ANALIZA, MILORADOVIĆ: Lupus in fabula

Za berzanske mešetare italijansko bankarstvo je isto što i lakmus test za hemičare. Kada se investitori unervoze, prvo im padne na pamet da se reše akcija italijanskih banaka. "Bregzit" je doveo do takvog napada anksioznosti na berzama da su investitori spremni da kupe švajcarske državne obveznice uz negativne procene potencijalnog dobitka. Vrednost akcija italijanskih banaka od aprila do danas je prepolovljena. Kakav odgovor na ovo ima Evropska unija?

Svako čudo za tri dana. U slučaju Evropske unije, odluka britanskih birača da izađu iz ove zajednice pre tri nedelje delovala je kao čudo, koje se neće skidati sa vrha političko-ekonomske agende "dvadesetosmorice" bar još dve godine. No, u trenutku kada su britanski konzervativci zbog nestabilnosti na berzama odbacili tradiciju, ubacili u petu brzinu i očekivano i promišljeno dva meseca pre prevremeno zakazane godišnje konvencije za novog premijera izabrali Terezu Mej, Evropa jedva da je bacila pogled preko ramena na ovu ženu. A ona će u godinama pred nama sedeti za pregovaračkim stolom u Briselu i voditi možda najskuplju i najkomplikovaniju brakorazvodnu parnicu u istoriji.

Sve oči, umesto u Terezu, uprte su u Italiju, tačnije u njene posrnule banke. Za berzanske mešetare italijansko bankarstvo je isto što i lakmus test za hemičare. Kada se investitori unervoze, prvo im padne na pamet da se reše akcija italijanskih banaka. "Bregzit" je doveo do takvog napada anksioznosti na berzama da su investitori spremni da kupe švajcarske državne obveznice uz negativne procene potencijalnog dobitka. Funta je 6. jula pala na najniže grane u odnosu na dolar u poslednje tri decenije. Stručnjaci predviđaju da tu neće stati. Dakle, "bregzit" je kriv za sve. No, da li je?

Vrednost akcija italijanskih banaka od aprila do danas je prepolovljena. Od "bregzita" do danas prodaja deonica prerasla je u rasprodaju. Najveća od njih - Unikredit banka - izgubila je 30 odsto vrednosti. Najsnažnije udarce prima najstarija banka na svetu - Monte dei Paši di Sijena. Osnovana 1472. godine - iste godine kada je Leonardo da Vinči upisan u knjigu slikarskih majstora u Firenci - doživela je da je, uz Kredito Valtelineze i italijanski "Telekom", londonski Siti prošle nedelje privremeno progna s berze u strahu od sunovrata.

Dakle, "bregzit" je samo skinuo masku s pravog problema - italijanske banke opterećene su sa 400 milijardi dolara duga. To je jednako petini bruto nacionalnog proizvoda Italije, koja je (ako i dalje računamo Veliku Britaniju u Evropu) četvrta privreda Starog kontinenta. Italijanske banke mogu da pokriju samo 45 procenata te vrednosti, koja svakodnevno raste. Ako tome dodamo i užasavajuću činjenicu da italijanski javni dug iznosi 135 odsto BNP-a, dolazimo do suštinskog pitanja - ko će i kako spasti jedan od najstarijih bankarskih sistema na svetu?

Evroskeptici na dobitku

"Ne mi", poručuje Brisel, ističući da Italija i dalje troši evropski paket za konsolidaciju svojih banaka. Premijer Renzi i njegova vlada levog centra su između čekića i nakovnja. Naime, Evropska unija u januaru ove godine usvojila je regulativu po kojoj banke mogu da dobiju pomoć samo ukoliko troškove gubitaka prvo na svoja leđa ponesu vlasnici obveznica posrnulih finansijskih institucija. To je plemenita ideja, zasnovana na američkom iskustvu iz 2008. godine, kada je spasavanje finansijskih institucija palo na pleća poreskih obveznika i prouzrokovalo svetsku ekonomsku krizu. Evropljani su odlučili da, umesto obične građane, po džepu udare bogate vlasnike bankovnih obveznica. To su najčešće finansijske institucije.

Međutim, u ovoj situaciji, italijanska vlada mora da reaguje. Ako to učini, ponovo će zavući ruku u džep naroda jer će sredstva potražiti u sopstvenom budžetu čiji je deficit ionako rekordan. Ukoliko pusti banke niz vodu, kola će se opet slomiti na običnom Italijanu. Zašto? Zato što je italijansko bankarstvo posebno jer zbog poreskih olakšica veliki broj običnih građana poseduje obveznice italijanskih banaka. Njihova ukupna vrednost procenjuje se na 200 milijardi evra. Setimo se da se prošlog novembra, kada je propala Banka Etrurija, jedan italijanski penzioner obesio pošto je ostao bez 100.000 evra u obveznicama. Tada je on bio jedan od 130.000 koji su izgubili novac u obeznicama i deonicama. I tada su važila stara pravila, te je italijanska vlada upumpala četiri milijarde evra u bankarski sistem, a uloge spasilaca preuzele veće banke - Unikredit, Inteza i Ubi banka. Sada su te banke u opasnosti, a broj potencijalnih gubitnika broji se u milionima. I sve to samo nekoliko meseci pre nego što Italijani treba da referendumom odluče o reformi Senata, koji bi trebalo da postane neka vrsta skupštine regiona i gradova.

U pretećem kolapsu banaka postojao bi samo jedan dobitnik - evroskeptični pokret Pet zvezdica, koji je na lokalnim izborima u junu doživeo ogroman uspeh krunisan izborom Virdžinije Rađi za gradonačelnicu Rima. Ukoliko se ovaj pokret domogne vlasti u celoj Italiji, opstanak samog evra bio bi doveden u pitanje pošto pokret Pet zvezdica smatra da je vraćanje lire jedini način da se spase posrnula italijanska privreda.

Zato je italijanska bankarska kriza sveevropska. I zato moramo da se zapitamo nije li nemačka kancelarka Angela Merkel u prvoj fazi žalosti za gubitkom Velike Britanije, koju psiholozi karakterišu kao "poricanje"? Naime, na pozive italijanskog premijera Rencija da se januarska pravila barem delimično saviju ne bi li se spasle italijanske banke, a s njima i evro, Merkelova odgovara da se "pravila ne mogu menjati svake dve godine". I najmoćnija žena Evrope i njen ministar finansija Volfgang Šojble su ove nedelje istakli da će rešenje biti pronađeno u okviru postojećih pravila, a panevropska, možda i svetska bankarska kriza izbegnuta. Akcije namučene banke Monte dei Paši di Sijena su na ta uveravanja skočile šest odsto. No, može se reći da je to samo uzimanje daha pred novi plimski talas. Jer nisu samo italijanska banke na udaru. Francuske banke poseduju obveznice italijanskih banaka u vrednosti od 250 milijardi evra. Nemačke banke oko tri, a španske i američke šest puta manje. Samo Dojče banka knjiži italijanske bankovne obveznice u vrednosti od 11,76 milijardi evra. Domino efekat je teško izbeći.

U pretećem kolapsu banaka postojao bi samo jedan dobitnik - evroskeptični pokret Pet zvezdica, koji je na lokalnim izborima u junu doživeo ogroman uspeh krunisan izborom Virdžinije Rađi za gradonačelnicu Rima. Ukoliko se ovaj pokret domogne vlasti u celoj Italiji, opstanak samog evra bio bi doveden u pitanje pošto pokret Pet zvezdica smatra da je vraćanje lire jedini način da se spase posrnula italijanska privreda

I dok je italijanski ministar finansija Pjer Karlo Padoan dva dana o krizi razgovarao s evropskim kolegama i Evropskom komisijom, premijer Renzi udario je u samu srž stvari izjavom da italijanske banke "nisu bolesnik Evrope". Renzi ističe da je problem Italije samo jedan odsto ukupnog evropskog problema. Stručnjaci su odmah shvatili da se opaska odnosi na Dojče banku. Naime, italijanski problem s bankarskim zajmovima deluju kao dečja igra u odnosu na poslovanje Dojče banke. Čak 75.000 milijardi dolara (dakle, 75 biliona) kapitala ove banke je u derivatima. Derivati su najriskantniji oblik poslovanja jer im vrednost direktno zavisi od toga kako sadržaj derivata prolazi na tržištu. Zato su dobiti velike kada se dobija, a ako sve pođe naopako, kao što smo videli 2008. godine, derivati mogu da izazovu svetsku ekonomsku krizu.
Da se vratimo na derivate Dojče banke. Njihova vrednost je 20 puta veća od nemačkog bruto nacionalnog proizvoda i pet puta veća od celokupne ekonomije Evrozone. U poslednjih 12 meseci, dakle mnogo pre "bregzita", vrednost akcija Dojče banke je prepolovljena. U istom periodu "Kredit Svis" je izgubio 63 procenta vrednosti u akcijama. Sveukupno, Blumbergov evropski indeks, koji prati 500 glavnih evropskih banaka i finansijskih usluga, pao je za jednu trećinu. Zato ne čudi što je glavni ekonomista Dojče banke David Folkerc Landau pozvao kancelarku Merkel i administraciju u Briselu da izađu iz faze "poricanja" i upumpaju 150 milijardi evra u ceo evropski bankarski sektor kako se ne bi ponovio kobni američki scenario. Evropske banke su "izuzetno bolesne i moraju da počnu da se nose sa svojim problemima izuzetno brzo", upozorava Landau.

Poništili sopstvena pravila

Da li će Evropska unija prekršiti svoja pravila i dozvoliti da vlade, a samim tim i poreski obveznici, izvade najveće fleke? Prvo, Evropska unija je već prekršila sopstvena pravila, ma koliko tvrdila drugačije, jer čak devet italijanskih banaka nije prošlo "stres test" Evropske centralne banke još pre dve godine, pa niko ništa značajno nije preduzeo, a kamoli ponovo podvrgao evropske banke tom testu.

Drugo, u utorak na sastanku evropski ministri finansija zaključili su da Španija i Portugal nisu uspele da svedu budžetske deficite na predviđenu meru. Pokrenuli su kazneni postupak Evropske unije, koji podrazumeva finansijske sankcije, koje mogu da dostignu čak 0,2 odsto bruto domaćeg proizvoda zemlje prestupnika i zamrzavanje fondova "dvadesetosmorice" za te zemlje. Međutim, evropski zvaničnici su odmah sopstvena pravila bacili u vodu. Naime, niko ne očekuje da će bilo kakve kazne biti jer posle "bregzita" Evropa ne želi da antagonizuje ostale članice. Ruku na srce, Španija i Portugal su učinile mnogo na ekonomskom planu. Španski privredni rast iznosi 3,2 odsto, što je dvostruko više od najoptimističnijih prognoza za rast u Evropskoj uniji. Budžetski deficit je i dalje 5,1 umesto 4,2 odsto, koliko je zadala Evropska komisija. No, španski ministar finansija Luis de Gvindos ističe da bi zemlja trebalo naredne godine da dostigne propisana tri procenta budžetskog deficita. Portugal je opet za pet godina deficit sa 10 sveo na 4,4 odsto bruto nacionalnog proizvoda. Uspesi su možda nedovoljni, ali da li ih treba kažnjavati? Ako ne, čemu onda služe evropska ekonomska pravila?

Njihovo kršenje pojačaće investicionu nesigurnost, koja se hrani "bregzitom". Tvrdoglavo ostajanje pri "status quo" moglo bi da izazove novu svetsku ekonomsku krizu. Svaka prognoza u ovakvoj situaciji je nezahvalna. Međunarodni monetarni fond se ipak ove nedelje oglasio i predvideo da će evropski privredni rast zbog "bregzita" sa ovogodišnjih 1,6 odsto pasti na 1,4 procenta u 2017. godini. MMF predviđa rast evropske inflacije sa skoro nepostojećih 0,2 na 1,1 u istom periodu i upozorava da su rizici porasli zbog "bregzita", izbegličke krize i terorizma, ali i zbog slabog bankarskog sistema u nekim zemljama članicama. Italiji MMF predviđa decenije recesije i povratak na ekonomsku situaciju od pre svetske ekonomske krize tek posle 2020. godine. Što je još gore, MMF smatra da Evropa nema jastuk da ublaži ekonomske udarce zbog visoke nezaposlenosti, niske produktivnosti, povećanog javnog i privatnog duga i duboko ukorenjenih strukturalnih problema. Zato u narednoj "petoljetki" Starom kontinentu predviđa rast od samo 1,5 odsto godišnje. Preporučuje široku strategiju kako bi se konsolidovao evropski bankarski sektor.
Ukoliko nešto ne preduzme, Evropu čekaju duge godine ekonomske stagnacije. Prvi nagoveštaji dolaze iz srednje Evrope, gde Češka, Mađarska i Poljska beleže najveći pad proizvodnje u poslednje tri godine. U trenutnoj situaciji svetu možda ne preti nova ekonomska kriza, ali se u Evropi odlučuje o mnogo većem zalogu od spasavanja italijanskih banaka - opstanku evra i same Evropske monetarne unije.

Psiholozi tvrde da postoje pet faza tugovanja zbog gubitka - poricanje, bes, cenkanje, depresija i, konačno, prihvatanje. Tuga zbog razvoda s drugom najvećom privrednom Evrope je u prvoj fazi. Zbog sudbine pola milijarde građana Unije, političari i bankari moraće da preskoče čak tri faze i što pre nađu način da prihvate novonastalu realnost. I reaguju kako evro ne bi postao valuta interesantna samo numizmatičarima.

PROČITAJTE JOŠ
ANALIZA, IVANA MILORADOVIĆ: Dozvola za ubistvo, made in SAD!