ANALIZA, MILORADOVIĆ: Odlazak globalnog šahiste

Od samog početka karijere, Zbignjev Bžežinski fokusirao se na Sovjetski Savez. Svaki njegov potez bio je usmeren na slom Sovjetskog Saveza i, što je još važnije za tog imigranta, oslobođenje Poljske od „ruskog jarma"

„Kada se jednom ljudi budu osvrnuli na ove događaje, zaključiće da sam ja rodio XX vek." Ove reči se, s pravom ili ne, pripisuju misterioznom i nikada uhvaćenom masovnom ubici prostitutki u viktorijanskom Londonu Džeku Trboseku. I na neki način te reči jesu proročke jer je XX vek zaista bio vek masovnih ubistava. Njegovu prvu polovinu obeležili su komunistička revolucija i građanski rat u Rusiji, kao i dva svetska rata. Genocidi, od (nepriznatog) turskog nad Jermenima pa sve do pogroma Crvenih Kmera nad Kambodžancima, smenjivali su se velikom brzinom. Kraj Drugog svetskog rata stavio je tačku na eru masovnih ubistava i zabetonirao Sjedinjene Američke Države kao svetsku silu broj jedan. Zašto baš SAD kad su one samo jedna od pet sila pobednica u ovom globalnom sukobu? Zato što se 1945. godine polovina svetske ekonomije nalazila na američkom tlu. I zato mirne duše možemo da kažemo da su SAD rodile drugu polovinu XX veka.
Međutim, treba da zagrebemo dublje da bismo videli koje ličnosti se mogu smatrati lekarima i babicama koji su taj porođaj sproveli. Prvi deo odgovora je lak - SAD imaju predsednički sistem, tako da su lekari svakako svi američki predsednici od Ruzvelta pa do Trampa (ma kako čudno ova dva imena u istoj rečenici nekima zvučala). Mnogo je teže odgovoriti na pitanje ko su babice, koje, iako ih zvanično niko ne smatra glavnima, često igraju odlučujuću ulogu u ishodu porođaja. U našoj priči ima ih dve, i obe su muškog roda. Jedna je živa i u subotu je proslavila 94. rođendan. Druga nas je veoma iznenadno napustila samo dan ranije. Reč je, pogodiće mnogi, o dva giganta američke diplomatije, dva krojača aktuelnog svetskog poretka - Henriju Kisindžeru i Zbignjevu Bžežinskom.
Neki čitaoci reći će da nisam fer i da nije red da Kisindžera trpam u tekst koji bi, po nepisanom pravilu, trebalo da bude posvećen preminulom savetniku za nacionalnu bezbednost u administraciji Džimija Kartera. Ja, međutim, ne vidim da je moguće govoriti o Bžežinskom bez Kisindžera, kao što je nemoguće govoriti o Mikelanđelu bez Leonarda ili o Edisonu bez Tesle. Ova dva giganta spoljne politike i geo-strategije retko su se ikada složila po ijednom spoljnopolitičkom pitanju. No, upravo na tom dualitetu počivaju ne samo razlike u spoljnoj politici Republikanske (Kisindžer) i Demokratske (Bžežinski) stranke u Americi već i skoro svi spoljnopolitički potezi Vašingtona od 1945. godine do danas.

Na raskrsnici istorije
Henri Alfred Kisindžer rođen je u Bavarskoj kao Hajnz Alfred Kisinger. Ime, po kojem ga znamo, dobio je tek pošto je, preko Londona, njegova porodica stigla u Njujork 1938. godine i time izbegla Holokaust. Kisindžer se školovao uz rad u fabrici. Američko državljanstvo stekao je tek pošto je regrutovan tokom Drugog svetskog rata. Inteligencija i znanje nemačkoj jezika su ga potom vodili od vojne obaveštajne do kontraobaveštajne službe. Zbignjev Kažimjež Bžežinski nikada nije menjao ime, na kojem su američki televizijski voditelji decenijama lomili jezik. No, za prijatelje je bio sam Zbig. To je bila i adresa njegovog Tviter naloga, koji je, naplašen najezdom društvenih mreža i novih informacionih tehnologija, otvorio u devetoj deceniji svog života. Rođen je u Varšavi 28. marta 1928. godine, ali njegova aristokratska poljska porodica (što ne treba uzimati previše ozbiljno jer su se svojevremeno u Poljskoj plemićke titule delile kao bombone, pa je svaki peti hrišćanin bio aristokrata) vodi poreklo i ime iz Bžežanja u nekadašnjoj Galiciji, sada Ukrajini. Tata Tadeuš Bžežinski, ali i maleni Zbignjev bili su svedoci dolaska nacista na vlast kroz prizmu diplomatskog kora u Berlinu od 1931. do 1935. godine. Otac i sin iz prve ruke su pratili poteze (i pogrome) Josifa Visarionoviča Džugašvilija u Moskvi od 1936. do 1938. godine. Sudbonosni sporazum šefova nacističke i staljinističke spoljne politike Fon Ribentrofa i Molotova, kojim je Poljska de jure prestala da postoji, dočekao ih je u Montrealu, gde je mladi Zbignjev pohađao jezuitsku srednju školu. Tako su Bžežinski preko noći od aristokrata i diplomata postali imigranti. Da li su time postali sličniji imigrantskoj porodici Kisinger iz tada siromašne četvrti severnog Menhetna - Vašington Hajtsa? Da parafraziram Orvela, svi imigranti su jednaki, ali su neki jednakiji od drugih.
Putevi Kisindžera i Bžežinskog ukrstili su se prvi put 1950. godine na Harvardu. Mladi Zbignjev sedeo je u amfiteatru i slušao uvodno predavanje profesora međunarodne politike kada je ovaj naglo predao reč svom asistentu jer je „bio potreban u Vašingtonu". Dežmekasti asistent s velikim naočarima nastavio je da obrazlaže neophodnu literaturu čiji su autori uglavnom bili germanski filozofi i sociolozi. Nervozni Poljak bezobrazno je ustao, napustio salu i odbio da pohađa taj predmet. Ne znamo da li je mladi asistent Jevrejin taj potez primetio. Znamo da ga nije komentarisao. Međutim, ovaj događaj nosi duboku simboliku. Bžežinski i Kisindžer uvek će biti dve različite strane medalje američke spoljne politike. I Bžežinski, ma kako ovo surovo zvučalo, uvek će biti student, a Kisindžer uvek asistent. Ironično, dok je jedan imigrant izdisao u bolnici „Ferfaks" u državi Virdžiniji, a njegova kćerka Mika, popularna voditeljka jutarnjeg programa jedne od američkih televizijskih mreža, o tome tvitom obavestila svet, drugi imigrant spremao se da, uz ogromnu porodicu i brojne prijatelje, proslavi još jedan rođendan svoje desete životne decenije.

Bez Zbiga i njegove studentkinje Medlin, teško da bi se Bil Klinton odlučio da u leto 1995. godine bombarduje armiju Republike Srpske u BiH ili SRJ četiri godine kasnije

Ništa manje ironično, Bžežinski je svojevremeno istresen iz profesorske fotelje na Harvardu. U nju je seo imigrant iz Njujorka, Kisindžer. Poljski imigrant dobio je katedru na Univerzitetu Kolumbija u Kisindžerovom gradu, Njujorku. Još ironičnije, studenti će, decenijama kasnije, protestima sprečiti da Kisindžer postane profesor tog univerziteta. Među Zbigovim studentima našla se i jedna češko-jevrejska imigrantkinja, takođe ćerka diplomate. Mi je znamo kao američku ambasadorku u Ujedinjenim nacijama, a kasnije državnu sekretarku Medlin Olbrajt. I kada smo već kod Češke i diplomatije, Zbig se oženio skulptorkom Emili Beneš. Pogodili ste. Njen deda-stric bio je češki predsednik Edvard Beneš. Kako je Evropa mala! Pogotovo u imigrantskim krugovima.

Pošast komunizma
Od samog početka akademske, a kasnije i političke karijere, Zbignjev Bžežinski fokusirao se na Sovjetski Savez. Reći da je bio jastreb američke administracije bio bi ublažen opis njegovih stavova. Sasvim je realna ocena da je svaki potez Bžežinskog bio usmeren na slom Sovjetskog Saveza i, što je mnogo važnije za tog imigranta, oslobođenje Poljske od „ruskog jarma". Dakle, ako ovo znamo, znamo i zašto je, kao savetnik budućeg predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, zagovarao rat u Vijetnamu. Svaki potez Bžežinskog bio je udar na „pošast komunizma". Bio je jedan od prvih koji je otvoreno izrazio verovanje da se Sovjetski Savez kad-tad mora raspasti. I u tom verovanju je imao podršku još jednog moćnog Poljaka - Karolja Vojtile. Njih dvojica zajedno, često na vrućoj telefonskoj vezi, kreirali su događaje koji će kroz jačanje poljskog radničkog pokreta Solidarnošć dovesti do pada Berlinskog zida. U ovom kontekstu možda će vam čudno zvučati susret Gorbačova i Bžežinskog. Bivši predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta čvrsto je zagrlio Poljaka i nasmejano mu rekao: „Nema ljutnje. Radili smo ono za šta smo bili plaćeni." Poljak je delovao zbunjeno. Možda zato što bi on sve što je radio, radio i da nije primao platu?
No, da bismo do kraja shvatili odnos Bžežinskog prema Moskvi, treba da se oprezno odmaknemo od istorijskih stereotipa. Zbignjev je bio suviše inteligentan da bismo mu prišili tako banalnu etiketu. U svojoj knjizi „Velika šahovska tabla - američka nadmoć i njeni geostrateški imperativi", on je nedvosmislen. Ističe da SAD imaju potpunu nadmoć na moru (sa čim se ne bi složili ruski podmorničari), ali da Sovjetski Savez (danas Ruska Federacija) ima potpunu nadmoć nad kopnenom masom. U tom smislu nas savetuje da kopnenu masu posmatramo u celini, a ne amerikano ili evropocentrično, kako smo navikli. Bžežinski stavlja Avganistan u centar kopnene mase i primećuje da, ako se izuzmu krajnji zapadni obod Evrope i istočni obod Azije, Sovjetski Savez i njegova sfera uticaja skoro u potpunosti dominiraju evroazijskim kopnom. U istoj knjizi, koja je u modernom smislu podjednako važna koliko i Makijavelijev „Vladalac", Bežinski surovo, kao u šahu, države deli na ključne i sporedne figure, ali i na pione. Što je još važnije, on američku dominaciju postavlja na četiri stuba - vojni (nedvosmislen), ekonomski (sve dubiozniji), naučno-tehnološki i kulturni. Kada ovo saberemo, jasno nam je odakle dolazi najvažnije čedo spoljnopolitičke strategije Bžežinskog - „humana vojna intervencija".
Naime, dok je Kisindžer kao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Ričarda Niksona, a zatim, posle ostavke zbog afere „Votergejt", i njegovog naslednika Džeralda Forda, kreator i dosledni zagovornik politike detanta sa Sovjetskim Savezom, koji je rezultovao okončanjem Vijetnamskog rata i trke u naoružavanju, Bžežinski stoji iza čuvenog američkog stava da je poštovanje ljudskih prava (a među njima je i pravo nacija na samoopredeljenje) preduslov za dijalog. Sigurna sam da bi se Makijaveli naglas smejao. Ali hipokriziju na stranu, to je genijalna strategija, koja je posejala seme iz kojeg je iznikao pad Berlinskog zida. Iz istog semena iznikla je i Klintonova doktrina „humane intervencije", koju je promovisala Zbigova studentkinja Olbrajtova, a kasnije i Klintonova supruga Hilari na istom položaju državne sekretarke u Obaminoj prvoj administraciji. Ta taktika idealna je i kada SAD iz strateških razloga žele da zaobiđu Ujedinjene nacije, kao u slučajevima rata protiv SRJ i Iraka. Ista taktika dovela je do regrutacije mudžahedina za borbu protiv sovjetske armije u Avganistanu tokom osamdesetih godina prošlog veka. Iz tog pokreta izrodiće se kasnije Al Kaida. Kritikovan zbog svoje uloge u svemu tome, kako u vreme dok je bio Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost, tako i zbog kasnijih savetodavnih uloga u (protivničkoj?!) Reganovoj administraciji, Bžežinski je odgovorio: „Šta je važnije za istoriju sveta, talibani ili propast sovjetskog carstva? Neki pobunjeni muslimani ili oslobođenje srednje Evrope i okončanje Hladnog rata?" Ostaviću vama da odgovorite na ova pitanja u današnjem kontekstu.

Kineska epizoda
Da u borbi protiv Moskve nije bio gadljiv, svedoči i činjenica da je, jednom u karijeri, Bžežinski okončao ono što je Kisindžer započeo - približavanje Kini. Naime, za Henrija istorijska poseta Niksona Kini i njegov susret sa Mao Cedungom bili su kruna diplomatske karijere zasnovane na politici detanta, dakle držanja sveta u neprekidnom stanju pata karte u igri tablića između velikih sila, dok Bžežinski, kao Kisindžerov naslednik u Karterovoj administraciji, nije imao posla s Maom, već s možda najmudrijim političarem XX veka i tvorcem politike „jedna zemlja - dva sistema" Deng Sijao Pingom. Upravo ova floskula omogućila je Zbigu da nastavi gde je Henri stao, a da, barem de jure, ne uprlja sopstvenu jastrepsku antikomunističku doktrinu. Bžežinski je u svom nastojanju da izoluje Sovjetski Savez išao tako daleko da je branio Dengovu vojnu intervenciju protiv studenata na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Možda je i ona bila humana? Tako su SAD i Kina uspostavile pune diplomatske odnose u Karterovo doba, odnose koji su s vremenom doveli do toga da je Kina vlasnik lavovskog dela američkog spoljnotrgovinskog duga.

Bio je član „Bilderberg grupe", moćnog američkog Saveta za spoljnu politiku i Trilateralne komisije, a teoretičarima zavere odgovorio bi da je istorija mnogo više proizvod haosa nego zavere

I najzad, Bžežinski (a to mnogi zaboravljaju) odgovoran je za političku propast svog predsednika Džimija Kartera, koga je, doduše, sam Zbig odabrao i gajio njegov uspon do Bele kuće. Naime, Sajrus Vens, koga će se dobro sećati stariji čitaoci, dao je ostavku na mesto državnog sekretara kada je Karter odlučio da posluša Zbiga i silom oslobodi američke diplomate koje je u Ambasadi u Teheranu kao taoce držao novouspostavljeni šiitsko-teokratski režim ajatole Homeinija. Akcija je (ne)slavno propala, a s njom i šanse Kartera da bude reizabran. Taoci su oslobođeni posle 444 dana zatočeništva (a o mutnim radnjama Reganovog predizbornog tima koje su do ovog ishoda dovele, čitajte kroz aferu „Irangejt") dok je Ronald Regan polagao predsedničku zakletvu.
Konačno, ljubitelji teorija zavere videće mnogo težine u činjenici da je Zbignjev Bžežinski bio član kako „Bilderberg grupe", tako i moćnog američkog Saveta za spoljnu politiku i Trilateralne komisije. Bžežinski bi im na to odgovorio da je „istorija u mnogo većoj meri proizvod haosa nego zavere". Međutim, iako veliki nacionalista i borac za samoopredeljenje naroda srednje Evrope (a kasnije i Albanaca na Kosovu), Bžežinski je smatrao da je „nacionalna država, kao fundamentalna jedinica organizovanog života ljudi, prestala da bude glavna stvaralačka snaga - međunarodne banke i multinacionalne korporacije deluju i planiraju mnogo dalekosežnije nego što to čine politički koncepti nacionalnih država." Dobro došli u eru globalizacije!

Zbig na Balkanu
I kada sve ovo znamo, osvrnimo se na uticaj Zbignjeva Bžežinskog na naše živote. Naime, bez Zbiga i njegove studentkinje Medlin, teško da bi se Bil Klinton odlučio da u leto 1995. godine bombarduje armiju Republike Srpske u BiH ili SRJ četiri godine kasnije. Svi oni koji žele da znaju sve što je Bžežinski mislio o vlasti Slobodana Miloševića i preduslovima za njegov krah, treba da odgledaju njegov intervju s legendarnim američki voditeljem Čarlijem Rouzom samo dan pošto je Beograd pristao da potpiše Ahtisarijev mirovni plan. Zbigova strategija oslanja se na njegovu celokupnu karijeru: u borbi protiv komuniste, koji je, po mišljenju Bžežinskog, vodio istorijski zastarelu politiku, poraznu po srpski narod, ne biraju se sredstva. Koriste se lokalne snage na terenu (OVK umesto nekada mudžahedina), demonstrira se jedinstvo NATO-a i njegova spremnost da deluje odlučno, izoluju se potencijalni saveznici, a potom se okom sokolovim prati rasplet poraza, uz pružanje svih oblika pomoći svim susedima Srbije sve dok Slobodan Milošević ne ode s vlasti i sve dok ne bude izručen Haškom tribunalu. Istorija pokazuje da je Zbigova strategija urodila plodom. Da je neko slušao Kisindžera, onaj papir na kojem su Tuđman i Milošević navodno crtali podelu BiH postao bi realnost, jer „Srbi i Hrvati ne mogu da dele nešto što nikada nije ni postojalo". Da je Kisindžer bio u Zbigovoj poziciji, pregovori u Rambujeu bi se sasvim drugačije odvijali, jer je, po Henrijevim rečima, predloženi sporazum bio „provokacija i izgovor da se započne bombardovanje, strašan dokument koji nikada nije trebalo da bude ni predstavljen u takvom obliku".
U ovom našem poslednjem balkanskom ratu, pobeda je Zbigova. On je, doduše kasnije, upozoravao na balkanizaciju celog područja od Libije do Bangladeša. Upozoravao je i da SAD ne smeju da ostanu same u tom galimatijasu. Donald Tramp, sudeći po nedavnom govoru kancelarke Angele Merkel, u kojem je prvi put od Drugog svetskog rata SAD i Veliku Britaniju nazvala „nepouzdanim saveznicima Evrope", izgleda nije pratio ovo izlaganje Bžežinskog. Smrt poljskog stratega zato je i kraj jedne ere američke spoljne politike. Henri Kisindžer je i dalje živ i uticajan, ali na scenu stupaju mlađi jastrebovi i gugutke, doduše daleko manje impresivni od dvojice diplomatskih nemezisa. A negde u imigrantskim kolonama i skloništima širom Evrope i Severne Amerike sigurno supu u narodnim kuhinjama jedu neki budući velikani geo-strategije. Njihova je budućnost.