ANALIZA, MILORADOVIĆ: Između Asteriksa i Napoleona

Makron je evrofil, Le Penova je evroskeptik. Onaj ko uđe u Jelisejsku palatu, usmeriće Francusku centrifugalno ili centripetalno od Brisela

Francuski predsednički izbori možda nisu važniji za svet od američkih, ali imaju neku, ne uvek opipljivu, posebnu težinu. Zašto? Zato što je upravo Francuska kolevka velikog dela onoga što danas podrazumevamo pod građanskim društvom. Kada Francuzi izlaze na birališta, negde u pozadini su senke njihove velike građanske revolucije, kojom je stavljena tačka na do tog trenutka bogomdanu vlast aristokratije. Dok Francuzi savijaju glasačke listiće, negde u pozadini je senka napoleonovskih ratova i pokušaja rastom malenog, a ambicijom gorostasnog Korzikanca da ujedini Evropu milom ili silom u porodicu njenih građana, a ne naroda ili vlastodržačkih klanova. Da ne pomislite da sam previše sentimentalna, naravno da je Napoleonov projekat pao upravo na konceptu „ognja i mača", koji su na nož na Vaterlou dočekali Englezi i Prusi. Međutim, za Napoleonom je zauvek ostao njegov kodeks, koji je i danas osnov evropskog građanskog prava. Dakle, već zbog svega toga, predsednički izbori u Francuskoj imaju poseban značaj. Ove godine taj značaj je nesrazmerno veći jer Francuzi odlučuju o sudbini Evrope.
Teške reči, reći ćete. Možda, ali su istinite. No, da bi odbranila ovu, za neke bombastičnu tezu, moram prvo da se osvrnem na stanje stvari posle prvog kruga glasanja. Odziv je bio znatno veći od prosečnih 73,19 odsto. Čak četiri od svakih pet birača izašla su na glasanje. Oko 24 procenta odlučilo se za nezavisnog centrističkog kandidata Emanuela Makrona. Samo 0,8 odsto manje opredelilo se za liderku krajnje desnog Nacionalnog fronta Marin le Pen. Njih dvoje će odmeravati snage u drugom krugu, 7. maja. Makron je evrofil. Le Penova je evroskeptik. Onaj ko uđe u Jelisejsku palatu, usmeriće Francusku centrifugalno ili centripetalno od Brisela. Svetski medij, a pre svega anglosaksonski, neznatnu prednost Makrona doživljavaju kao znak da će se Evropa odbraniti od populističkog talasa dezintegracije evropske građevine. S medijima se slažu i berze, pa se Makronova prednost pretočila u skok vrednosti evra i francuskih državnih obveznica.
No, da bismo ocenili šta će se dogoditi 7. maja, moramo se zvati Mišel, a prezivati Nostradamus. Naime, francusko biračko telo je tradicionalno emotivno i prilično iracionalno gledano sa strane. Ko voli stereotipe, nazvaće to galskom kočopernošću ili prkosom, oličenom u Gošinijevom remek-delu, stripu o Asteriksu. Međutim, Francuzi prate sopstvenu političku logiku. Ona se zasniva na kompleksnim i tananim nitima izuzetno slojevite i raznobojne tapiserije unutrašnje politike. Dakle, da bismo barem pokušali da sebi razjasnimo šta bi moglo da se dogodi 7. maja, moramo se prvo pozabaviti gubitnicima prvog kruga glasanja.

Galerija gubitnika
Najveći od svih je Socijalistička partija Francuske. Njen kandidat Benoa Amon i njegov prilično kakofoničan izborni program, skrojen da privuče i siromašne, i imigrante, i žene, i inteligenciju, spektakularno je promašio metu. Amon je jednostavno dao previše obećanja za koja je jasno da ne mogu da budu ispunjena u sadašnjoj ekonomskoj klimi. Poverovalo mu je tek nešto više od šest procenata biračkog tela. To je najveći debakl u istoriji Socijalističke partije Francuske. Međutim, sve je relativno pa tako Amonov izborni neuspeh predstavlja malu pobedu u odnosu na kataklizmični rejting socijalističkog predsednika Olanda. Naime, najnepopularniji šef francuske republike u istoriji mandat je počeo uz podršku 63 odsto građana. Danas na njegovu politiku povoljno gleda samo četiri procenta stanovništva. Oland je i prvi predsednik u modernoj istoriji koji nije ni pokušao da se kandiduje za reizbor. Dakle, Amon je ipak pokazao da je popularniji od Olanda. Uzalud bivši premijer Manuel Vals pokušava da ublaži osećaj beznađa u redovima socijalista ocenom da je ovo „kraj jednog ciklusa i jedne priče". Realnost je da je nemoguće postalo moguće - umesto tradicionalnog kandidata socijalista u drugom krugu, jedna od vodećih stranaka te zemlje bačena je na političku marginu. Doduše, to je u poslednje vreme trend kod evropske levice. Nešto slično će se po svoj prilici dogoditi i Korbinovim laburistima 8. juna u Velikoj Britaniji. Međutim, ono što je bitno za Francusku je kojem carstvu će se u drugom krugu prikloniti tradicionalni glasači socijalista. Ako pitate Valsa i društvo, reći će vam ono što i pretpostavljate - da će bezuslovno stati iza kandidata centra i bivšeg ministra ekonomije i finansija u Valsovoj vladi Makrona. Šta nam to garantuje? Skoro ništa. Čak i ukoliko rukovodstvo socijalista bude glasalo za Makrona, u ovoj atmosferi odijuma prema aktuelnom predsedniku, to ne znači da će i članstvo, a pre svega moćni sindikati, odlučiti to isto.

Evropski imigranti su velika izborna nepoznanica. Možda će baš njihovi glasovi odrediti pobednika 7. maja

Situacija nije mnogo bolja ni u redovima degolista, decenijama dominantne desničarske opcije, koja voli da menja zvanične nazive, te se u ovom trenutku zove Republikanska stranka. Njen kandidat i bivši premijer Fransoa Fijon prošao je doduše mnogo bolje od socijalističkog kolege. Svaki peti Francuz mu je ukazao poverenje. To je čak neverovatan uspeh za kandidata čiji je izborni poraz, da citiram jedan od francuskih dnevnih listova, „bio programiran". Naime, Fijon, koji je na unutarstranačkim izborima pregazio svog političkog oca Nikolu Sarkozija i veterana Alana Žipea, nije ni imao priliku da vodi pravu kampanju. Dok su ostali kandidati izlagali programe, Fijon se mahom branio od optužbi za korupciju, kako sopstvenu, tako i supruge mu, Velšanke Penelope. Izborni nokaut je primio na nogama, uz ocenu „da nema legitimitet za drugi krug". Tako je iz trke ispao i kandidat druge dominantne stranke u Francuskoj. I to je prvo po čemu će ovo glasanje biti upamćeno - u finiš borbe za Jelisejsku palatu prvi put nisu ušli kandidati nijedne od vodećih stranaka. Sasvim je logično da Fijon i Republikanci u ovoj situaciji podrže Makrona. Međutim, ta podrška je na prilično klimavim nogama jer su Republikanci iznutra potpuno pocepani na niz frakcija. Veliko je pitanje kojem carstvu će se koja privoleti. Bivša ministarka iz vremena vladavine Nikole Sarkozija, a danas osnivač francuske Demohrišćanske stranke poručuje: „Moja odluka je jasna i ona nije Makron. On je oličenje svega što ne volim, čemu se protivim, a to su liberalizam, globalizacija, novac, banke." Zapamtite ovaj citat.

Prestonica antiglobalizma
I pre nego što pređemo na razloge koji bi mogli Le Penovu ili Makrona da koštaju predsedničke fotelje, ne smemo da zaboravimo ni Žan-Lika Melenšona. Iako se nije plasirao u drugi krug, ovaj levičar, poštovalac latinoameričkih komunista i branilac Džulijana Asanža, ima čemu da se raduje. Otkako je, pre osam godina, napustio socijaliste, Melenšonova popularnost samo raste. Na prošlim predsedničkim izborima osvojio je 11 odsto glasova. Sada je za manje od pola procenta zaostao za Fijonom. S obzirom na to da je njegov pokret „Nepokorena Francuska" osnovan pre tek nešto više od godinu dana kao mutacija njegove Partije levice, Melenšon može samo da trlja ruke. Međutim, ruke zbog njegovog uspeha trlja i liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen. Naime, sledbenici Melenšona zagovaraju stvaranje VI francuske republike, zasnovane na antiglobalizmu i distanciranju od NATO-a. U tome se potpuno preklapaju s programom kandidatkinje Nacionalnog fronta. Zato ne čudi to što Melenšon najavljuje da će stati iza nje. Pre nego što zaključite da je brak levice sa ekstremnom desnicom protivprirodan blud, moram da vas upozorim na ključnu reč - antiglobalizacija. Naime, Francuska je prva prestonica antiglobalizma. Moćna organizacija Atak nastala je prvo u toj zemlji. Iz Pariza su idejno krenule demonstracije, koje su kulminirale 2001. godine žestokim i po nasilju policije nad antiglobalistima zapamćenim protestima povodom samita G8 u Đenovi. Dakle, kada u Francuskoj dve političke opcije veže ideja borbe protiv globalizacije, sve ostale razlike manje-više padaju u vodu.

Ljudsko lice desnice
Dakle, sada kada znamo ko su gubitnici i koga barem nominalno podržavaju u drugom krugu, hajde da se pozabavimo pobednicima. Na desnoj strani spektra je Marin le Pen. No, gadno ćete se prevariti ako njenu politiku izjednačite s njenim ocem i osnivačem Nacionalnog fronta Žan-Marijem le Penom. Otkako je stala na čelo te stranke, njen prevashodni cilj bio je stavljanje tačke na, kako to ona zove, „demonizaciju" Nacionalnog fronta. Sa strane gledano, Marin le Pen je rešila da postane oličenje ekstremne desnice s „ljudskim licem". U tom nastojanju, Marin je izbacila sopstvenog oca i bivšeg predsednika iz stranke koju je on osnovao. Time je Nacionalni front od stranke koja je morbidno uživala u sopstvenoj omraženosti, postala ozbiljan politički igrač. To potvrđuju i njeni rezultati izbora od pre pet godina. Tada joj je poverenje poklonilo skoro 18 odsto birača. To jeste bilo nedovoljno da se plasira u drugi krug, ali je ukazivalo da je brojnim rekordno gledanim medijskim nastupima i oštrim zaokretom ka degolističkim pozicijama Le Penova uspela da pređe Rubikon i prosečnog glasača uveri da glasati za Nacionalni front ne znači biti petenista, što bi u francuskom političkom žargonu bio sinonim za našu kvalifikaciju „nedićevac". A takva kvalifikacija nosi teško breme. U nedelju je postalo jasno da je Marin ne samo dozvoljen izbor već i poželjan. Kako joj je to uspelo? Kao što sam već nagovestila, ona je prisvojila veći deo originalnog degolističkog programa. To podrazumeva visok stepen državne kontrole nad ekonomijom i neprekidnu borbu za što veći državni suverenitet. U oba slučaja, Le Penova se tu preklapa s biračkim telom Melenšona. Da je prevejana i iskusna političarka, ona pokazuje već postavljanjem sebe u odnosu na svog protivkandidata. Svi francuski mediji kao hipnotisani ponavljaju njenu mantru da je ona „kandidat sela", dok je Makron „kandidat grada". To je veoma promišljen i lukav strateški potez. Naime, kada kaže „selo", Le Penova misli i na rastući prekarijat - bivšu srednju klasu, koja je zbog politike štednje, diktirane, kako oni smatraju, iz Brisela ili tačnije iz Centralne evropske banke u Frankfurtu, osiromašila i iz gradova prvo prešla u predgrađa, a onda u seoske sredine. Nacionalni front je već najavio pojačanje prisustva u provinciji. Dakle, Le Penova ne traži samo podršku moćnog francuskog sela već i osiromašene srednje klase. S levice je već dobila podršku melenšonovaca. Uz nju su i demohrišćani. Ostaje samo da se vidi koji deo degolista će u njenom programu prepoznati originalne ideje svoje stranke, a koji deo sindikata će u njenoj antiglobalističkoj platformi videti bolju opciju od Makronove podrške kontroverznom zakonu o radu, koji je Francusku bacio na kolena zbog višemesečnih štrajkova i protesta.

Kada u Francuskoj dve političke opcije veže ideja borbe protiv globalizacije, sve ostale razlike padaju u vodu

S druge strane, Le Penova, proračunato, Makrona predstavlja kao „kandidata Rotšildovih". Ove dve reči mogle bi centristi da dođu glave. Naime, svi znamo da su Rotšildi najbogatija porodica Evrope. Iako član Socijalističke partije, Emanuel Makron je bio investicioni bankar grupe Rotšild, čiju je banku, zvučaće vam paradoksalno, nacionalizovao prvi socijalistički predsednik Miteran. Dakle, ovom etiketom Le Penova ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet svog protivkandidata u zemlji u kojoj je mržnja prema bankarima trenutno opipljiva. I najzad, ona Makrona predstavlja kao „kandidata elite i globalistu". Što je najgore po njega, on to i jeste. Pred ovom optužbom blede tradicionalne podele na francusku levicu i desnicu. Ostaje samo zajednička podozrivost prema globalizaciji. I u toj podozrivosti krije se adut koji bi mogao da Le Penovu lansira do doskora nezamislive izborne pobede.

Ekonomija - srž sukoba
Poznavaoci prilika u Francuskoj s prezirom će konstatovati da šuplje zvuče proklamacije Marin le Pen da je zastupnik sela. Naime, i njen otac i ona i Nacionalni front žive u elitnom predgrađu Pariza - Sen Kluu. Reč „siromaštvo" nepoznata je u tom izolovanom raju, smeštenom u zelenilu među kanalima oko Sene. Sen Klu je nedostižan i imaginaran za većinu. Međutim, koliko god Marin le Pen uživa privilegije francuske elite, toliko njen radni vek, bilo stranački, bilo advokatski, počiva na gacanju u blatu u koje su bačeni najniži slojevi. Kao mlad advokat, Le Penova je uglavnom zastupala baš te slojeve, i to bez novčane naknade. Taj period ju je i formirao kao političarku. Naučila je jezik naroda i njegove potrebe. Sada ga tečno govori i gađa tačno gde treba.
Može li Makron tome da se suprotstavi? Ukoliko zaista dobije podršku degolista i socijalista, trebalo bi da može. Šta čeka Francusku i Evropu u tom slučaju? Podsetila bih vas da je pre dve godine Makron, tada ministar ekonomije, sa Zigmarom Gabrijelom, doskora prvim čovekom nemačkih socijaldemokrata i velikim prijateljem njihovog kandidata za kancelara Martina Šulca, objavio zajedničku viziju daljih evropskih integracija. Ta platforma suštinski znači ekonomsku federalizaciju evrozone, koja bi dobila zajednički parlament, budžet i komesara zaduženog samo za tu grupu zemalja. Dijametralno suprotno, Marin le Pen zalaže se za izlazak iz evropske monetarne unije i ponovno uvođenje franka po kursu 1:1 u odnosu na evro. I ne samo to, ona smatra da bi isti potez trebalo zajednički da povuku Francuska, Italija, Španija, Portugalija, Belgija, Grčka i Irska. Totalnu ekonomsku federalizaciju Evrope smatra opcijom koju favorizuje „evropska tehnokratija i koja ima sve odlike totalitarne utopije". Dakle, ekonomska politika srž je sukoba dva politička koncepta koja se lome u drugom krugu francuskih predsedničkih izbora. Makronova Francuska dala bi dodatnu snagu osovini Berlin-Pariz. Lepenovska Francuska bi tu osovinu prebila preko kolena, a time dovela u pitanje budućnost Evropske unije.
Primetićete da sam do sada izbegla da pomenem dijametralno suprotne imigracione politike dvoje kandidata za petogodišnju stanarinu u Jelisejskoj palati. Makron, kao i Merkelova, širom otvara vrata svima, mada želi jačanje odbrane Sredozemlja od imigrantskog talasa. Le Penova prema imigraciji gaji skoro nultu toleranciju. Došljaci čine 8,8 odsto stanovništva Francuske. Na prvi pogled svi ti glasovi sliće se u Makronov tabor. Međutim, suprotno stereotipnom mišljenju, polovina imigranata dolazi ne iz zemalja Magreba, već iz same Evrope, najviše iz Portugalije, Velike Britanije i Španije. Do preokreta je došlo 2009. godine, u jeku svetske ekonomske krize. Evropski imigranti su velika izborna nepoznanica. Možda će baš njihovi glasovi odrediti pobednika 7. maja. I u tome ima neke božanske pravde jer red je da o sudbini Evrope odluče, ne samo Francuzi, već i ostali Evropljani.