ANALIZA, MILORADOVIĆ: Katar na Temzi

Posle izbora, pred Britanijom je najveći izazov u modernoj istoriji - pregovori o izlasku iz EU. Tada počinje nova era u istoriji Ostrva: ili povratak kolonijalnoj strategiji ili sve veća marginalizacija u globalnom selu

„Želim da budem terorista!" Tim rečima je Jusef Zagba odgovorio na pitanje zašto putuje u Tursku s kartom u jednom smeru i samo rancem na leđima, koje su mu prošle godine postavili bezbednjaci na aerodromu u Bolonji. Pošteno! Tom prilikom karabinjeri su u njegovom mobilnom telefonu pronašli propagandni materijal i propovedi Islamske države. To im nije bilo dovoljno da ga uhapse pa su ga stavili pod prismotru, o čemu su uredno obavestili sve evropske partnere. Samo nekoliko meseci kasnije, Zagba je uredno ušao u Veliku Britaniju i, kao italijanski državljanin (marokansko poreklo se ne računa) zaposlio se ni manje ni više nego u prestižnom hotelu „Mariot". U subotu, 3. juna, bio je u kombiju koji je kosio ljude po Londonskom mostu, a zatim je nožem kasapio one koji su do tada uživali u subotnjem izlasku na trendi Borou, (opštinsku) pijacu na južnoj obali Temze.
Krvavi trag je ostao ne samo za Zagbom već i za dvadesetsedmogodišnjim Kuramom Butom. Njegova je priča još bizarnija jer je u vreme napada bio pod zvaničnom istragom. Njega su prošle godine vlastima prijavili sami pripadnici muslimanske zajednice istočnog Londona zbog pesničenja čija je meta bio doktor Usama Hasan, jedan od rukovodilaca dobrotvornog društva „Kvilijam". Ta prijava uopšte nije smetala Butu da dobije posao u londonskoj podzemnoj železnici, i to ne bilo gde, već na stanici „Vestminster", čiji tuneli vode direktno ispod zgrade britanskog parlamenta. Pre godinu i po dana želeo je da ostavi trudnu suprugu Zahru i ode u rat u Siriju. Odgovorila ga je rodbina. Zatim se pojavio u dokumentarcu britanskog „Kanala 4", gde je u jednom londonskom parku razvio zastavu Islamske države i čitao prigodan propagandni materijal. Nedelju dana pred napad organizovao je roštilj za komšiluk. Da li su komšije znale da je to neka vrsta oproštaja, pitaju britanski tabloidi.
Osim Buta, u istom komšiluku, kvartu Barking u istočnom Londonu, živeo je i Rašid Raduan. Njegov put u Britaniju iz Libije ili Maroka (ni to nije sasvim jasno) bio je mukotrpan. Pre osam godina mu je odbijen zahtev za azil. Skrenuo je ka Irskoj. Tamo se oženio mladom Čaris O'Liri. Redovno ju je premlaćivao ako bi ičim prekršila ponašanje uzorne i pobožne muslimanke. Dakle, čaša vina, griz nečega što nije halal, skidanje hidžaba, uzvraćanje mužu završavali bi se modricama. Čaris je skoro do kraja ostala s njim. Dan posle masakra na Londonskom mostu, policija ju je izvela iz kuće svu izubijanu i krvavu. Nije jasno da li se suprotstavila policiji ili ju je muž, s kojim se navodno razišla pre tri meseca, takvu ostavio pre odlaska u krvavi pir. Ako jeste, onda je to njegovo poslednje hvala što se, ženidbom njome, pravno domogao šanse da se iz Irske preseli u London. Raduan je bio poslastičar. To je valjda poslednje zanimanje iz kojeg bi, po sili logike, trebalo da se izrodi terorista. Očigledno, logika je nemoćna pred privlačnom moći ekstremnih propovednika.

Topljenje prednosti
Prvi čovek dobrotvornog društva „Ramadan" Mohamed Šafik ukazuje da je Raduanov komšija i prijatelj But bio drugar sa Andžemom Čudarijem, koji je prošle godine uhapšen zbog sejanja verske mržnje kroz propovedi. Iza rešetaka se našao tek pošto je ko zna koliko mladića uputio na prvu liniju fronta Islamske države. „Tereza Mej (britanska premijerka) drži predavanja muslimanskoj zajednici da ne smemo da tolerišemo ekstremizam, ali kada mi godinama vlastima ukazujemo na Čudarija, niko ništa ne preduzima. Isto se dogodilo s Butom. Ona navodi da mi ne činimo dovoljno, dok je ona ta koja ne čini ništa", oštar je Šafik.

Birači su sluđeni jer se ne osećaju sasvim bezbedno, ma ko da upravlja zemljom. U danima pred glasanje bila su neodlučna čak dva od pet glasača, što je rekord za poslovično opredeljenu Britaniju

Upravo ovo upozorenje dovelo je do toga da se možda najdosadniji izbori u britanskoj istoriji zakuvaju u finišu. Laburisti nisu propustili šansu da podsete naciju da je liderka konzervativaca Tereza Mej bila ministarka unutrašnjih poslova pre nego što je sela u premijersku fotelju. Na glavu su joj sručili sve grehe bezbednosnih službi, koje su stigle dotle da im ispod radara prođu napadači u Mančesteru i samo nekoliko dana kasnije u Londonu. Mejovu krive za smanjenje broja policajaca. Izviždalo ju je samo policijsko udruženje. Paralelno, džinovska torijevska prednost od preko dvadeset procenata istopila se u roku od dve nedelje. Lider laburista Džeremi Korbin, koga su čak i levičarski listovi poput „Gardijana" i „Independenta" smatrali previše radikalnim da bi iza njega stali, preko noći je postao njihov miljenik i zvezda. Intervjui se nižu. Korbin, koji odbija da osudi terorizam Irske republikanske armije i izjednačava ga sa akcijama britanske vojske, preko noći je postao lider. U debati protiv Mejove je bio nadmoćan. Možda zato što njegova uverenja, među kojima je i to da nikada ne peva himnu „Bože spasi kraljicu", sviđala se ona nekom ili ne, jesu njegova iskrena uverenja. To je retko u današnjoj politici. Sa PR stanovišta, to je suvo zlato jer narod zna da prepozna iskrenost.
S druge strane, ukoliko Korbin bude ušao u Dauning strit, njegova ministarka unutrašnjih poslova postaće Dajan Abot, žena koja je poslanik za severoistočnu londonsku jedinicu Hakni od postanja sveta. Abotova je u katastrofalnom intervjuu za medijsku kuću „Skaj" pokazala monumentalno nepoznavanje materije kojom bi trebalo da se bavi. Jasno se videlo da nije ni pročitala preporuke lorda Harisa o reformi policije, koje su izrađene kao odgovor na teroristički napad u Nici prošlog jula. Abotova je poznata po bahatosti i aroganciji. Mnogi analitičari smatraju da je baš ona najveća Korbinova prepreka na putu ka mestu premijera. S druge strane, što je reflektor više uperen u Mejovu, suočenu s terorizmom i početkom pregovora o Bregzitu samo jedanaest dana posle glasanja, to ona deluje sve sitnija i neuverljivija. Margaret Tačer, ali za devojčice do 11 godina. Birači su prosto sluđeni jer se ne osećaju sasvim bezbedno, ma ko da upravlja zemljom. U danima pred glasanje bila su neodlučna čak dva od pet glasača. To je rekord za poslovično opredeljenu Britaniju.

Katarski čvor
Zato, na prvi pogled, kao mana s neba deluje vest da su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Jemen i Egipat prekinuli diplomatske i trgovinske veze s malenim poluostrvom Katar u Persijskom zalivu. Katar je godinama obeležen kao sponzor radikalnog islama. Zavrtanje slavine jednog od najbogatijih sponzora težak je udarac za Islamsku državu i dobra vest za sve njene mete, posebno one meke, na dečjim koncertima i večernjim provodima na zapadu. No, da li je? Ništa manji sponzor istih aktivnosti je i Saudijska Arabija, koja se preko noći preodenula u ruho pravovernog, koji s gnušanjem upire prst u grešnika. Šta se onda u stvari događa? Ako pitate američkog predsednika Trampa, ovaj potez svih zemalja Arabijskog poluostrva, osim Kuvajta i nestabilnog i šiitskom Iranu naklonjenog Iraka, njegova je zasluga. Tačnije, Tramp nam tvituje da su njegov obilazak regiona pre dve nedelje i njegovo insistiranje da se prekine finansiranje radikalnih grupa spektakularno urodili plodom. „Ovo je početak kraja terorizma", tvituje on. Tramp, kao i svaki biznismen, drži se one velikog Miloša Obrenovića: „Koga ne možeš da pridobiješ laskanjem - podmiti." Rijad i Vašington sklopili su prilikom Trampove posete kraljevskoj kući Sauda poslove vredne oko 400 milijardi dolara, najviše u oblasti vojne i naftne industrije. Dakle, tante za kukuriku.

Najdosadniji izbori u britanskoj istoriji zakuvali su se u finišu. Laburisti podsećaju da je Tereza Mej bila ministarka unutrašnjih poslova i optužili su je za sve grehe bezbednosnih službi, koje su dopustile da prođu napadači u Mančesteru i Londonu

Pa, ne baš. Treba pažljivije čitati saopštenja Rijada povodom prekida odnosa s Dohom da bi se shvatili pravi razlozi najnovijeg tektonskog potresa na Bliskom istoku. „Katar mora da prekine da podržava palestinsku grupu Hamas i Muslimansko bratstvo da bi se veze sa ostalim zemljama Zaliva ponovo uspostavile", poručuje šef saudijske diplomatije Adel el Džubeir. Primetili ste, kao i ja, da se nigde ne pominju Al Kaida i Islamska država. Primetili ste, takođe, da odgovornost za niz napada na sve mekše mete u Evropi, koji se izvode hladnim oružjem i prevoznim sredstvima, nisu ni u jednom slučaju preuzeli Hamas ili Muslimansko bratstvo. Znači, potez zemalja Zaliva nikoga na zapadu neće učiniti bezbednijim. Čemu onda sve ovo?
Prvo, da vidimo zašto Saudijcima smetaju baš ove organizacije. Stariji čitaoci setiće se velikog saradnika Josipa Broza Tita i saosnivača Pokreta nesvrstanih Gamala Abdela Nasera. E pa, on je 1954. godine počeo temeljan progon Muslimanske braće. Bratstvo je utočište našlo u tada mahom nepismenoj zemlji Sauda. Postali su učitelji i, veoma slično kao Hizmet u Turskoj, kroz obrazovanje su uticali na mlade glave. Moto Muslimanskog bratstva je: „Alah je naš cilj, Kuran naš ustav, Prorok naš vođa, džihad naš način, smrt u Alahovo ime naša želja!" I ljubav, a i opismenjavanje u Saudijskoj Arabiji, cvali su sve do Zalivskog rata, kada se bratstvo nije previše uzbudilo zbog Sadamove invazije na Kuvajt. Podržalo je pokret „Sava" (Buđenje), koje se borilo za političke promene u saudijskom kraljevstvu, suprotne vladajućem vehabizmu. Do 2002. godine, bratstvo je došlo do epiteta „izvora svih problema u islamskom svetu", koje mu je prišila kraljevska kuća Sauda. Pre tri godine, posle dolaska Morsija na vlast u Egiptu, Muslimansko bratstvo je za Saudijce zvanično postalo teroristička organizacija. Hamas, organizovan po ugledu na Bratstvo, koje svoju popularnost u narodu dobrim delom duguje dobrotvornom radu, po automatizmu upada u isti koš. Katar je pokušao da smanji tenzije time što je pripadnicima Hamasa naredio da napuste zemlju, ali sunitski front protiv dinastije El Tani je i dalje čvrst. Moć Saudijske Arabije oslikava se i u podršci koju su joj pružile skoro sve zemlje regiona. Izuzetak je Kuvajt, koji posle invazije koju je izvršio Irak na majušnu ali naftom prebogatu zemlju 1991. godine zazire od popuštanja velikim i moćnim komšijama. Emir te zemlje, šeik El Sabah, posetio je saudijskog kralja Salmana. No, ništa o tom razgovoru nije procurilo u javnost. Sunitska Turska takođe pokušava da posreduje u napetoj situaciji.

Pošto London?
Međutim, pravi odgovor na pitanje šta se događa daju nam poslovično dobro upućeni izraelski mediji. Naime, 16. decembra 2015. godine katarska elita otišla je u lov na sokolove u južni Irak. Kidnapovale su ih šiitske milicije. Među taocima našlo se čak 11 pripadnika katarske dinastije El Tani. Emir od Katara je nedavno platio Iranu i navedenim milicijama 700 miliona dolara otkupa. Platio je i oko 300 miliona grupama bliskim Al Kaidi u Siriji, među kojima je i surovi Tahrir el Šam. To je, dakle, emirov greh. Staviti novac u ruke rivalskoj islamskoj šiitskoj bratiji, i to u jeku sunitsko-šiitskog rata na celom Arabijskom poluostrvu.

Vladajuća katarska porodica i njeni saradnici kupuju sve što je vredno u Londonu. Trenutno su vlasnici milijardu funti vrednih nekretnina u elitnoj četvrti Mejfer, imaju udeo na Londonskoj berzi, katarski su i najelitniji londonski hoteli

Pošto nam je sada jasno da potez Saudijske Arabije neće učiniti ulice zapadne Evrope bezbednijim, da vidimo kakve još veze Katar može da ima sa izborima u Britaniji. Naime, porodica El Tani i njeni najbliži saradnici na dobrom su putu da kupe sve što je vredno. Trenutno su vlasnici milijardu funti vrednih nekretnina u elitnoj londonskoj četvrti Mejfer istočno od Hajd parka. Poseduju 35 odsto petnaest najvećih solitera u Londonu. Na početku milenijuma, Britanci su bili njihovi stoprocentni vlasnici. Imaju udeo na Londonskoj berzi. Katarski su i najelitniji londonski hoteli, među kojima je i „Klaridžiz", u kojem je rođen prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Da li je taj apartman i dalje jugoslovenska teritorija, kako ga je tada Čerčil proglasio? El Tanijevi poseduju i sedište kultnog modnog giganta „Barberiza". Imaju zajedničko poslovanje s „Britiš ervejzom", a vlasnici su i čuvenog mola u Brajtonu.
Dakle, ako je Vašington stao uz Saudijsku Arabiju, na čiju će stranu stati London? Premijerka Tereza Mej najavljuje oštre mere borbe protiv terorizma. Najavljuje čak i da će, ukoliko je - kako to najčešće u Britaniji biva - u tome spreče advokati specijalizovani za zaštitu ljudskih prava - promeniti zakon kako bi ih u tome blokirala. Levičar starog kova Korbin nudi drugo rešenje, vojno nemešanje Britanije u haos na Bliskom i Srednjem istoku. No, da li je to uopšte moguće u ovako interesima prepletenom globalnom selu?
I šta ostaje običnim građanima? Njihov porez finansira policiju i najmoćniju obaveštajnu službu u Evropi, kao i rekordan broj kamera po broju stanovnika. Sve ovo nije bilo dovoljno da se zauzdaju džihadisti s bombama ručne proizvodnje, kombijima i noževima. Niko ne nudi pravo rešenje, a posle glasanja, pred Britanijom je najveći izazov u modernoj istoriji - pregovori o izlasku iz Evropske unije. Njima počinje nova era u istoriji Ostrva: ili povratak kolonijalnoj strategiji ili sve veća marginalizacija u globalnom selu, dok El Tanijevi i kineski magnati kupuju sve što je na prodaju. I to u kešu.