ANALIZA, MILORADOVIĆ: Eliksir mladosti za EU

Ako su Evropljani od samita u Rimu očekivali novi polet za evropski projekat s konkretnim planovima - nisu ga dobili

Tog 25. marta 1957. godine, u Rimu je pljuštalo kao iz kabla. Malo ko od prolaznika pored jednog od Mikelanđelovih arhitektonskih remek-dela Palazzo dei Conservatori na Kapitolu - jednom od sedam bregova Večnog grada - toga dana je bio svestan da je svedok istorije. Po pljusku su u renesansnu palatu utrčavali neki ozbiljni muškarci u crnim odelima. Prolaznici nisu bili svesni da gledaju u, uz francuskog generala Šarla de Gola, drugog rodonačelnika ideje posleratne ujedinjene Evrope, tadašnjeg nemačkog kancelara Konrada Adenauera. Niti su bili svesni da pored njih protrčava, sklanjajući se od kiše, nemački diplomata Valter Halštajn, koji će postati prvi predsednik Evropske ekonomske zajednice. Političari su se okupili u sali punoj renesansnih fresaka antičkih bitaka, nedaleko od mesta gde se u Starom Rimu nalazio centralni paganski hram posvećen vrhovnom bogu tadašnjeg Panteona - Jupiteru. To, naravno, nije bilo nimalo slučajno. Simbolika prateće ikonografije je jedan od osnovnih postulata političkog marketinga. Izborom baš ovog mesta, rodonačelnici ideje o ujedinjenju Evrope želeli su da naglase kontinuitet s Rimskim carstvom, pod kojim je Evropa bila ujedinjena, doduše ne svojom voljom, ali i doživela veliki ekonomski i kulturni procvat. Dvanaest godina posle rata, koji je vodio lider nemačkih nacional-socijalista Adolf Hitler, ugledajući svoj Treći Rajh baš na Stari Rim i razvijajući ideju hiljadugodišnjeg carstva, ovakva poruka bila je važna. Hitlerova verzija oživljavanja Rimskog carstva bila je fundamentalno drugačija od posleratne. Prva se zasnivala na goloj diktaturi i represiji jedne nacije i rase nad drugima, a druga na ideji o dobrovoljnoj, prevashodno ekonomskoj saradnji i solidarnosti ravnopravnih nacija kako na Starom kontinentu više nikada ne bi bilo rata. Ljudi u crnom tada su potpisali Rimski sporazum. Time je rođena Evropska ekonomska zajednica, preteča današnje Evropske unije.

Ono što malo ko zna, a otkrio nam je nedavno Dejvid Vili, veteran britanskog novinarstva, koji se kao šegrt u struci našao pre šezdeset godina na ovom skupu, pošto mu nije baš pridavan neki medijski značaj, diplomate i političari su toga dana svoje potpise stavili na prazan papir. Naime, tekst Rimskog sporazuma mukotrpno je usaglašavan mesecima pre samog skupa u jednom dvorcu kraj buduće prestonice Unije - Brisela. Ulazilo se i u pomalo bizarne i samo na prvi pogled beznačajne detalje kao što je oblik banana koje će buduća ekonomska zajednica uvoziti. Nemci su želeli veće i deblje južno voće, a Francuzi opet nisu odustajali od manjih i tanjih, kakve rastu u bivšim kolonijama te zemlje. Svako je, dakle, držao čvrste položaje u svom ekonomskom rovu. Međutim, taj glomazni tekst nije se na kraju našao na stolu u Rimu. Tačnije, našle su se samo prva i poslednja strana. Ostale su zamenili prazni papiri. Kako je do toga došlo? Umešao se, kao i uvek nepredviđeno, ljudski faktor. Čistačice su, pripremajući palatu za skup, od gomile papira pomislile da je otpad i bacile ga. Nije bilo vremena da nove kopije stignu do Rima, te su poslate samo prve i poslednje strane. I u tome, naravno, ima simbolike. Jedna je da je san o evropskom jedinstvu posle dva krvava svetska rata bio samo to - san, tabula rasa, prazan papir. Tek ga je trebalo ispuniti. Drugi, mnogo ciničniji jeste da je od samog početka stvaranja zajednice evropskih država forma odnela prevagu nad sadržinom. To je usud koji glomaznu evropsku birokratsku mašineriju prati svih šezdeset godina.

Crni oblak

Premotajmo film na vreme sadašnje. Evropski lideri su se ponovo okupili u Rimu. Umesto šest, kao na početku, sada ih je bilo dvadeset sedam. Evropa nije još, kako je to želeo De Gol, ujedinjena od Atlantika do Urala, ali dobacuje do Karpata. Ekonomska zajednica je u međuvremenu prerasla u političko-ekonomsku uniju sa preko pola milijarde stanovnika i drugom privredom po snazi na svetu sa 745 milijardi dolara bruto godišnjeg proizvoda. Impresivno. Međutim, u Rimu je falio jedan lider Unije, tačnije britanska premijerka Tereza Mej. Smatrala je da je neprimereno da prisustvuje proslavi šezdesetogodišnjice organizacije iz koje njena zemlja istupa za dve godine. Da neprimerenost bude veća, Mejova je samo tri dana posle okupljanja u Rimu pokrenula sada već čuveni član 50 ne Rimskog, već Lisabonskog sporazuma, koji, uz onaj Mastrihtski, ovih šest decenija čini okosnicu pravne građevine Evropske unije. Time je Velika Britanija postala prva zemlja koja ne želi da ostane u ovom bloku. Ta činjenica nadvija se kao crni oblak nad ovaj jubilej. No, na nebu taj oblak nije sam, već ga prate crni oblačići predstojećih izbora u Francuskoj, Nemačkoj i možda Italiji - zemljama osnivačima Evropske unije.

Jedan crni oblak nad Evropom je ipak raspršen. Prošli su izbori u još jednoj zemlji osnivaču Unije - Holandiji. Mediji su slavili ostanak premijera Rutea u fotelji, prigodno zaboravljajući da je levica potučena do nogu, a da su ultradesničari okupljeni oko Gerta Vildersa izgubili izbore, ali da su dobili novih pet mesta u parlamentu, te da je uspon Zelenih jedina stvarna svetla tačka tog glasanja. Jedino Nemci mogu da se podiče da su im oba vodeća kandidata za novog kancelara - Angela Merkel i Martin Šulc - evrofili. Na francuskoj političkoj sceni ekstremna desničarka Marin le Pen i dalje za procenat vodi pred kandidatom centra Emanuelom Makronom sa 26,5 odsto biračkog tela iza sebe. Njen ulazak u Jelisejsku palate u maju označio bi i početak Fregzita. Time bi crni oblaci postali olujni, jer bi pukla i glavna osovina Unije, Pariz-Berlin. Italija sve to posmatra s vladom na staklenim nogama, koja političkom i ekonomskom akrobatikom uz pomoć Rimljanina i guvernera Evropske centralne banke Marija Dragija uspeva da domaće banke drži iznad linije nesolventnosti. Italijanski predsednik Serđo Matarela zaradio je svojom emocionalnom odbranom Evrope stajaće ovacije u italijanskom parlamentu uoči godišnjice Rimskog sporazuma. Međutim, evroskeptični poslanici Lige za sever napustili su skupštinu uz opasku da „poštuju predsednika, ali da nema šta da se slavi". To osećanje prelilo se na ulice Rima na sam dan jubileja, u paralelne demonstracije za Evropu i protiv nje. Ove prve prošle su veselo, mirno i bez intervencije karabinjera. One druge su prošle u velikoj napetosti i nepoverenju između policije i demonstranata, koji su vlast optuživali da zaustavlja autobuse svojih protivnika na prilazima Rimu.

Skoro da nema zemlje koja se ne oglušuje o pravila na koja se sama obavezala učlanjenjem u EU

Papa i Evropljani

Pre šest decenija, na skupu u Rimu govorili su se italijanski, francuski i nemački. Engleskog nije bilo. Sada su engleski, kao zvaničan jezik Unije, govorili Irci. Originalni Rimski sporazum potpisan je uz nemo svedočenje statua dvojice papa iz XVI veka. Potom su lideri, većinom rimokatolici, prešli kratak put do Vatikana, gde ih je primio papa Pije XII, u istoriji zapamćen po konkordatu sa Adolfom Hitlerom i tzv. Pacovskim kanalima, kojima su nacisti i njihovi sateliti drugih boja, ali iste suštine, posle Drugog svetskog rata pobegli u Južnu Ameriku. Arhitekte nove posleratne evropske politike, Pije je tada polio hladnim tušem: „U ovom trenutku mnogi su mišljenja da će proći dosta vremena dok entuzijazam za ujedinjenje Evrope bude ponovno oživljen." Šezdeset godina kasnije, 27 političara ponovo je primio papa, i to u kraljevskoj sali Apostolske palate u Vatikanu. No, druga vremena donose i drugog svetog oca. Papa Franja rođen je tamo gde su nacisti uz pomoć Rimokatoličke crkve bežali, u Argentini. Čovek koji, otkako sedi na Svetoj stolici, pere noge zaraženima HIV-om, zatvorenicima i migrantima, evropske vođe podsetio je na ključnu reč za opstanak sna o ujedinjenoj Evropi - solidarnost. „U srcu evropskog političkog projekta može biti samo čovek, a dalje perspektive zavise od solidarnosti", poručio je papa. Pontif je evropske lidere podsetio na sve krize s kojima se suočavaju - od ekonomije i opstanka porodice do migranata i glomaznih institucija: „Evropska unija u svojoj šezdesetoj mora da se preispita, pobrine za boljke koje dolaze s godinama i nađe načine da kormilari na svom kursu."

Prepakivanje Unije

Ima li tih novih načina? Evropska komisija i njen predsednik Žan-Klod Junker vide čak pet. Prvi je status kvo čak i posle Bregzita, uz ojačavanje evra kao prioritet broj jedan. Drugi je da se u fokus postavi zajedničko tržište, a migracije, bezbednost i odbrana stave u drugi plan. Time bi na neki način Evropska unija poništila sopstveni Mastrihtski sporazum, kojim je nestala većina državnih granica. Pasoške kontrole na svakoj banderi vratile bi se na velika vrata. Breme evropskih regulativa bi se smanjilo, ali s njim i pokretljivost radne snage, pa bi nastala ekonomska trka ka dnu. Treći Junkerov scenario je da se spoljna politika i međunarodni trgovinski sporazumi dogovaraju na nivou Unije, a da se svi ostali odnosi prepuste dogovorima samih članica. Time bi birokratiju u Briselu zamenila mreža bilateralnih i multilateralnih sporazuma, ali bi delu evroskeptika bila zapušena usta. Barem kada je reč o vladavini naddržave nad tradicionalnim, mahom nacionalnim državama. Pojednostavljena Evropska unija, koncentrisana na zajedničku odbranu granica i borbu protiv terorizma, plan je broj četiri. Zajedničke bi još bile imigraciona politika i razvoj tehničkih inovacija (čiju važnost ne treba zanemarivati), a sve ostalo bilo bi u domenu članica. Time bi se akcenat stavio na izgradnju evropske tvrđave sa gomilom puškarnica umesto prozora. Poslednji, peti scenario podrazumeva de fakto ako ne i de jure federalizaciju Evrope. No, tvrdi se u jednom od glomaznih izveštaja iz kojih je Junker izvukao ove zaključke, deo evropske javnosti bio bi krajnje nezadovoljan oduzimanjem većeg dela ingerencija nacionalnim vladama. Plan broj pet ujedno je i odjek pisanog zahteva koji su par nedelja, uoči jubileja u Rimu, u Brisel uputili predsednici holandskog, nemačkog, francuskog i italijanskog parlamenta. Oni su izgovorili ono što Junker nije do kraja smeo - da žele Sjedinjene Evropske Države.

Manjak solidarnosti

Dakle, ako su Evropljani od samita u Rimu očekivali novi polet za evropski projekat s konkretnim planovima, nisu ga dobili. To ne čudi jer u Briselu sede diplomate-veterani koji su davno zaboravili na krilaticu „što na umu, to na drumu". Ako se njihov prefinjeni i uglačani jezik pojednostavi, plan se svodi na „federalizaciju ili slabljenje". Nigde nema solidarnosti na koju poziva papa Franja. I ne samo on. Na solidarnost, pre svega radnika, pozivaju armije nezaposlenih u mediteranskom pojasu, od Lisabona do Atine - najveće žrtve svetske ekonomske krize u modernoj Evropi. Njihovi glasovi se, u nedostatku prijateljske ruke jakih za slabe, okreću svakom populisti koji naiđe drumom, ma koje boje bio. I u tome leži sva nepredvidljivost i opasnost budućeg evropskog puta. „U srcu evropskih vrednosti bila je ideja solidarnosti, pomoći zemljama koje su zapale u nevolje, zbijanju redova u vremenima iskušenja", seća se bivši francuski ambasador i visoki evropski diplomata Pjer Vimon. „Čini se da smo se proširenjem na srednju i istočnu Evropu izgubili, a videli smo i kakav tretman je doživela Grčka. Preovladava atmosfera oštrine i podela, kao i manjak solidarnosti. I ako nema te jednostavne ideje, u velikoj smo nevolji. Ako to nemamo, kakve svrhe ima ići dalje?", pita se Vimon.
Veteran evropske političke scene, nama dobro poznati Šveđanin Karl Bilt je umereni optimista. Za njega je najveća opasnost to što se „prsten prijatelja" oko Unije pretvorio u „vatreni prsten" od Bliskog istoka do ponovo sve nestabilnijeg Balkana s gorućom krizom u Makedoniji. Na stranicama „Vašington posta" on objašnjava da antibregzitovsko raspoloženje u Uniji raste, da Evropljani manje veruju Trampu nego Putinu, da veći rizik preti od raspada Velike Britanije nego Evropske unije, a da Dauning strit može da se nada samo trgovinskom sporazumu s Briselom kakav ima Ukrajina, što je „veliki korak unapred za Kijev, ali ogroman korak unazad za London". Posredno mu odgovara nekadašnji lider britanskih konzervativaca Ijan Dankan Smit opaskom da je Evropska unija ta koja je napustila Britaniju još usvajanjem Mastrihtskog sporazuma, a da je referendum iz juna prošle godine to samo formalizovao. Zaključuje da je od Rima do Lisabona svaki sporazum bio još jedna cigla u izgradnji federalne državne strukture Starog kontinenta, od čega London vrišteći beži.
Pesimisti su i austrijski diplomata Štefan Lene i direktor Instituta za evropsku politiku otvorenog društva Heder Grabe. Zajedno ističu „da se evropski um zatvara pred hordom stvarnih, prenaduvanih i umišljenih strahova". Za njih dvojicu problemi leže u precenjivanju promena koje Evropska unija izaziva u zemljama članicama, (ne)moći evra da dovede do ekonomske konvergencije, demokratskom deficitu i iluzornoj ideji da se demokratija može postepeno preseliti na evropski nivo. „Potcenjivanje moći identiteta je možda najveća slabost evropskog poduhvata", upozoravaju Lene i Grabe. I stvarnost ih ne demantuje. Od poljsko-mađarskog odijuma prema imigrantima, i restriktivnih zakona prema LGBT zajednici u Poljskoj, preko državnog medijskog monopola u Mađarskoj, a Berluskonijevog u Italiji, i opšte diskriminacije Roma širom srednje Evrope, gde je Brisel čak kaznio Češku pa nikom-ništa, do neuspevanja Španije i Portugala da odgovore minimumu ekonomskih pravila o smanjenju budžetskog deficita. Skoro da nema zemlje koja se ne oglušuje na pravila na koja se sama obavezala učlanjenjem u elitni evropski klub. Brisel niti ima mehanizam niti često pokušava da sankcioniše prestupe u strahu od mogućih novih egzita.
Bivši italijanski ambasador Stefano Stefanini i direktor Centra za evropsku reformu u Briselu Sajmon Tilford zaprepašćeni su pasivnošću evropske birokratije. „Dok Kina, Rusija i Turska nadiru, Zapad se svađa među sobom", upozoravaju oni. Ističu da Brisel potcenjuje važnost Bregzita i primećuju da se „ekonomski rast u nekoliko kvartala doživljava kao znak da je sve u redu". A šta su drugo očekivali od šezdesetogodišnjakinje pozamašne težine i razmera? Jedinstvo Evrope ušlo je u treće doba. U Rimu je izostao eliksir mladosti. Samo je ubrizgano malo botoksa. No, ne treba potcenjivati tu ženu u godinama. Evropska unija još ima snage da opstane, sa čarobnim napitkom ili bez njega. Ostaje pitanje da li će među Evropljanima, koji sve više „san o jedinstvu" zamenjuju javom recesije, izrasti neka nova, privlačnija i snažnija ideja okupljanja koja će uskočiti kada starica bude poklekla.