ANALIZA, MILORADOVIĆ: Hilari i Tramp rekordno nepopularni

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Hilari i Tramp rekordno nepopularni


I Hilari Klinton i Donald Tramp kao dva zvanična kandidata demokrata i republikanaca za Belu kuću beleže istorijski malu podršku članova svojih stranaka. Istovremeno, četvrtina Amerikanaca danas ne bi glasala ni za jednog od ova dva kandidata

 

Ono što se naziralo potvrđeno je – Hilari Klinton je kandidat Demokratske stranke za prvu američku predsednicu, dok Republikanska partija stoji iza Donalda Trampa, kralja nekretnina i političkog novajlije kome bi Bela kuća, ukoliko do nje dođe u novembru, bila prva politička funkcija.
Već ove dve konstatacije čine američke predsedničke izbore istorijskim. Ko god da pobedi, biće prvenac – prva žena predsednik ili prvi predsednik koji nije političar. Birači sigurno jedva čekaju da budu učesnici u istorijskim izborima i čuju sve što kandidati imaju da im kažu. Međutim, četvrtina Amerikanaca danas ne bi glasala ni za jednog od ova dva kandidata. Situacija nije ništa bolja u samim političkim strankama. I Tramp i Klintonova uživaju podršku 70 odsto republikanaca, to jest demokrata, i to u nedelji ključnog političkog događaja za obe stranke – konvencija na kojima su izabrani predsednički kandidati. Poređenja radi, pre osam godina o Baraku Obami je nepovoljno mišljenje imalo samo 14 odsto demokrata, dok je iza Džona Mekejna (pokušajte da ga se setite: sedi veteran vijetnamskog rata kome je potpredsednički kandidat bila kontroverzna Sara Pejlin) stajalo 89 procenata republikanaca.

Nikad dramatičnije

I time stižemo do još jednog prvenca. Kandidati za najmoćniju funkciju na svetu beleže rekordnu nepopularnost. I ne samo to. Oba kandidata dovela su svoje stranke do tačke unutrašnjeg ključanja. No, da bih objasnila ovaj fenomen moram da se vratim oko pola veka unazad i podsetim kako je stvoren sadašnji sistem izbora kandidata za američkog predsednika. Pogodili ste. Sve se opet vrti oko rata s Vijetnamom. Naime, te burne 1968. godine veliki broj članova Demokratske stranke podržavao je antiratnog kandidata, senatora iz Minesote Judžina Makartija. No, nepopularni potpredsednik Hjubert Hamfri kontrolisao je dovoljan broj delegata stranke da bi osigurao nominaciju.

U stranci je nastao haos koji je kulminirao sukobima sa policijom na konvenciji u Čikagu. Kao i uvek kad dara pređe meru, formirana je komisija, predvođena senatorom iz Južne Dakote Džordžom Megavernom, koja je spasla ugled stranke tako što je uvela sadašnji sistem unutarstranačkih izbora predsedničkih kandidata koji traje mesecima pre konvencije i podrazumeva izjašnjavanja članova u svakoj od 50 država. Svaka od njih donosi kandidatu određen broj garantovanih glasova delegata na konvenciji. Izuzetak su samo superdelegati, stranački veterani, koji glasaju po želji. Za primerom demokrata poveli su se četiri godine kasnije i republikanci. Tako su izbori za predsedničke kandidate uplovili u mirne vode. Sve do ove godine.

Kada je 16. juna prošle godine Donald Tramp saopštio da se upušta u trku za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, većina je mislila da se šali. Magnat je to učinio sa vrha svoje Tramp kule u Njujorku, dva dana pošto je ušao u sedamdesetu godinu. Delovalo je to kao još jedan hir milijardera, koji se ženio tri puta, okušao kao glumac i televizijski voditelj, četiri puta se poigravao rupama u američkim zakonima, proglašavajući bankrotstvo ove ili one svoje kompanije ne bi li izdejstvovao povoljnije poreske uslove i bezbroj puta rekao nešto nepromišljeno ili kontroverzno – između ostalog i da će se kandidovati za predsednika SAD.

Međutim, tokom godine iza nas republikanski predsednički kandidati, bilo da su umereni ili radikalni, padali su kao kegle pred Trampovim predizbornim buldožerom. Još mnogo pre početka republikanske konvencije u Klivlendu 16. jula potomak nemačko-škotskih profitera zlatne groznice ostao je sam na pobedničkom postolju. Republikanska stranka se nije ni okrenula, a Tramp ju je okrenuo naopačke. Zato se očekivalo da će stranački vrh na konvenciju izaći s jakim i ozbiljnim protivkandidatom kako bi sprečio da politički diletant sa republikanskom značkom uđe u Belu kuću. Ispostavilo se da takvog kandidata nema. Većinu je sam Tramp iz trke izbacio na unutarstranačkim izborima, a ono malo što je preostalo odbilo je da se kocka sopstvenom političkom sudbinom bez mandata delegata iz 50 država.

Zato su republikanci izbor Trampa propratili nečim drugim – najradikalnije desnim stranačkim programom u istoriji. Republikansko štivo zalaže se za apsolutnu zabranu abortusa čak i ako je život žene direktno ugrožen, uvođenje hrišćanske veronauke u srednje škole, donošenje zakona u skladu sa hrišćanskim vrednostima, imenovanje sudija koje podržavaju “porodične vrednosti”. Kad smo već kod porodice, nova platforma odbacuje istopolni brak, učešće žena u oružanim snagama i kontrolu naoružanja. Prve dve stavke su prihvaćena praksa, a za treću se aktivno zalaže predsednik Barak Obama, naročito posle niza nedavnih masovnih oružanih incidenata od kojih se najveći masakr (49 mrtvih u gej klubu) dogodio na dan Gej prajda u Orlandu na Floridi.

Na polju energetike, republikanci se zalažu za “čistu energiju” uglja, mada je ona odavno odbačena kao jedna od najprljavijih. Dakle, kažu gromoglasno zbogom kontroli štetnih gasova i sprečavanju daljeg globalnog otopljavanja. I najzad, na spoljnopolitičkom planu platforma otvara karte i Kinu prvi put proglašava za neprijatelja. Nekada su se republikanci ponosili činjenicom da je jedan od njihovih najvećih sinova Ričard Nikson uspostavio diplomatske odnose sa Pekingom na temelju zajedničke odbrane od sovjetske dominacije za vreme Hladnog rata. Padom Berlinskog zida, Kina je postala važan trgovinski partner.

Za vreme administracije Bila Klintona, republikanci sve više paze na demokratizaciju Kine i sve je više vide kao vojnog rivala. Međutim, Buš mlađi Kinu promoviše u svetsku trgovinsku organizaciju i zaliva tlo međusobne trgovine i saradnje u ratu protiv terorizma. Od dolaska Obame na vlast, republikanska većina u Kongresu ne prestaje da zamera Kini na kršenju ljudskih prava i povećanoj potrošnji na vojsku. No, nikada do sada republikanci nisu otišli ovoliko daleko. “Ponašanje Kine poništilo je optimističku retoriku našeg prethodnog programa o budućnosti naših odnosa sa Kinom.

Tanjug

Tanjug

Politika liberalizacije iz prethodnih decenija naglo je preokrenuta, disidenti su brutalno ućutkani, versko proganjanje je pojačano, internet osakaćen, varvarska kontrola broja stanovnika politikom ‘dva deteta’, koja podrazumeva prinudne pobačaje i sterilizaciju se nastavlja, a kult Mao Cedunga oživljava. Kina besmisleno polaže prava na celo Južnokinesko more i gradi platforme za sletanje u spornim vodama, kao i mornaricu, čija veličina ne odgovara odbrambenim namerama “, čitamo u najnovijem republikanskom političkom programu. I dok stručnjaci ukazuju na brojne neistine u ovom tekstu, a “Njujork tajms” – inače naklonjen republikancima – obrušava se na njegove autore, čini se da se vrh stranke oslonio na najradikalnije u svojim redovima samo da bi skrenuo pažnju javnosti sa Donalda Trampa na samu stranku, koja i dalje ima jaku većinu u Kongresu. Kada tome pridodamo necenzurisanu retoriku Donalda Trampa, koja se menja iz meseca u mesec, teško da i najverziraniji među spoljnopolitičkim analitičarima mogu da predvide u kom pravcu će se američko kormilo okrenuti u slučaju da tajkun uđe u Belu kuću.

Obe stranke suviše su utonule u sopstvene probleme da bi imale snage da stvarno stanu iza svojih kandidata. Zato Trampov predizborni štab liči na porodično-poslovni upravni odbor, a iza Klintonove stoji njen suprug Bil sa svom težinom harizme

Demokratski skandal
No, ako pitate demokrate, to kormilo je već usmereno – u pravcu koji odgovara Vladimiru Putinu. Tako demokratama tradicionalno naklonjeni “Vašington post” podseća da se Tramp, kada nije mogao da dobije zajam od većine američkih banaka, okrenuo ruskim što, ističe list, nije moglo da prođe bez blagoslova Vladimira Putina. Šef Trampove predizborne kampanje Pol Manaford sarađivao je tesno na ruskim oligarsima. Trampov savetnik Majkl Flin snimljen je kako sedi sa Putinom na prijemu u Moskvi, dok je drugi savetnik Karter Pejdž blizak “Gaspromu”. I “Vašington post” sve to povezuje sa činjenicom da je iz inače veoma radikalnog republikanskog političkog programa izbačena klauzula o prodaji oružja Ukrajini, dok sam Tramp sumnja u svrsishodnost NATO-a i nije siguran da li bi, iako ga član 5 povelje Alijanse na to obavezuje, priskočio u pomoć Baltičkim državama u slučaju napada Rusije.

Čemu ovakva sklonost ka teorijama zavere u “Vašington postu”, listu koji je istraživačkim novinarstvom provalio aferu “Votergejt” i primorao Niksona da podnese ostavku? Odgovor se krije u stotinama hiljada imejlova rukovodstva Demokratske stranke koji su (baš zgodno) preko Vikiliksa dospeli u javnost nedelju dana pre njene konvencije i potresli je do srži. Čak je i šef američke diplomatije Džon Keri na marginama samita ASEAN-a od kolege Sergeja Lavrova tražio odgovor na optužbe da iza najnovije “provale” u elektronsku komunikaciju američkih političara stoje ruski hakeri, koji su samo svoj plen prosledili Vikiliksu. Kakvi ruski hakeri, kakvi bakrači, poručuju republikanci optužujući samu Klintonovu da je sopstvenim “imejlgejtom” svoju lozinku učinila dostupnom svakom ko je za nju zainteresovan, te ugrozila javnu bezbednost.

Epilog skandala je ostavka predsednice Demokratske stranke Debi Vaserman Šulc, autorke devet najspornijih imejlova i već decenijama jedne od najomraženijih političarki u redovima demokrata. I dok za Šulcovom niko ne žali, osim par delegata sa rodne joj Floride, javnost se naslađuje imejlovima koji su nam nedvosmisleno obelodanili da je vrh te partije ne samo pristrasno podržavao kandidaturu Hilari Klinton za predsednicu Sjedinjenih Država, već planirao i negativnu kampanju protiv njenog protivkandidata Barnija Sandersa.

On je, osim što je nazvan magarcem, što za člana stranke čija je maskota upravo ta životinja i ne bi bila uvreda da ta reč na engleskom nije sinonim za stražnji deo ljudske anatomije, vređan na razne načine, pa je čak dovedena u pitanje i njegova vera u judeizam. Sanders je na konvenciji dobio javno izvinjenje, ali i porugu sopstvenih birača kada je ipak kandidaturu na samom kraju ustupio Hilari Klinton naglasivši da je to “svet u kojem živimo”. Sanders je ipak za demokrate učinio isto što i Tramp za republikance. Naveo je svoju stranku da radikalno skrene ulevo kao nikada do sada. Njegov suštinski socijaldemokratski program evropskog tipa sada je i zvanični program stranke, koji je ne samo usvojila, već umnogome i prisvojila i sama Hilari Klinton.

Dakle, sanderizacijom i trampizacijom, dve američke stranke našle su se na suprotstavljenim ekstremnim pozicijama nekoliko meseci pred predsedničke izbore. Da je politički ishod ovakve situacije potpuno nepredvidiv svedoči i bizarna činjenica da je američka industrija odbrane, jedna od najmoćnijih grana u toj zemlji, najviše novca u kampanji dala… nikada nećete pogoditi – Barniju Sandersu, kandidatu koji se zalagao za neodložno smanjenje potrošnje na oružane snage. Ironično, zar ne?! No, taj nam podatak govori da moćni sektor privrede prosto ne zna koga da podrži, što je u ovom stadijumu predsedničke trke zabrinjavajuće. S obzirom na to da većina američkih birača želi isto što i Sanders, finansiranje ovog kandidata može se shvatiti kao zgodna kratkoročna propagandna strategija industrije odbrane, a ne strateško sponzorstvo.

Dakle, na kraju konvencija možemo jedino da zaključimo da će predsednička kampanja za Belu kuću biti prljavija nego ikada. Obe stranke suviše su utonule u sopstvene probleme da bi imale snage da stvarno stanu iza svojih kandidata. Zato Trampov predizborni štab liči na porodično-poslovni upravni odbor, a iza Klintonove stoji njen suprug Bil sa svom težinom harizme koja bi ga i dan-danas, kada bi se kandidovao, sa lakoćom uvela u Belu kuću. Tramp je ipak pobednik nedelje konvencija jer je prvi put popularniji od Klintonove među biračima, koji i dalje čitaju sporne imejlove i odmahuju glavama. Narednih meseci gledaćemo kako dva kandidata kao dva gladijatora bitku za Belu kuću vode manje-više sami.

Ko god da stigne do Ovalnog kabineta biće suočen sa nimalo prijateljski nastrojenim Kongresom čiji članovi imaju nekoliko meseci da se oporave od zemljotresa u Filadelfiji i Klivlendu. Prva žena predsednik ili prvi predsednik koji nije političar najverovatnije će se u Ovalnom kabinetu osećati usamljeniji nego ikada. I razmisliće dva puta pre nego što nekome pošalju imejl.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    esma

    Hilari Klinton treba da pobedi jer i pre politicke kampanje imala znacajnu prednost koja se odnosi iskljucivo na licnosti dva kandidata ,,a sada sa osmisljenim kampanjama sa ciljem ispunjenja obecanja vidim samo kao zavrsni udarac odlucne ,moderne,savremene i demokratski orjentisane zene.Cvrsto verujem,pored svih realnih i vremenom nametnutih teskoca u obema strankama u pobedu pragmaticne Hilari Klinton.

+ Ostavite komentar