ANALIZA, MILORADOVIĆ: Preduzetnik sa Ist Rivera

Trampov govor bio je istinska oda nacionalnim državama, koje mnogi analitičari smatraju umirućom pojavom 19. veka u globalističkom selu, gde glavnu reč vode multinacionalne korporacije

Prvo obraćanje novog predsednika Sjedinjenih Država godišnjem samitu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija uvek se smatra događajem najvišeg diplomatskog prioriteta. Za svakog novog stanovnika Bele kuće to je prilika da se, u direktnom obraćanju kolegama iz svih zemalja sveta, istakne spoljnopolitička vizija nove administracije. Za ostale u sali to je prilika da se uživo odmeri najmoćniji čovek (jer do sada na funkciji predsednika SAD nikada nije bila žena) posle nešto više od pola godine u Ovalnom kabinetu. S podijuma na njujorškom Ist Riveru, Truman je objasnio Maršalov plan, Kenedi se obratio svetu samo pet nedelja posle debakla u Zalivu svinja, Regan je pesimistički ocenio da čovečanstvo može da ujedini samo pretnja spolja, Džordž Buš mlađi definisao je „osovinu zla"... Ove nedelje je za istu govornicu stupio Donald Tramp u ulozi dvostrukog domaćina - američkog predsednika, ali i preduzetnika iz Njujorka, koji se svojevremeno takmičio za posao preuređenja zgrade sedišta Svetske organizacije. Tada je rekao da mu naročito smetaju zelene mermerne ploče na zidovima sale u kojoj zaseda Generalna skupština. Posao nije dobio. Međutim, njegov govor u Ujedinjenim nacijama svedoči da nije odustao od preuređenja - ovoga puta ne samo kozmetičkog.
U poslednjih nekoliko dana imali smo prilike da nebrojeno puta čujemo ili pročitamo četiri reči iz Trampovog govora - potpuno uništenje Severne Koreje! Trampovi protivnici upozoravaju da je takva pretnja u direktnoj suprotnosti sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Te četiri reči zaista dovode do toga da se, prvi put od Kubanske krize, svakome na svetu digne kosa na glavi punoj vizije kataklizmičnog nuklearnog sukoba. Zato predlažem da analiziramo ceo Trampov govor. Te četiri reči su toliko teške da ne zaslužuju da budu izvučene iz konteksta.

Trampov mozak
Ko je njihov stvarni autor? Njegovo ime je Stiv Miler. Obavlja funkciju višeg Trampovog savetnika. Autor je ne samo Trampovog obraćanja Ujedinjenim nacijama već i inauguracionog i prvog govora pred američkim Kongresom. Dok članovi Trampovog unutrašnjeg kruga upadaju u Belu kuću i ispadaju iz Bele kuće kao na traci, Miler je, uz predsednikovu kćerku Ivanku i zeta Džerada - konstanta. Kolege sa studija opisuju ga kao ekstremistu koji ima fiksaciju na muslimane i Latinoamerikance. Iako je Jevrejin, prisvajaju ga beli suprematisti. Levo orijentisani komičari ga prikazuju kao posmrtnu masku. Miler je u Trampov tabor uskočio iz kancelarije Džefa Sešonsa. Tramp je podršku senatora iz Alabame nagradio imenovanjem za državnog tužioca. Ljubav je brzo prestala. Ostao je samo Stiv Miler, koji već četiri godine tvrdi da deli Trampovu viziju sveta. Ako je Karl Rouv bio mozak Džordža Buša mlađeg, Miler je nedvosmisleno mozak Donalda Trampa. Dakle, šta taj „mozak" poručuje svetu?
Poruka je trojaka i ponovo se svodi na četiri reči - nacionalni suverenitet, kapitalizam i bezbednost. Trampov govor bio je istinska oda nacionalnim državama, koje mnogi analitičari smatraju umirućom pojavom 19. veka u globalističkom selu, gde glavnu reč vode multinacionalne korporacije. „Nacionalna država ostaje najbolji pogon za uzdizanje čovečnosti", istakao je Tramp oslikavajući Ujedinjene nacije kao skup jakih suverenih nacija koje sarađuju na osnovu međusobnog poštovanja. Kako se, po mišljenju Trampa (odnosno Milera), to poštovanje stiče? „U spoljnopolitičkim odnosima, mi obnavljamo načelo suvereniteta. Prevashodna dužnost naše vlade je da služi svoj narod, svoje građane, njihove potrebe, da obezbedi njihovu sigurnost, očuva njihova prava i odbrani njihove vrednosti. Kao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ja ću uvek Ameriku staviti ispred svih, kao što ćete i vi, lideri vaših zemalja, uvek staviti svoju zemlju na prvo mesto."

Tramp naglašava niz privrednih uspeha svoje administracije da bi podsetio da SAD plaćaju 22 odsto računa UN, što ne ide uz viziju skupa suverenih država

Ova Trampova poruka namenjena je podjednako spoljnoj i unutrašnjoj upotrebi. Tramp ponavlja doktrinu koja ga je dovela u Belu kuću - Amerika pre svega. Međutim, obraćajući se svetu, on omeđava perimetar doktrine svoje administracije: nacionalni suverenitet je svetinja dok ga lideri koriste za dobrobit svojih naroda („ukoliko se pravedno mnoštvo ne bude suprotstavilo iskvarenoj nekolicini, zlo će trijumfovati"). Za Trampa, zlo je oličeno u severnokorejskom, iranskom, sirijskom i venecuelanskom režimu pre svega. Zašto?

Packe Rusiji, Kini, Evropi...
Prvi i poslednji u ovom nizu su režimi suprotni doktrini svakog američkog nacionaliste, a posebno republikanca, jer je, što je Hladni rat i dokazao, najveći neprijatelj kapitalizma - socijalizam. „Od Sovjetskog Saveza do Kube i Venecuele, gde god da je usvojen istinski socijalizam i komunizam, on je doveo do jada, uništenja i propasti." Preduzetnik Tramp svim srcem veruje u to. Veruje i njegova baza, koja u poslednje tri nedelje, otkako je uzavrela tenzija sa Severnom Korejom, ponovo počinje da raste posle meseci sunovrata. Američki predsednik u ovom delu govora, iako hvali Rusiju i Kinu zbog podrške najnovijim sankcijama protiv Pjongjanga, Moskvi i Pekingu istovremeno udara packe spominjanjem „kriza od Ukrajine do Južnokineskog mora" i osudom svakoga ko trguje sa Severnom Korejom. Ovaj deo Trampovog govora je srce njegovog političkog etosa, po kojem je ne globalizam, već preduzetnički kapitalizam jedini recept za uspešno društvo.
I kada smo kod ekonomije, treba istaći da u uvodnom delu govora Tramp naglašava niz privrednih uspeha svoje administracije da bi kasnije podsetio da Sjedinjene Države plaćaju 22 odsto računa Svetske organizacije, što nekako ne ide uz viziju skupa suverenih država. Suverene države same plaćaju svoj ceh. Kao platiša broj jedan, Tramp se ne libi da povuče crtu do koje izbeglice iz Sirije imaju pravo da beže. Ako hoće američku pomoć, moraće da se zadrže u pograničnim zonama kako bi se po okončanju rata (što se ne nazire) što pre vratile kući. Tramp posebno hvali Tursku i Jordan zbog podrške takvom pristupu. Time postiže dvojaki cilj: kritikuje evropski, a pre svega nemački pristup prema imigrantskoj krizi, a da i ne pominje Evropsku uniju, i hvali Erdogana, najvećeg vojnog saveznika Sjedinjenih Država na Bliskom istoku ako se izuzme Izrael. Time nastoji da četvrtu armiju NATO-a čvrsto zadrži u krilu Alijanse. Kada smo već kod Izraela, treba primetiti oduševljeni tvit premijera i desničara Benjamina Netanjahua iz Generalne skupštine: „Za svojih trideset godina iskustva sa Ujedinjenim nacijama, nikada nisam čuo odvažniji i hrabriji govor." Posle osam godina Obame, Netanjahu se najzad sreće s vizijom globalne bezbednosti po svojoj meri.

Koreja i Iran
Na mapi bezbednosih pretnji, komunističkoj Severnoj Koreji na tesnom drugom mestu pridružuje se Iran. Tramp je u Ujedinjenim nacijama praktično najavio da su mukotrpni pregovori za nuklearni sporazum s Teheranom, koje je nazvao „jednom od najvećih sramota i poniženja za SAD", mrtvo slovo na papiru. To je drugi put da se u svom govoru Tramp direktno suprotstavlja evropskim saveznicima a da ih uopšte ne pominje. Francuski predsednik Makron neuvijeno je pozvao Trampa da sporazum ne dira. „Niko u tom slučaju više neće imati poverenja u Ameriku", istakao je iranski predsednik Hasan Ruani, upozoravajući da bi njegova zemlja potom nastavila da razvija atomsko oružje. Time bi svet, uz Severnu Koreju i Izrael, dobio još jedan atomski program o kojem Međunarodna organizacija za atomsku energiju zna samo ono što joj se dozvoli da zna.
Dakle, ako sumiramo Trampov govor i prenebregnemo niz nelogičnosti, možemo da zaključimo da je za njega crvena linija globalne bezbednosti kada se neka vlada koju Vašington ne ubraja u saveznike domogne oružja za masovno uništenje, bilo ono hemijsko, kao u Siriji, ili nuklearno, kao u Severnoj Koreji i možda Iranu. Tramp nam oslikava sav užas života građana pod takvim totalitarnim režimima. Time pravi retorički salto i vraća nas na centralnu temu preduzetničkog kapitalizma kao osnove za razvoj blagostanja pojedinca. I u tome leži srž prvog nastupa Donalda Trampa u Ujedinjenim nacijama.
Bil Klinton uveo je u međunarodne odnose termin „humanitarna intervencija", koju smo osetili na sopstvenoj koži. I Tramp je pobornik iste vrste intervencije. Međutim, i to je suštinska razlika između dve američke doktrine, Klinton je to činio u ime globalizma, a Tramp u ime preduzetničkog i, po potrebi, izolacionističkog kapitalizma.
U Trampovoj viziji sveta, saveznici su oni koji prate njegovu ekonomsku viziju. Zato on ne pita Erdogana o stanju ljudskih prava. Zato Iran, kao arhineprijatelj Trampu bliske Saudijske Arabije, ne može a da ne pogreši u njegovim očima. Zato Kina sa svoja dva sistema bode oči. Ali šta je s Rusijom? Ona razvija kapitalizam baš po Trampovoj meri. Sve kritike na račun Moskve suštinski se mogu doživeti kao poruke Kongresu, u kojem su u toku čak tri istrage o eventualnoj umešanosti ruskih obaveštajaca u američke izbore. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je Trampov govor nazvao „izuzetnim", a kolegi Reksu Tilersonu je saopštio da je „vreme da se normalizuju odnosi". Meni u ušima najjače odzvanja komentar Pekinga na stranicama „Čajna dejlija" u vreme kada građani Severne Koreje i Japana strepe za goli život: „Tramp treba da prihvati da veliku moć prati i velika odgovornost. Kao jedina svetska supersila, Sjedinjene Države moraju da rade sa ostatkom sveta na zajedničkoj dobrobiti. Istorija će pokazati da li su tom zadatku dorasle."