ANALIZA, MILORADOVIĆ: Korejska simultanka

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Korejska simultanka


Već godinama recept je isti – posle mukotrpnih pregovora, Severna Koreja pristane da ukine atomski program u zamenu za međunarodnu ekonomsku pomoć. Pošto se pomoć ustali, sve se raspadne novom severnokorejskom atomskom probom. U toj igri, velike sile ispadaju miševi
„Naoružavanje samo dovodi do katastrofe. Nagomilavanje oružja šteti privredi, a ako bude upotrebljeno, uništiće narode obeju sukobljenih strana. Sledstveno, samo ludak može da veruje da je naoružavanje jedno od osnova društvenog života. Ne, time se prisilno rasipa ljudska energija, a što je još gore, uništava se i sam čovek. Ukoliko ljudski rod ne pokaže mudrost, onda će u konačnom ishodu doći do sukoba slepih krtica, posle čega će uslediti i međusobno uništenje.”
Ovo su reči iz pisma koje je 26. oktobra 1962. godine američki predsednik Džon Ficdžerald Kenedi primio od predsednika prezidijuma Vrhovnog sovjeta Nikite Hruščova. Bio je to jedanaesti dan kubanske krize. Tokom trinaest dana tog oktobra, svet je bio na ivici nuklearne kataklizme. Što je mnogo važnije, bio je toga potpuno svestan. Hruščovljevo pismo, ma koliko se njegov smisao gubi u engleskom prevodu, navelo je Kenedija da pruži još jednu šansu diplomatiji. Zato sam ja danas u prilici da o ovome pišem, a vi da čitate.
Da li smo ovog maja 2017. godine, tačno 55 godina kasnije, ponovo na ivici (samo)uništenja? To je pitanje koje su meni u poslednjih nedelju dana postavili mnogi. Uz najbolju volju i želju da ih razuverim, ne mogu sa sigurnošću da kažem da nismo. Kako je svet ponovo stigao do ove tačke?

Priručnik za atomsku bombu
Ako pitate tim za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, za sve je kriva Severna Koreja. Najizolovanija zemlja sveta obelodanila je svoju ambiciju da postane nuklearna sila baš iste godine kada se odvijala i kubanska kriza. Međutim, packe su joj tada udarila oba starija brata po komunizmu. I Kina i Sovjetski Savez odbili su da Pjongjangu daju priručnik za izradu atomske bombe. Sovjeti su, doduše, pristali da pomognu razvoj mirnodopskog nuklearnog programa, te su tako severnokorejski naučnici pohrlili u Moskvu, a sovjetski u Severnu Koreju. Rezultat je bilo postavljanje prvog nuklearnog reaktora u centru „Jongbjon”. Petnaestak godina kasnije, dok je u Iranu besnela Islamska revolucija, Pjongjang je počeo izgradnju drugog reaktora, ovoga puta s drugačijim ratobornim namerama. Godine 2002, Pakistan će priznati da je Pjongjangu dao uvid u način izrade atomske bombe. Još godinu kasnije, Severna Koreja povući će se iz međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. Tri godine potom izvršiće i prvu atomsku probu. Time velike sile ulaze u igru mačke i miša s Pjongjangom. Već godinama je recept isti – posle mukotrpnih pregovora, Severna Koreja nominalno pristane da ukine svoj atomski program u zamenu za međunarodnu ekonomsku pomoć. Pošto se pomoć ustali, sve se raspadne novom severnokorejskom atomskom probom. Dakle, u toj igri velike sile ispadaju miševi. Pjongjang je do sada pet puta pokazivao svetu svoje nuklearne mišiće. Svet zauzvrat procenjuje da Kim Džong Un na raspolaganju ima preko dvadeset nuklearnih bojevih glava. Može da ih pošalje do maksimalne udaljenosti od četiri hiljade kilometara.

korea-nuke-testUgroženi Japan i Južna Koreja
Dakle, Severna Koreja (za sada) ne može da ponovi napad na Perl Harbor jer su Havaji skoro duplo udaljeniji od maksimalnog dometa njenih raketa. Međutim, s lakoćom može da dobaci do Seula, glavnog grada rivalske Južne Koreje, ili Tokija, prestonice Japana, ključnog američkog saveznika na Dalekom istoku. Doduše, severnokorejskim raketama su još bliži Vladivostok i Peking, ali Kim Džong Un (za sada) nije zazveckao oružjem u tom pravcu. Sledstveno, američki nacionalni interesi, ako ne i nacionalna bezbednost, jesu ugroženi. Zašto? Zato što su 19. januara 1960. godine Japan i Sjedinjene Države potpisali sporazum o međusobnoj saradnji i bezbednosti. Njime su se SAD obavezale da vojno štite Japan. Na samitu G20 u Londonu pre osam godina, tadašnji američki predsednik Barak Obama opisao je Južnu Koreju kao „jednog od najtešnjih saveznika i najvećih prijatelja SAD”. Vojni savez dve države obeležava 64. godišnjicu. Više od pola Južnokorejaca doživljava američki uticaj na svoju zemlju kao pozitivan. I Seul i Tokio uživaju status važnog saveznika van okvira NATO-a. Zato Amerikanci u svako doba u Japanu drže nešto manje od 40.000 vojnika, a u Južnoj Koreji njih 25.000.

Ne treba biti prorok pa uvideti da Kina ozbiljno očekuje vojni sukob na svojoj istočnoj granici

Severna Koreja je petu i zasad poslednju atomsku probu izvršila još prošlog leta. Obamin Vašington reagovao je samo retorički. Nuklearnih testova od tada više nije bilo, ali se zato Pjongjang koncentrisao na balističke rakete. Celu jesen i zimu vršeni su manje ili više uspešni testovi. Amerika je za to vreme bila zaokupljena predsedničkim izborima i useljavanjem nove administracije u Belu kuću. Situacija je počela da se zagreva oko 15. aprila, kada je Kim Džong Un sa ostatkom nacije proslavljao osamdeset petu godišnjicu rođenja svog dede Kim Il Sunga, rodonačelnika vladajuće komunističke dinastije. Severnokorejska armija je čovečanstvu pokazala nekoliko novih balističkih reketa, uključujući i novu varijantu projektila tipa KN-08 sa dvokanisterskim sistemom. Dan kasnije izvršena je još jedna balistička proba. Međutim, u isto vreme u obližnje vode Pacifika stigla je američka mornarička armada, predvođena nosačem aviona „Karl Vinson”. „Severna Koreja pokazuje šemu provokativnog ponašanja. Reč je o odmetnutom režimu koji je prerastao u režim sa atomskim oružjem. Predsednik je tražio da mu pripremimo čitav niz opcija kako bi se uklonila ova pretnja američkom narodu, našim saveznicima i partnerima u regionu”, upozorio je američki savetnik za nacionalnu bezbednost, general pukovnik Mekmaster. Ovaj potez usledio je samo nedelju dana pošto se predsednik Tramp naigrao golfa s kineskim kolegom Šijem u svom klubu „Mar-a-Lago” na Floridi. Dvojica lidera nisu se koncentrisala samo na gađanje belih loptica, već i na Severnu Koreju i njen nuklearni program.

Kina zauzdava suseda
Ni Peking ne uživa u ponašanju svog saveznika. Prilično revnosno je počeo da sprovodi međunarodne sankcije protiv Pjongjanga. Uvoz uglja od severoistočnog suseda suspendovan je posle ubistva Kim Džong Nama, koje se dogodilo u Kuala Lumpuru samo dan pre nego što je Kim Džong Un u Pjongjangu proslavio rođendan zajedničkog im oca Kim Džong Ila. Izgleda da Severna Koreja praznike koristi kao pokriće za taktičko-strateške rabote. No, uklanjanje rivalskog pretendenta na komunistički severnokorejski presto, Peking je dočekao presecanjem ekonomske žile kucavice prema istočnom susedu. Kina 85 odsto svojih ogromnih potreba za ugljem namiruje iz Severne Koreje. Pjongjang je potpuno ekonomski zavisan od ogromnog komšije. Uvoz severnokorejskog uglja u Kinu beležio je stabilan rast u drugoj polovini prošle godine. Samo u decembru uvezeno je dva miliona tona. U februaru je američki državni sekretar Reks Tilerson rekao svom kineskom kolegi Vang Jiu da „iskoristi sva raspoloživa sredstva” kako bi zauzdao Severnu Koreju. I Kina je u tome ostala dosledna.
Međutim, željeni efekat je potpuno izostao. Kim Džong Un se nije ni osvrnuo na kaznene mere. Za Peking, Severna Koreja je neophodan tampon prema američkoj sferi uticaja na Dalekom istoku. Zato ekonomski tigar do sada nije žurio da pritiska privredu Pjongjanga. Peking je svestan da svaki pritisak na Severnu Koreju zapravo znači pritisak na Kinu. Toga je bio svestan i Ši dok je igrao golf s Trampom. No, bio je svestan i da Tramp još iz vremena predizborne kampanje najavljuje oštru politiku prema Kini kako bi smanjio mastodontski američki trgovinski deficit i kineski lavovski udeo od 1.100 milijardi dolara u vlasništvu svog spoljnog duga. Suština igre između dve sile svodi se na vrednost kineske valute – juana. Kina godinama koristi svoje ekonomske mišiće da bi veštački držala tu vrednost što nižom. Zato su kineski proizvodi jeftini, a izvoz cveta. Kada bi se Peking u potpunosti okrenuo tržišnoj privredi, vrednost nacionalne valute bi vrtoglavo porasla na berzama. Izvoz bi se recipročno vrtoglavo obrušio, a s njim i privredni rast. Primenom doktrine mudrog Deng Siao Pinga „jedna zemlja – dva sistema”, Kina je do sada izbegavala ovu sudbinu. Komunističkom, centralistički diktiranom privredom drži veštački nisku vrednost valute, a kapitalističkoj praksi okreće se samo u trgovini. Nisu SAD jedine kojima ta praksa smeta. Sve vodeće ekonomske sile, uključujući tu i Japan i Južnu Koreju, smatraju da Peking ne igra fer igru. Time je pritisak na Peking sa istoka potpun. Jedini bauk gori od niske vrednosti juana je nepredvidljivo i ratoborno ponašanje Kim Džon Una. Zato je Pekingu u interesu da severnokorejski bafer pleni pažnju Amerike, Japana i Južne Koreje, ali mu nije u interesu da igra dobije vojne dimenzije. A sada su te dimenzije neporecive.

Radar na golf terenu
Neporecivost se za Kinu ne sastoji samo u sve većem militarizmu Kim Džong Una. Ona se sastoji u činjenici da od pre nekoliko dana na tlu Južne Koreje punom parom radi američki sistem protivvazdušne odbrane „Tad”, što je skraćenica za Terminal za odbranu područja s velikih visina. Ironično, radar i druge važne komponente ovog sistema postavljene su na napušteni teren za golf „Sengđu”, dvestotinak kilometara jugoistočno od Seula. Peking i Moskva svesni su da je Tramp dobio moćne oči i uši na Dalekom istoku, pomoću kojih može jasno i detaljno da posmatra kretanje svih trupa u tom području. „Odlučni smo da preduzmemo sve neophodne mere kako bismo zaštitili naše interese”, poručio je Geng Šuang, portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova, na ne baš uobičajenoj konferenciji za novinare. Koje će to mere biti, Vašington još ne zna. Međutim, Seul i te kako zna.

Severna Koreja ne može da napadne Perl Harbor jer su Havaji dvostruko udaljeniji od maksimalnog dometa njenih raketa. Međutim, s lakoćom može da dobaci do Seula i Tokija

U Kini je počeo sveopšti bojkot južnokorejske robe. Kineski državni mediji, posebno u svojim uvodnicima, pozivaju na tu kaznenu meru. Odazivaju im se radnici, studenti, penzioneri, taksisti… Najžešće udarce izdržava južnokorejski maloprodajni lanac „Lote mart”, koji u Kini ima mrežu od 112 radnji i zapošljava trinaest hiljada radnika. Na „Lote” su se stuštili i kineski tržišni inspektori, koji su ove nedelje zatvorili polovinu od ukupnog broja objekata ove kompanije pod raznim izgovorima, od opasnosti od požara do slanja nedozvoljenih radio-signala. Turističke agencije otkazuju letove i aranžmane za Južnu Koreju. Povici „Napolje iz Kine” i „Izdajnici” obeležili su ovu nedelju. Nacionalistički kotao je potpaljen.
A to je poslednje što Južnoj Koreji treba u jeku predizborne kampanje. Naime, predsednica Južne Koreje Park Geun Hje ne samo što je smenjena već je i uhapšena zbog primanja mita. Njeno smeštanje u samicu 1. aprila nije bila šala. Baš ona je prošlog leta sa Obaminom administracijom ugovorila instalaciju kontroverzne američke protivvazdušne odbrane. Izbori za novog šefa države su sledeće nedelje. Potpuni favorit je lider liberala Mun Jae In. Međutim, Mun nije ljubitelj sistema „Tad”. „Prvo su rekli da je samo trebalo da ustupimo zemljište. Sada, dok je naša zemlja u jeku predizborne kampanje, oni su ispod žita instalirali ‘Tad’ i traže da mi platimo troškove. Ima li to ikakvog smisla?”, pita najverovatniji budući predsednik Južne Koreje. Seul godišnje u zajednički vojni budžet sa Amerikom sliva oko 820 miliona dolara. Samo „Tad” košta milijardu, a poznato je Trampovo insistiranje da su saveznici braća, ali da im kese nisu sestre te da je red da se američka vojna podrška plati. Vašington je potvrdio da u Južnoj Koreji „sve teče po dogovoru”. No nema odgovora s kim je taj dogovor postignut, niti šta on tačno podrazumeva.
I dok je „Tad” palio sijalice i izazivao burne reakcije, američki bombarderi tipa B1 dva puta su za nedelju dana preleteli Korejsko poluostrvo. Poslednji put je to bio deo ranije dogovorene vežbe s Južnom Korejom. Kim Džong Un je te prelete nazvao „vojnom provokacijom koja gura situaciju na Korejskom poluostrvu ka ivici nuklearnog rata”. Da bi situacija bila dodatno zbunjujuća, barem za medije, američki predsednik Tramp saopštio je u intervjuu „Blumberg televiziji” da bi mu „bila čast da se sastane sa severnokorejskim liderom ukoliko bi situacija za to bila odgovarajuća”. Američki mediji se ubijaju da dešifruju ove Trampove reči. Ignorišu, međutim, samu Trampovu opasku da je „reč o partiji šaha i da on nema nameru da otkriva svoj sledeći potez”. Time nas je američki predsednik podsetio na kultnu knjigu Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog „Velika šahovska tabla – američka svetska dominacija i kako je održati”. Ko zna Trampovu biografiju, zna i to da je u Karterovo vreme ovaj republikanski predsednik podržavao suprotni, demokratski tabor. Ne znamo da li Tramp zna da igra šah, ni da li dobro igra. No znamo da voli golf, za koji su potrebni strpljenje i preciznost.
Ovog prvog, čini se, ponestaje. Barem Kini. Ponovo se oglasio portparol ministarstva spoljnih poslova u Pekingu Geng Šuang. Pozvao je Vašington i Pjongjang da stupe u kontakt „što je pre moguće”. Kina se, naravno, nada posredničkoj ulozi kakvu je imala i tokom pregovora šest zemalja sa Severnom Korejom o nuklearnom razoružanju, koji su, posle šest godina natezanja, neslavno propali 2009. godine. No, da je Peking nervozan, svedoči i potez koji je povukao uoči godišnjice rođendana Kim Il Sunga. Prvi put u istoriji, Narodna Republika Kina naložila je svojim građanima da napuste Severnu Koreju. U međuvremenu, u pograničnom kineskom gradu Dandong u toku je užurbana regrutacija prevodilaca sa severnokorejskog. Potrebni su, kažu lokalne vlasti, odeljenjima pograničnih snaga, javne bezbednosti, carina, karantina i trgovine. Dandong je inače ključno čvorište trgovine između Kine i Severne Koreje. Ne treba biti prorok pa uvideti da Kina ozbiljno očekuje vojni sukob na svojoj istočnoj granici. U tom svetlu snažno odjekuju i reči pape Franje, koji je konstatovao da je treći svetski rat već u toku, ali u delovima rascepkanim na žarišta od Bliskog istoka i Afrike pa sve do Dalekog istoka. Papa smatra da bi Norveška bila idealan posrednik između Vašingtona i Pjongjanga i poručuje: „Današnji ratovi uništavaju, ne baš polovinu, ali dobar deo čovečanstva, njegovu kulturu, baš sve. Jedini put su pregovori i diplomatska rešenja.” Ostaje nam da se nadamo da će bilo Tramp ili Kim napisati pismo kakvo je pre 55 godina sročio Hruščov i vratio nas sa ivice nuklearnog ponora na sigurno tlo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar