taj dogovor je pogodovao svima, a posledica toga je bila da Avganistan nikada nije doživeo ni delimičnu imperijalnu modernizaciju, pa je skoro čitav vek ostao nepromenjen. Odnosi između Paštuna, Tadžika, Uzbeka, Hazara, Nuristanaca i Balučeva –garantovao je da ni jedna ličnost koja je došla na čelo države nije dugo ostala na vlasti, a ponor u odnosima između Kabula i unutrašnjosti postao je sve dublji.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Na razvoj Avganistana nesporno veliki uticaj odigrala je i ruska Oktobarska revolucija. Zahvaljujući njoj podstaknute su modernizatorske ideje mladog avganistanskog kralja Amanulaha Kana. Iznerviran zbog britanskog tutorstva i okružen radikalnim intelektualcima koji su se okrenuli idejama prosvetiteljstva i Velikog oktobra posle pada carske vlasti u Petrogradu omogućio je da Avganistanci pobede, Britance u manjem okršaju 1919. Ubrzo posle toga pokrenuo je reformu sličnu onoj koju je pokrenuo Kemal Ataturk u Turskoj. Proglasio je novi ustav, uveo je pravila da muškarci počnu nositi zapadna odela, a ženama je dato pravo glasa. Veliki broj Avganistanaca odlazio je na školovanje u inostranstvo, a u Kabulu osnivane prve mešovite škole. Istovremeno u Moskvu je poslao delegaciju, koja je primljena i svi njihovi zahtevi uzeti veoma ozbiljno u razmatranje.

Međutim, iako se Amanulah nadao pomoći, sem obećanja i maštanja nije bilo drugoga. Zbog poraza, ali i šurovanja sa Boljševicima, Britanci su postali nervozni, pa su poslali Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije u Avganistan. On je uz pomoć novca kupio lojalnost dva plemena, podsticao mržnju prema Aminulahu tako što je krivotvorio fotografije kraljice Soraje ubeđene feministkinje u eksplicitnim erotskim pozama i to delio plemenima. Aminulah je 1929., srušen s vlasti vojnim udarom. Na čelo su postavili marionetu Zahir Šaha (16. Oktobar 1914 – 23. Jul 2007) koji je omogućio da Avganistan uoči i tokom Drugog svetskog rata ostane neutralan. U posleratnom periodu Zahir Šah se oslobodio Britanskog jarma i počeo da vodi neutralnu poltiku. Avganistan je koliko toliko vodio miran život sve do 1973. godine, koja je označila prekretnicu.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Kad sestrić dođe glave

Naime Šahov sestrić general Daud izveo je jednog vrelog julskog dana 1973. državni udar uz pomoć grupe oficira i pripadnika Parčam frakcije NDPA (Narodna demokratska partija Avganistana). Udar nije usledio kao posledica širkog nezadovoljstva, već više kao politička ambicija nekadašnjeg predsednika vlade Mohameda Dauda Kana, člana kraljevske porodice, rođaka i zeta kralja Zahira. Prevrat je izveden kada je kralj Zahir Šah bio u službenoj poseti Italiji. Na tron je seo Daud koji je sebe proglasio za predsednika vlade, ministra spoljnih poslova i ministra odbrane.  U proglasu mesec dana po preuzimanju vlasti  najavio je ostvarenje interesa koji pogoduju avganistanskom narodu. U poruci je monarhija osuđena, kao i birokratska modernizacija. Program modernizacije je bio ambiciozan, ali nije bilo kadrova. Pripadnike struje je čak, kad se počeo oholo ponašati i da uklanja s čime je u partiji NDPA nastao haos.

U međunarodnim odnosima Daud se udaljava od SSSR-a i počeo se približavati iranskom šahu Rezi Pahlaviju od kog je očekivao veliku finansijsku pomoć i poličku podršku. Kriza Daudove vlasti još više se produbila u periodu od 1975-1977. kada je došlo do prekida saradnje između Dauda i struje Parčam, a kuliminiralo represalijama prema nekim visokim funkcionerima NDPA koji su hapšeni i likvidirani. Daudov državni udar narušio je dugu unutrašnju stabilnost što je dovelo da u 1978. dođe do puča koji je izveden 27. aprila 1978, kada na čelo dolazi levo orjentisana Kalq struja NDPA. U ovom puču Daud je likvidiran sa svim čanovima svoje prodice i najbližim saradnicima. Dana 30. aprila 1978. proglašena je Demokratska Republika Avganistan, a generalni sekretar NDPA Nur Taraki postaje šef države, premijer i vrhovni komandant oružanih snaga. Pod njegovom vlašću frakcionaški unutarstranački sukobi su nastavljeni. Uporedo je bila najavljena i velika agrarna reforma koja je trebala ukinuti feudalizam i stvoriti radnike i seljake i unapređenje poljoprivrede. To je izazvalo oštar otpor, pa je sa sela krenula kontrarevolucija prema vlasti u Kabulu. Posebno žestok otpor bio je u provinciji Nuristan gde su se regularne jedinice sukobile sa pripadnicima Islamskog revolucionarnog pokreta. Javljaju se čak tri islamistička pokreta koji su proglasili početak borbe protiv komunističke i protivverske vlade Tarakija i pozvale sve na „džihad“ – sveti rat. Taraki je otišao u Moskvu kako bi pronašao rešenje i da dobije podršku. Tad je i sklopljen Sporazum o prijateljstvu i saradnji između Sovjetskog Saveza i Avganistana. Sporazum je predviđao i da će SSSR priteći u pomoć Avganistanu ako zapreti opasnost njegovom opstanku i poretku. Uprkos svemu kriza u zemlji postaje sve složenija, pa čak i imam Homeini poziva Šiite u Avganistanu da pomognu u zbacivanju vlastodržaca koji deluju protiv Alahove vere i Alahovih zakona. U 1979. ušlo se već u otvoreni konflikt u samoj državi. U martu 1979. dolazi do rekonstrukcije. Dosta čalnova struje Parčam je pohapšeno, ministar spoljnjih poslova Hafisulah Amin postaje premijer. On čak formira Narodno odbrambeno veće kojim on presedava. Sukobi između Tarakija i Amina postaju sve žešći, talas nezadovoljstva se svuda širi.
U Heratu izbija pobuna u kojoj strada i 10 sovjetskih građana. Uporedo sa tim sovjetsko vojno prisustvo u Avganistanu se povećava, rastu isporuke svojetskog naoružanja i upućuju se stručnjaci. Neredi i pobune se šire celom zemljom. Sovjetsko vojno prisustvo se pojačava, posebno je značajan dolazak komandanta kopnenih snaga sovjetske armije generala Pavlovskog, koji je rukovodio vojnom intervencijom u Čehoslovačkoj 1968. Pavlovski je u ime sovjetskog rukovdstva zahtevao Aminovu smenu. To je bio jedan od važnih razloga Tarakijeve posete Moskvi 11. septembra 1979. Taraki je o Aminovoj smeni želeo da razgovara sa Brežnjevom. Samo pet dana posle posete 16. septembra Avganistanski radio javlja da je Taraki podeno ostavku zbog lošeg zdravstvenog stanja što je i prihvaćeno od strane Centralnog komiteta NDPA i da je Amin postao novi generalni sekretar partije. Usledila je čistka rukovodećih ljudi u državi i partiji. Amin je naglasio da ima podršku armije. Narednog dana sazanlo se da je Taraki umro u bolnici od posledica rana zdobijenih u sukobu u predsedničkoj palati između dve grupe oficira i vojnika. Navodno je bilo 50 mrtvih. Ubrzo je objavljen i telegram saučešća Brežnjeva i poskidane sve Tarakijeve slike.
Međutim situacija se i dalje pogoršavala, a moral u oružanim snagama je opadao. Pobunjenici su čak zapretili napadom na Kabul. Njihove vođe su bile različite plemenske poglavice. Aminovo svrgavanje Tarakija je proglašeno novim državnim udarom, iako je Amin nastavio Tarakijevu politiku. Broj sovjetskih vojnih savetnika sredinom 1979. iznosio je već 2.000, a u julu u Avganistan je ušla prva borbena jedinica tačnije vazdušno-desantni bataljon jačine 400 ljudi koji je smešten u Bagramu, 45 km severno od Kabula, kako bi obezbedio tamošnji aerodrom. Sovjetski Savez se sve više približavao izboru jedne od mogućih akcija prema Avganistanu.

Za to vreme u Moskvi se već razmišljalo o vojnoj intervenciji, iako se Poltibiro protivio vojnim predlozima. Ostalo je tajna što je to u pitanju, iako neki veruju da se prave informacije kriju u arhivima CIA. Danas posle skoro 38 godina od intervencije smatra se da je tome kumovala američka dezinformacija kako je Hafizulah Amin bio pred ivicom da promeni saveznika i okrene se SAD. Navodno vojne strukture su sumnjale da je Amin bio agent CIA. Politbiro je smatrao da je to obična podmetačina i imperijalističko blaćenje sovjetskog saveznika, međutim do dana današnjeg ostala je tajna šta je to prevagnulo dva dana uoči početka zauzimanja Kabula i prevrata da se krene u sovjetsku vojnu intervenciju u Avganistanu.

Početak intervencije

Intervencija preuzimanja vlasti u Kabulu satojala se iz dva dela: političkog i vojnog.

Politički deo predviđao je promene u državnom vrhu tj. zamenu kompletnog političkog i vojnog rukovodstva u Avganistanu i izbor novog predsednika, a zatim propagandno-političke mere koje su trebale opravdati intervenciju ili bar ublažiti oštre kritike. Vojni deo operacije je bio precizniji sa izrađenim detaljima koji su predviđali što veći stepen iznenađenja i brzinu i preciznost u izvođenju borbenih radnji i zadataka. Izrada vojnih prirema poverena je sovjetskom generalštabu, a političko-bezbednosne pripreme službi bezbednosti i odgovarajućoj partijskoj službi. Neposredno izvršenje plana o vojnoj intervenciji povereno je komandi Turkestanskog vojnog okruga.
Sovjetska vojna intervencija u Avganistanu izvedena je sa dosta veštine i lukavosti, posebno politički deo – izvršenje prevrata u Kabulu, svrgavanje i pogubljenje predsednika Amina i dvođenje na vlast Barbaka Karmala i stavljanje svetske javnosti pred svršen čin.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Prevrat u Kabulu izveden je iznenadno i munjevito. Sovjeti su od pre imali iskustva u tome, stečenih osobito u Čehoslovačkoj, gde je operacija izvedena po sličnom scenariju. Preduzet je niz političkih i diplomatskih aktivnosti. Predsednik Amin i njegovi saradnici angažovani su bili velikom posetom sovjetskih rukovodilaca, u kratkom vremenu, s čim je odvraćena bila pažnja od aktivnosti koje su se sprovodile sa prevratom i vojnom intervencijom. Dan pre početka intervencije u Kabul 26. decembra 1979. u posetu je stigao ministar poljoprivrede Uzbekistanske SSR. Za njega je priređen prijem u hotelu Interkontinental u predgrađu Kabula. Na prijemu je bilo dosta sradnika, ministara i ostalih rukovodilaca Aminovog režima, koji su mirno uživali u prijemu, ne sluteći šta se sprema,
Svrgavanje predsednika Amina počelo je 27. decembra 1979. tačno u 19 časova, kada je iznenada došlo do pokretanja sovjetskih jedinica sa tenkovima i oklopnim transporterima sa aerodroma Bagran ka gradu. Cilj je bio zauzimanje privremene rezidencije predsednika Amina, zgrada radija i televizije, telefonska centrala i drugi značajniji objekti.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Sovjetski generalštab prema planu predvideo je specijalnu grupu KGB „Alfa“ da prodre u dubinu neprijateljske teritorije ispita strukturu, organizaciju, lokaciju i planove avganistanskih komandanta lojalnih Aminu i po potrebi ih likvidira, otkrije štabove, centre veze, skladišta oružja i municije i sve to uništi.

Glavni cilj sovjetskih snaga koje su se pokrenula sa aerodroma Bagram bila je palata Darulaman, na periferiji grada u kojoj se nalazio Amin, sa jednim naređnjem, da se on likvidira. Palata Darulaman bila je inače izgrađena na uzvišenju dakle je bio odličan pregled kompletne okoline.

Naime, postoji priča da je Amin u ovu palatu prešao da živi svega nekoliko dana pre prevrata, pod nagovorom sovjetskih savetnika, a zbog veće bezbednosti.

Palatu su činila tri povezna objekta, izgrađena od armiranog betona sa zidovima koji su mogli da izdrže pogotke topova kalibra 23 mm iz samohotki protivavionskih topova ZSU 23/4. Prema palati je vodio samo jedan put koji je bio pod stalnom kontrolom pristalica lojalnih Aminu. Prema nekim procenama u kompleksu ove palate bilo je oko 2.000 pripadnika Aminovog obezbeđenja, od kojih se većina nalazila na trećem spratu objekta. Nedaleko od ove zgrade nalazio se štab Aminove armije gde su na krovu bili protivavionski topovi kalibra 23 mm, a na 500 metara su se nalazili Žandarmi.

Sovjetska vojna obaveštajna služba GRU došla je do informacija da će se 27. decembra u predsedničkoj palati nalaziti samo 200 gardista i 11 tenkova na ulazu u palatu. Za napad Sovjeti određuju specijalnu grupu Alfa sa odredima Zenit i Grom. Odred Grom brojao je 25 ljudi, dva protivavionska topa ZSU 23/4 Šiljka, 6 oklopnih transportera BTR 60 PB sa teškim mitraljezima kalibra 14,7 mm i mitraljezima PKT kalibra 7,62 mm i 6 BVP-1. Odred Zenit takođe je brojao 25 specijalaca. U operaciju je bio uključen i Muslimanski bataljon sačinjen od zavrbovanih sovjetskih pristalica, koji su pružali pasivnu podršku ovim odredima.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Signal za napad označilo je dizanje u vazduh telefonske centrale. Kada je odjeknula eksplozija Šiljke koje su se rasporedile oko palate kružno otvorile su uragansku vatru na objekat. Da bi konfuzija bila još veća, Muslimanski bataljon otovorio je nasumičnu vatru iz dve šiljke. Ovo je omogućilo da 50 specijalaca grupe Zenit i Grom nesmetano se popnu i zauzmu položaje na padini ispred same palate. Paraleno sa ovim pokretima bila je i treća grupa napadača pod imenom Karandoj sastavljena od preostalih delova grupa Zenit i Grom kao i Vazdušno-desantnih trupa. Oni su zauzeli zgradu Ministarstva inostranih poslova u samom Kabulu. Dva pripadnika Groma uz podršku voda padobranaca VDV osvojili su štab vazduhoplovnih snaga avganistanske armije. Sovjetska komanda je koordinisala kompletnu operaciju, naredila je da četiri specijalca iz  grupa Zenit i Grom krenu uz podršku BTR i BMP -1 ka ulazu u palatu. Međutim iz tvrđave je tad otvorena vatra, a BTR grupe Zenit i BMP -1 grupe Grom su uništeni. Po napuštanju vozila jedan od specijalaca je bio ranjen. Dok se predsednička garda borila sa pripadnicima Zenita, Groma i Muslimanskih snaga, pripadnici Alfe nesmetano su savladili otpor i ušli u palatu. Šiljke koje su se probile u krug otvorile su vatru po drugom spratu odakle je pružan otpor teškim mitraljezima i ručnim bombama. Njihove četiri cevi i brojnost ispaljenih metaka, napravio je pakao po spratovima odakle je pružan otpor. Ipak, posle žestokog okršaja koji je trajao više od sat vremena, pripadnici Alfe su morali i brobom „prsa u prsa“ da slome otpor. Uprkos snažnog otpora, a to valjda i priliči gardi, svi su branioci nastradali. Sudbina samog Hafizulaha Amina ostala je nerazjašnjena, prema jednoj verziji njega su ubile Alfe na drugom spratu predsedničke rezidencije dok su trajale brobe sa njegovim gardistima koji su čuvali Amina i njegovu porodicu. Druga verzija kaže da su Amin i njegov brat sa sinom bili zarobljeni. Oni su posle presude revolucionarnog suda 28. decembra 1979. pogubljeni. Tad je objavljeno da će njegovim preživelim saradnicima biti suđeno pred verskim i revolucionarnim sudom. I oni su takođe, svi pogubljeni.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Dok je operacija prevrata trajala, u samom Kabulu su se nalazile isključivo pomoćne jedinice avganistanske vojske i policije koje su obezbeđivale druge važne objekte. Ove jedinice su sovjetski padobranci uspešno savladali. Malo jači otpor je pružen oko Radija Kabul. Sporadični okršaji su trajali do 23 časa uveče 27. decembra 1979.  U okršaju sa predsedničkom gradom poginulo je 5 pripadnika Alfi koji su zauzeli predsedničku palatu. U samom gradu u okršajima je, navodno, stradalo 250 vojnika i policajaca na obe strane.

 Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Padobranske jedinice su imale zadatak da osvoje aerodrome što je učinjeno u periodu od 24. do 27. decembra 1979. kada je obavljeno između 280 i 350 sletanja. U tom periodu Sovjeti su u Avganistan prebacili kompletnu 103., 104. i 105. VDV diviziju sa svim naoružanjem. Za prevoz snaga i sredstava, korišćeni su transportni avion Il-76, An-12 i An-22, ali delom i putnički avioni Aeroflota. Poletali su obično u talasima sa više aerodroma u SSSR–a, a najviše iz Moskovskog regiona i Turkestana. Za svo vreme operacije vazdušno desantnog transporta iznad Kabula su leteli izviđački avioni, kojima je bio cilj da otkriju pobunjenike koji bi pokušali da se inflitriraju. Pojedinim avganistanskim rukovodiocima nije promakla tolika sovjetska aktivnost, pa su uoči puča, neki funkcioneri tražili objašenjenje zbog čega toliko letova. Objašnjenje je bilo da su kopeni putevi dotura oružja i opreme za avganistanske snage blokirani i da se samo to može izvesti vazdušnim putem. Sa aerodroma Bagram sovjetski padobranci su helikopterima tokom puča desantirani i na aerodrome Herat i Kandahar, koji su zauzeti i pretvoreni u uporišta. Dok  su trajali okršaji u Kabulu, sovjetsko-avganistansku granicu na dva prelaza prešle su motostreljačke divizije koje su nastupale pravcem Termez-Kabul i Kuska-Herat. Glavninu snaga činile su 357. i 66. motostreljačka divizija sa sredstvima ojačanja kao i jedinice 201. i 360. motostreljačke divizije. Te jendice podržavalo je nekoliko esakdrila lovaca i bombardera. Avganistanske jedinice nisu pružale nikakv otpor, ali ni saradnju sovjetskim trupama, već su samo nemo gledale ulazak sovjetskih divizija u Avganistan (čehoslovački scenario). Uskoro se ovim četiri pridružile i još dve motostreljačke divizije 16. i 54.

Eliminacijom Hafizulaha Amina otpočela je sovjetska vojna intervencija koja je trajala 10 godina i koja je odnela više od 140.000 života sovjetskih vojnika.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar