ANALIZA, MILORADOVIĆ: Početak arapske jeseni

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Početak arapske jeseni

Princ Mohamed bin Salman


Mladi Salman je jastreb raširenih krila. Njegov uspon je munjevit. Njegovo lice smeši se s televizijskih ekrana i bilborda. Njegov prst uperen je u neefikasnu birokratiju. Njegova vojna mašinerija neuvijeno se umešala u šiitsko-sunitski sukob u Jemenu prošle godine, ne hajući za humanitarne posledice. Njegov um pripremao je posetu saudijske delegacije Vašingtonu i Trampove delegacije Rijadu. Ne treba biti mnogo pametan pa videti da je otvoreno zaoštravanje odnosa s Katarom čedo mlade (i možda usijane?) glave. Naročito pošto je Rijad s Trampom potpisao vojne ugovore u vrednosti od 110 milijardi dolara

Pre sto tri godine, ministar inostranih dela Kraljevine Srbije Laza Paču primio je dokument iz ruku ambasadora Austrougarske monarhije, barona Gizija od Gislingena. Bilo je šest sati po podne 23. jula. Dokument će ostati zapamćen kao Austrougarski ultimatum Srbiji. Sadržao je 10 tačaka. Bio je to odgovor Beča na Sarajevski atentat. Tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej opisaće ga kao „najteži ultimatum koji je jedna država uputila drugoj u istoriji”. Samo nekoliko dana kasnije počeće Prvi svetski rat.
Ne znam da li je katarski šef diplomatije šeik Saif bin Ahmed el Tani čuo za Julski ultimatum. Čak i ako jeste, nisam sigurna da li mu je to istorijsko znanje učinilo lakšim ili težim trenutak kada je kuvajtska delegacija u Dohu donela ultimatum Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina i Egipta.
„Ova lista zahteva potvrđuje ono što je Katar govorio od početka – protivzakonita blokada nema veze s borbom protiv terorizma, već sa ograničavanjem našeg suvereniteta”, bio je jasan šeik Bin Ahmed. Bio je 23. jun, osamnaesti dan ekonomske i diplomatske blokade koju su četiri arapska suseda uvela protiv najbogatijeg emirata na svetu.
„Jedinstvo zemalja Zaliva je moguće samo ako su sve zemlje spremne da razgovaraju o odmerenim i realnim zahtevima”, saopštio je britanski ministar inostranih poslova Boris Džonson. No, trinaest tačaka Zalivskog ultimatuma je spisak zahteva na koje Doha može samo da odgovori negativno.
Pa da vidimo šta to Arabijsko poluostrvo traži od mnogo manjeg – Katarskog. Prvi zahtev je svođenje odnosa sa Iranom na trgovinske veze, uz zatvaranje svih diplomatskih predstavništava u toj zemlji i poštovanje sankcija protiv Teherana. Na prvi pogled zahtev nije sporan. Četiri potpisnice ultimatuma, kao i Katar, sunitske su države za koje je šiitski Iran oličenje arhineprijatelja. Pominjanje međunarodnih sankcija zahtevu dodaje oreol poštovanja međunarodnog prava.
Braća po gasu
Veze između Irana i Katara su, međutim, mnogo jače od šiitsko-sunitskih verskih podela. Dve zemlje dele najveće resurse prirodnog gasa na svetu. Polje Južni Pars / Severna kupola kreće od severa Katarskog poluostrva i zalazi duboko u vode Persijskog zaliva. Kataru pripadaju oko dve trećine, a Iranu nešto više od trećine rezervi, koje se procenjuju na pedeset jednu hiljadu milijardi kubnih metara gasa ispod 9.700 kvadratnih kilometara mora. Dakle, preseći vezu sa Iranom za Katar bi značilo odreći se proizvodnje kojom dinastija El Tani finansira sopstvenu politiku.
U drugoj tački, od Katara se traži da preseče sve veze s terorističkim organizacijama. Posebno se ističu Muslimansko bratstvo, Islamska država, Al Kaida i libanski Hezbolah. Traži se da Katar i formalno ove organizacije proglasi za terorističke. Za ovu tačku možemo da vežemo i tačke šest i sedam. U njima se zahteva neodložno obustavljanje finansiranja organizacija koje su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, SAD i druge (neimenovane?!) zemlje proglasile za terorističke, kao i izručenje svih osoba koje gorenavedene zemlje potražuju, uz zamrzavanje njihovih finansijskih sredstava i ustupanje detaljnih informacija o njihovom prebivalištu, kretanju i troškovima.

Tramp je arapskim diktaturama dao zeleno svetlo da islamističku opoziciju slome tako što će joj prišiti etiketu terorizma. Time je taj deo sveta iz ere Arapskog proleća ušao u eru arapske jeseni

I ove tačke su, na prvi pogled, potpuno zdravorazumske. Ko normalan želi da bude povezan s terorizmom? Sve bi bilo u redu kada pisci ultimatuma ne bi i sami bili finansijeri terorizma. Tu, pre svih, mislim na Saudijsku Arabiju. Zato uključenje Islamske države i Al Kaide u ovaj spisak treba uzeti s velikom rezervom. One su svakako u ultimatum ušle kako bi dokument mogao da bude prihvatljiv široj međunarodnoj zajednici. Međutim, čak i bacanje letimičnog pogleda na ove zahteve otkriva šta četiri zemlje u stvari traže. Prvo na listi terorističkih organizacija je Muslimansko bratstvo. Mnogi čitaoci nikada nisu čuli za njih, a za Al Kaidu i Islamsku državu svakako jesu. Pa zašto su ona Braća zaslužila da se nađu na najozloglašenijem mestu?
Da bi nam to postalo jasno, moramo da se vratimo u vreme dok Naser, Nehru i Tito nisu još došli do stvaranja Pokreta nesvrstanih. Naime, 1954. godine sekularni egipatski predsednik Gamal Abdel Naser stavio je islamističku Muslimansku braću van zakona. Logično za ono vreme. Bratstvo je utočište našlo u tada mahom nepismenoj zemlji Sauda. Postali su učitelji i, veoma slično kao Hizmet u Turskoj, kroz obrazovanje formirali generacije. Moto Muslimanskog bratstva je: „Alah je naš cilj, Kuran naš ustav, Prorok naš vođa, džihad naš način, smrt u Alahovo ime naša želja!”
Ozloglašena Braća
Kuća Sauda, od osnivanja u braku s vehabizmom, nije imala nikakvu primedbu. Međutim, dok je Džordž Buš stariji spremao koaliciju za Zalivski rat, Bratstvo je rešilo da je višedecenijskoj ljubavi došao kraj. Podržalo je pokret „Sava” (Buđenje), koje se borilo za političke promene u saudijskom kraljevstvu suprotne vladajućem vehabizmu. Do 2002. godine, Bratstvo je došlo do epiteta „izvora svih problema u islamskom svetu”, koje mu je prišila kraljevska kuća Sauda. Pre tri godine, posle dolaska Morsija na vlast u Egiptu, Muslimansko bratstvo je za Saudijce zvanično postalo teroristička organizacija.
Početkom aprila egipatski predsednik El Sisi zatražio je od američkog kolege da Muslimansko bratstvo uvrsti u spisak terorističkih organizacija. I Tramp je tu molbu uslišio. El Sisijeva poseta Beloj kući se, dakle, može smatrati prvim korakom u ostvarenju plana koji ovih dana kulminira ultimatumom Kataru. Naime, Sudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Egipat uspeli su da u isti koš stave Al Kaidu i Islamsku državu, organizacije odgovorne za lavovski deo terorističkih napada u svetu, s Muslimanskim bratstvom i njegovim mlađim bratom Hamasom, koji predstavljaju jedinu ozbiljnu, mada ne i demokratsku, opoziciju autoritarnim režimima širom arapskog sveta.
Dakle, Tramp je arapskim diktaturama dao zeleno svetlo da islamističku opoziciju slome tako što će joj prišiti etiketu terorizma. Slično čini i Erdogan u Turskoj, koji svaki kurdski otpor izjednačava s terorom. Time je taj deo sveta iz ere Arapskog proleća ušao u eru arapske jeseni.
Da pojasnim i približim našoj hrišćanskoj vizuri istorije. Sunitski muslimani u ovoj deceniji prolaze kroz sličan proces kroz koji je prolazila Zapadna Evropa u godinama pre nego što je Marin Luter zakucao svojih „Devedeset pet teza” na vrata Vinterberške katedrale. Korupcija, gaženje ljudskih prava, nepotizam, autokratija, neefikasna ekonomija od koje profitira samo elita, stare su pošasti arapskog sveta. Revolucija informacionih tehnologija je, međutim, nezaustavljivo do masa donela terabajte novih podataka, koji im do tada nikada nisu bili dostupni. Ili barem nisu bili nadohvat ruke.
Sukob Doha – Rijad
I dok su ulice arapskog sveta ostale iste, u virtuelnoj sferi pokrenuta je možda prva velika i sveobuhvatna javna debata. Rezultat je bilo Arapsko proleće, projekat koji je u prazačetku neuvijeno finansirala administracija Džordža Buša mlađeg. Ideja tadašnjeg Vašingtona bila je da, umesto starih autoritarnih, dovede nove demokratske snage. Tu se kriju i slabost i snaga te ideje. Naime, arapski svet nikada nije iskusio demokratiju. Približio joj se davno – u vreme dobrog kalifa Haruna el Rašida, kada je Damask bio meka za svakog slobodoumnog čoveka, ma koje vere bio. Ali to je bilo u VIII veku.
U XXI veku, alternative starom ustrojstvu mogli su da budu samo radikali. Arapsko proleće počelo je u Tunisu, gde su protesti doveli do izbora 2011. godine i pobede islamističke partije Enade, inspirisane Muslimanskim bratstvom. Poraženi predsednik Ben Ali pobegao je u Saudijsku Arabiju. Tri godine kasnije pobediće sekularna Nida Tunes (Apel za Tunis), koja, kao ni Enade, neće uspeti da pokupi sve konce vlasti. Sledstveno, zemlja je i dalje u političkom haosu. Enade i dalje uživa finansijsku podršku Katara, a Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati pune kofere Nida Tunesa.

Junski ultimatum se mora čitati kao pokušaj četiri aparske zemlje da neposlušnog emira El Tanija dovedu u red, ali i kao priznanje svih ovih autoritarnih režima da ih je Arapsko proleće uzdrmalo

Slično se dogodilo u Egiptu, gde je Muslimansko bratstvo svrglo višedecenijskog predsednika Hosnija Mubaraka. On trenutno leži doživotnu zatvorsku kaznu. No, ni njegov naslednik Morsi iz Muslimanskog bratstva nije prošao mnogo bolje. Svrgnut je pučem 2013. godine. Ponovo je Katar bio finansijer jedne, a Sudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati druge strane. Trenutni egipatski predsednik strasno mrzi Bratstvo, te je koalicija Kaira s Rijadom i Abu Dabijem time zabetonirana.
Arapsko proleće i ustanak šiita u Bahreinu duboko su uzdrmali tamošnju monarhiju, koja i dalje vrši odmazdu nad pobunjenicima. Šiitsko-sunitski sukobi divljaju i u Jemenu i Siriji, dok u Libiji, posle svrgnuća Gadafija, vlada potpuni haos. Katar je u svim ovim sukobima na suprotnoj ili barem drugačijoj poziciji od ostalih sunitskih suseda na Arabijskom poluostrvu. Zato se Junski ultimatum mora čitati kao pokušaj četiri aparske zemlje da neposlušnog emira El Tanija dovedu u red. Međutim, mora se čitati i kao priznanje svih ovih autoritarnih režima da ih je Arapsko proleće uzdrmalo, ali da je došao trenutak kontrarevolucije – da je došla arapska jesen i da s njom treba računati.
Kao što ste videli, već šest godina ispod žita tinja sukob Dohe i Rijada. Šta se to u međuvremenu dogodilo da Saudijska Arabija odluči da je vreme da se otvore karte do kraja? Pitanje doduše nije šta, već ko se dogodio. Naime, pre nekoliko dana osamdesetjednogodišnji saudijski kralj Salman imenovao je svog pola veka mlađeg sina Mohameda bin Salmana za prestolonaslednika. Tu poziciju je doskora držao kraljev nećak šezdesetšestogodišnji Mohamed bin Najef, koji je decenijama bio krojač saudijske politike prema terorizmu.
Jastreb
Mladi Salman, koji je tituli ministra odbrane dodao i onu vicepremijera, mladi je jastreb raširenih krila. Njegov uspon je munjevit. Njegovo lice smeši se s televizijskih ekrana i bilborda. Njegova „Vizija 2030″ teži da Saudijce ekonomski oslobodi od potpune zavisnosti od proizvodnje nafte. Njegov prst uperen je u neefikasnu birokratiju. Njegova vojna mašinerija neuvijeno se umešala u šiitsko-sunitski sukob u Jemenu prošle godine, ne hajući za humanitarne posledice. Njegov um pripremao je nedavnu posetu saudijske delegacije Vašingtonu i Trampove delegacije Rijadu. Ne treba biti mnogo pametan pa videti da je otvoreno zaoštravanje odnosa s Katarom čedo mlade (i možda usijane?) glave. Naročito pošto je Rijad s Trampom potpisao vojne ugovore u vrednosti od (nemojte se onesvestiti) 110 milijardi dolara.
Let princa Mohameda trenutno ometa senator Bob Korker, koji najavljuje blokadu svake buduće prodaje oružja zemljama Zaliva sve dok „bolje ne shvatimo šta je neophodno da se spor reši, a zemlje Zaliva ponovo ujedine”. No, Korker i njegove kolege iz spoljnopolitičkog komiteta Senata mogu da odlažu amin na isporuke oružja najviše mesec dana. To princa Mohameda ne bi trebalo previše da zabrine.
Još jedan dokaz da je on jedan od kreatora Junskog ultimatum su i tačke tri i četiri tog teksta. U njima se traži zatvaranje televizijske mreže Al Džazira, svih njenih sestrinskih kompanija, kao i niza medija koje Doha trenutno finansira. Mlada kraljevska krv mnogo je svesnija „meke moći” medija od stare. Staro je rivalstvo Al Džazire i saudijske Al Arabije u kojem medijska kuća u Dohi, mada joj rejting već neko vreme pada, uvek izlazi kao pobednik. No, da li je to i jedini razlog za ovakav potez? Naravno da nije.
Reč je o medijskom fenomenu bez kojeg svakako ne bi bilo Arapskog proleća. Al Džazira (ili „Ostrvo”, što je asocijacija na Arabijsko poluostrvo) osnovana je pre nešto više od dve decenije. Malo ko zna da su prvi novinari došli masovno iz svetske službe Bi-Bi-Sija posle zatvaranja prvog i veoma neuspešnog pokušaja britanskog javnog servisa da osnuje televiziju na arapskom jeziku.
Novinarski krem ove prestižne redakcije tako se preselio u Dohu. Doduše, nisu svi u Bi-Bi-Siju imali dobro mišljenje o kolegama koje su otišle. „To je leglo ljutih guja”, rekla mi je desetak godina kasnije njihova bivša šefica dok smo u njuzrumu Bi-Bi-Sija komentarisale najnoviju video-poruku Osame bin Ladena, koja se, kao i sve pre nje, prvo našla u rukama Al Džazire. U to vreme pitala sam jednog od kolega u Dohi kako dolaze do tih traka. Odgovorom vas neću zamarati, ali bi mogao da posluži kao dobar dramaturški osnov za modernu bajku o misterioznim telefonskim pozivima i paketima ostavljenim ispod napuštenih tezgi na pijacama.
Lista kritika na račun Al Džazire podugačka je i varira od zemlje do zemlje. Uređivački jaz između programa ove kuće na arapskom i engleskom jeziku je mnogo dublji od ulice koja u Dohi deli njihove zgrade. No, Al Džazira je i medij koji je prvi dao glas onima koji ga do tada nisu imali. To s pravom naglašavaju kolege iz tog medija u otvorenom pismu koje je njihov odgovor na Junski ultimatum. Činjenica je da Al Džazira donosi sumnjive uređivačke odluke i daje glas osobama koje raspiruju versku mržnju i terorizam. Bin Laden je samo najpoznatiji primer.
No, činjenica je i da bi zatvaranje Al Džazire bio težak udarac krhkoj demokratizaciji Bliskog istoka. Rešenje je negde u sredini – promeni uređivačke politike. Međutim, malo znamo o tome koliko dinastija El Tani želi da menja tu politiku, koja je samo produžena ruka katarske spoljnopolitičke strategije. Ta strategija opet ide ruku pod ruku s nebrojenim investicijama u region, koje Doha veoma promišljeno pravi. Da bi ih objasnila, trebalo bi mi mnogo više prostora od ovog članka.
U poslednjoj tački ultimatuma se kaže da Doha ima deset dana da pristane na sve uslove, uključujući i arapske revizore u svojim bankama. Ne kaže se šta će biti dan posle ukoliko Katar ne pristane na potpuni gubitak suvereniteta. Ne kaže se s razlogom jer niko ne zna šta će biti dan posle. Stav Vašingtona je disonantan. Evropljani su konsternirani, ali ne nude posredovanje, Kuvajt sam očajnički pokušava da smiri strasti, a Moskva ćuti. Ima još par meseci do jeseni, kako kalendarske, tako i arapske.

TURSKI I RUSKI FAKTOR
Deo katarske strategije je i vojna saradnja s Turskom čije obustavljanje traži Junski ultimatum. Katar poseduje samo 12.000 vojnika. Saudijska Arabija ih ima preko pola miliona. Ne treba biti genije pa shvatiti zašto Doha teži vojnom savezu sa Ankarom, koja s preko 400.000 vojnika predstavlja četvrtu vojnu snagu NATO-a. Turski predsednik Erdogan već je odbacio svaku mogućnost raskida vojne saradnje s Dohom, koja je za Ankaru i izlaz u Persijski zaliv. Ništa manju saradnju s Katarom ima i američka vojska, koja je na maleno poluostrvo smestila svoje oči i uši uperene prema Iranu, Srednjoj Aziji, ali i dalje, prema Rusiji. Te oči i uši Pentagon želi po svaku cenu da zadrži.
Izgleda da svi putevi ovih dana ne idu u Rim, već u Moskvu. Donald Tramp možda nije svestan, ali administracija u Vašingtonu i te kako jeste da Doha ima alternativu. Putinovo vojno uključenje u sirijsku krizu se višestruko isplatilo. Ne samo da je Moskva time preuzela vodeću vojnu ulogu u borbi protiv, pre svega, Islamske države, već je i zemljama poput Turske i Katara pokazala da Vašington nije jedini potencijalni saveznik. Na ovoj tački krije se potencijalna propast saudijske diplomatske agresije na Katar.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar