ANALIZA, MILORADOVIĆ: Kontramiting u Šarlotsvilu

Ako nam je prošla godina pokazala lice mlade liberalne socijaldemokratske Amerike, koja je stala uz Bernija Sandersa, ova godina nam je otkrila nešto novo - mladu Ameriku konzervativnih belih suprematista koji se ne kriju ispod maske Kju Kluks Klana

Raspad Sovjetskog Saveza pratilo je masovno uništenje spomenika njegovim tvorcima. Pad režima sekularne partije Baas u Iraku pratila je rekordna gledanost obaranja statue Sadama Huseina u Bagdadu. Simbolika ovakvih poteza je jasna. Revolucije, bile mirne ili nasilne, zahtevaju simboličku katarzu.
Kuriozitet je, međutim, da ove godine širom američkog juga padaju simboli Konfederacije. Gradonačelnik Nju Orleansa Mič Landrju naredio je uklanjanje spomenika nekolicini generala poraženog Juga. Južna Karolina odlučila je da više ne ističe borbenu konfederalnu zastavu. U maju je Šarlotsvil, grad u kojem se rodio jedan od osnivača SAD Tomas Džeferson, odlučio da skloni statuu legendarnog generala Roberta Edvarda Lija.
Sve ove odluke praćene su protestima i kontraprotestima. Prošlog vikenda u Šarlotsvilu u Virdžiniji, protesti su prerasli u čarke, čarke u koškanja, koškanja u nerede, neredi u nasilje, nasilje u ubistvo advokatske pripravnice Heder Hejer, pad policijskog helikoptera i pogibiju dvojice pripadnika snaga reda. Povređeni se broje u desetinama.
Međutim, što je mnogo važnije, društvene mreže učinile su lako dostupnim snimke s protesta. Svet je tako video bele suprematiste kako marširaju u koloni po dvojica noseći baklje i uzvikujući parole „Krv i tlo", „Nećete nas zameniti", „Beli životi znače" (aluzija na radikalni afroamerički pokret „Crni životi znače"). Džejms Aleks Filds, ubica pripravnice, koji se kolima zaleteo u kontramitingaše, odmah je priznao zločin. On tvrdi da nema pare za advokata i suočava se s potencijalnom optužbom za terorizam.

KKK bez maske
Dakle, pokušaji da se vek i po po okončanju Građanskog rata u SAD uklone simboli poraženog Juga vratili su se kao bumerang. Ako nam je prošla godina pokazala lice mlade liberalne socijaldemokratske Amerike, koja je stala uz Bernija Sandersa, ova godina nam je otkrila nešto novo - mladu Ameriku konzervativnih belih suprematista koji se ne kriju ispod maske Kju Kluks Klana.
Retko ko se danas seća filma „Skakavac", snimljenog pre tridesetak godina. Tadašnje zvezde Debra Vinger i Tom Berindžer su u filmu Koste Gavrasa široj javnosti približile istiniti događaj o agentkinji FBI koja je decenijama živela u malom mestu na američkom Srednjem zapadu, udala se za belog suprematistu i tek posle mnogo vremena stekla njegovo poverenje u toj meri da ju je poveo sa sobom na jedan od tajnih sastanaka ekstremnih desničara. Tada se susrela sa pravim privatnim vojskama.
Deset godina kasnije, Edvard Norton će istraživati psihološki profil takvih ljudi u legendarnom ostvarenju Tonija Keja „Američka istorija Iks". I to bi, manje-više, bio obim bavljenja ovom temom, barem kada je reč o američkoj masovnoj kulturi. Niko ne voli da vidi svoj ružni lik u ogledalu, te su tako beli suprematisti poslovično na margini kolektivne društvene svesti. Međutim, ulazak Donalda Trampa u Belu kuću to je promenio.

Magnat u koži predsednika SAD dobio je otvorenu podršku Dejvida Djuka, nekadašnjeg vođe Kju Kluks Klana.
„Presrećan sam što su Donald Tramp i većina Amerikanaca prigrlili većinu stavova za koje sam se godinama zalagao", rekao je oduševljeni Djuk posle Trampove pobede.

Uspon desnice
Prvi čovek ultradesnog Instituta za nacionalnu politiku Ričard Spenser ocenio je da je „Trampova pobeda u svom korenu pobeda politike identiteta". Spenser je godinama privlačio pažnju medija kao portparol ekstremno desnih „Alt-rajt" (što je skraćenica za alternativnu desnicu) vesti. Onima koji tvrde da je reč o intelektualcu koji nudi drugačiju viziju društva, treba skrenuti pažnju na poslednju rečenicu Spenserovog govora novembra prošle godine u Vašingtonu: „Hajl Tramp, hajl naš narod, hajl pobeda!" Na to su se digle mnoge ruke u publici u tradicionalan nacistički pozdrav. Ekstremna desnica napustila je margine i postala, ako ne mejnstrim, a ono nešto između.
Reći da je Tramp tome doprineo jeste tačno u paušalnom smislu. Ako želimo da budemo precizni, tome je doprinela Trampova odluka da u stratege svoje kampanje, a potom među savetnike u Beloj kući, uvrsti i Stiva Benona. Dok ovo pišem, Tramp je pod nikada većim pritiskom da otpusti svog nekadašnjeg prvog čoveka Brajtbart portala. Grešila bih dušu kada bih rekla da Benonovu kožu traže samo (?!) demokrate, levičari, liberali, manjine i LGBT zajednica. Traži je i Trampov uticajni zet Džared Kučner. Traži je i potpredsednik Pens. Traži je i bivši direktor za komunikacije s rekordno kratkim desetodnevnim stažom na toj funkciji Antoni Skaramuči.
Traži je i jedan od najmoćnijih ljudi na svetu, australijski medijski magnat Rupert Murdok. Ironično, traži je i Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, jastreb među jastrebovima, general-pukovnik Mekmaster. I pored svega toga, Benon se i dalje šeta po Zapadnom krilu Bele kuće. Novi šef osoblja najprestižnije adrese u SAD, penzionisani marinac general Džon Keli uzalud lupa šakom o sto i tvrdi da neće tolerisati Benonove mahinacije iz senke.

Dve Amerike
Benon je i dalje tu. Doduše, šezdesettrogodišnji mozak i inspiracija ekstremne desnice nije nerealan. Iz njegovih krugova curi informacija da nije ni očekivao da preživi u Beloj kući duže od osam meseci do godinu dana. Tvrdi da radi „svaki dan kao da je poslednji" i da se „sve češće pita nije li bolje da svoje prioritete, a jedan od njih je svakako gvozdena politika prema ilegalnom useljavanju, preseli van sistema".
I dok Benon premišlja šta da radi, mnogo je važnije i opasnije to što se premišlja i Tramp. Svaki predsednik pre njega odavno bi Benonu dao šut kartu. Zašto rekordno nepopularni predsednik ne popušta pod pritiskom, ne samo opozicije već i dobrog dela sopstvenog tabora?
Prosto. Zato što bi gubitkom Benona izgubio glavnu bazu svojih birača, a ne bi dobio ništa, to jest ne bi se preko noći umilio svojim protivnicima. Ili ga barem tako savetuje sam Benon. Upravo iz tog razloga, Tramp dva dana nije uopšte komentarisao nasilje u Šarlotsvilu, da bi potom dao mlaku izjavu da je „rasizam zlo", a za nerede optužio „sve strane". Tramp, doduše, u javnost šalje i signal „da se s Benonom nije sreo više od nedelju dana". No, čak i da sutra pročitamo da je osnivač Brajtbarta napustio Aveniju Pensilvanija, on je svoj posao već uradio. Ekstremna desnica je iz senke izašla na svetlost dana, a Benon za sobom u Beloj kući ostavlja svog naslednika - glavnog pisca Trampovih govora Stivena Milera. Benonov proteže je po meri čak i izbirljivom Trampovom zetu.
A za to vreme, dve Amerike nastavljaju da preživljavaju jedna pored druge bez kohezionog faktora. Varnice danas izaziva uklanjanje simbola poraženog Juga (mada čak i ozbiljni listovi poput „Atlantika" postavljaju pitanje kome ti simboli smetaju kada su svi osnivači SAD bili robovlasnici?). Sutra će ih izazvati nešto drugo. Međutim, iznenadno uklanjanje simbola Konfederacije ima i drugi koren. Početkom šezdesetih godina, 90 odsto stanovništva u SAD bilo je bele rase, a prognozira se da će ta rasa preći u manjinsku do 2043. godine. U tom svetlu, najnoviji potezi belih suprematista postaju očekivani. Pitanje je da li je ovo njihova labudova pesma ili početak stvarnog uspona.