ANALIZA, MILORADOVIĆ: Trampov zaokret po meri Hilari

Previše je zainteresovanih strana u Siriji. Bašar el Asad uživa podršku Irana i Rusije. Svi ostali su na ovaj ili onaj način uz SAD. Pobunjenike, u svoj njihovoj šarolikosti, podržava ceo Zapad. Ista strana ima razumevanja za Kurde, ali to nikako nema Turska, članica NATO. Katar i Saudijska Arabija naginju podršci radikalnijim elementima. Ukratko i uprošćeno, na strani šiita je Rusija, a na strani sunita SAD. Ili je barem tako bilo do ulaska Trampa u Belu kuću

„Našem budalastom vođi, ne napadaj Siriju - ako to učiniš, iz te borbe izrodiće se mnogo toga lošeg, a SAD neće ništa dobiti!"

Ako ste pomislili da je ovaj tvit star nedelju dana i da predstavlja upozorenje predsedniku Trampu, niste mogli gore da se prevarite. Autor ovog tvita, kao i mnogih drugih, jer to je njegov omiljeni način komunikacije, jeste upravo sam Donald Tramp. Doduše, napis je star oko četiri godine te predstavlja poruku tadašnjem prvom čoveku SAD Baraku Obami. Šta se to od tada promenilo i navelo Donalda Trampa da na vojni aerodrom „Šajrat", nedaleko od grada Homsa u srcu Sirije, sruči čak 59 „tomahavka"?
Na prvi pogled, odgovor je jednostavan. Vojska Bašara el Asada je 4. aprila grad Han Šeikhun u severnosirijskoj pokrajini Idlib bombardovala hemijskim naoružanjem, najverovatnije bojnim otrovom sarinom. Umrlo je 89 osoba. Svet su obišle užasavajuće fotografije dece koja su se ugušila. Time je pređena „crvena linija", koju je postavio još Barak Obama, da SAD neće tolerisati upotrebu oružja za masovno uništenje u Siriji.
Odan svom predizbornom obećanju, predsednik Tramp nije novinarima obelodanjivao svoje namere, već je, kao vrhovni komandant, bez prethodne najave izdao naređenje za napad. U njemu je, tvrdi američki sekretar za odbranu Džejms Matis, uništena petina vojne avijacije Bašara el Asada - više od 20 lovaca, kao i velika količina goriva i municije. Aerodrom „Šajrat" nije više upotrebljev, zaključio je prvi čovek Pentagona.
- Ne bismo preporučili sirijskoj vojsci da ikada više upotrebi hemijsko naoružanje - poručio je general Matis.
Unutrašnja upotreba „tomahavka"
Munjevitu i odlučnu akciju predsednika Trampa u Siriji pozdravila je armija aktivnih i penzionisanih američkih oficira na svim američkim televizijskim mrežama. Samo nekoliko sati pre nego što je Tramp dao zeleno svetlo za ispaljivanje raketa, na samitu „Žene u svetu" u Njujorku je njegova arhirivalka Hilari Klinton rekla da treba uništiti Asadove aerodrome i „sprečiti ga da ih koristi za bombardovanje nevinih sarinom". Tramp je, dakle, učinio upravo ono što je Hilari želela. Ima li kraja čudima u svetu moderne politike? No, da zastanemo kod ovog čuda. I vratimo film malo unazad.
Pre dve nedelje, administraciju Donalda Trampa podržavalo je nešto malo više od trećine Amerikanaca. Posle udara na sirijski aerodrom, na predsednika, koji od početka mandata ratuje s vodećim medijima u SAD, povoljno gleda dvoje od petoro građana. Čak 51 odsto njih klima glavom na najnoviju vojnu akciju. Trećina joj se protivi.
Među Trampovim sledbenicima slika je još uniformnija - 89 procenata stoji iza vojne odluke šefa države. Dakle, nazovite me cinikom, ali u ovo vreme politike rukovođene PR-om već samo ovi podaci govore da se Trampovo delovanje u Siriji isplatilo - barem na domaćem terenu.
A šta je sa stranim terenom? Hajde da pogledamo šta najaktivnija svetska sila u Siriji misli o napadima na Han Šeikhun i aerodrom „Šajrat".

Iz Trampovog Saveta za nacionalnu bezbednost izleteo je kao kufer Stiven Banon, čovek sa čvrstim radikalno desnim ubeđenjima. Ovakvom političkom profilu nikada nije bilo mesto u Beloj kući

Rusija podržava tvrdnje Damaska da nikakvog napada bojnim otrovima nije bilo. Moskva objašnjava da je prilikom napada u pokrajini Idlib Asadova vojska gađala „veliki depo municije pod kontrolom terorista" na istočnom obodu grada. Sirijsko ministarstvo odbrane dodatno precizira da su se baš na tom području u radionicama proizvodili bojni otrovi, a zatim „iz tog najvećeg od svih arsenala transportovali na teritoriju Iraka".
Isto ministarstvo podseća da su isti bojni otrovi korišćeni jesenas u poslednjim stadijumima bitke za strateški važan grad Alep pošto su simptomi bili identični onima u Han Šeikhunu.

Ko je kome terorista

Pre nego što se upustim u dalju analizu, moram da vas podsetim da je u ovoj priči „neko terorista jednome, a drugome je borac za slobodu". Naime, kada Zapad u Siriji nekoga zove teroristom, misli na pripadnike Islamske države i ogranke Al Kaide. Rusi i sirijska vlada pod taj kišobran stavljaju i pobunjenike, koji uživaju podršku Zapada. Turska opet na vrh spiska stavlja Kurde pa sve ostale.
Dakle, u zavisnosti od izvora, reč „terorista" menja značenje. Sledstveno, iz ovog saopštenja vlade u Damasku teško je dokučiti ko je navodno pravio bojne otrove u Han Šeikhunu - pobunjenici, Islamska država ili neko treći. Hajde da poverujemo Bašaru el Asadu.
Britanski ABHO stručnjaci tvrde da se hemijsko naoružanje obično skladišti u komponentama koje se ili mešaju pa se onda gotovim proizvodom puni naoružanje ili samo oružje poseduje mehanizam kojim se supstance mešaju pre ispaljivanja.
Uzmimo da je depo služio za pravljenje bojnih otrova. Isti stručnjaci kažu da bi, prilikom dizanja depoa u vazduh, svaki bojni otrov eksplodirao i samim tim bio neutralisan. Ja nisam našla nezavisnu potvrdu za ovaj poslednji navod.
Bojni otrovi su jedna od karakteristika građanskog rata u Siriji. Skoro da nema strane koja ga nije koristila još od 2013. godine. Pet različitih incidenata ispitivale su četiri različite komisije, uključujući tu i Ujedinjene nacije i njihov Visoki komesarijat za izbeglice. U tri, saopštila je Svetska organizacija, otkriveni su i tragovi sarina, jedne od najotrovnijih hemijskih supstanci.
Sarin su, inače, izumeli nemački hemičari još 1938. godine kao pesticid. U Siriji se najčešće koristi hlor. A kada hlor eksplodira, stvara se otrovna para. U julu 2015. godine, osam ljudi je umrlo, a oko stotinu hospitalizovano posle eksplozije hlora u jednom gradskom vodovodu u Nigeriji. Zamislite onda šta može da učini hlor koji se namerno koristi u oružanom sukobu. Sarin se rastvara u vodi te se prilikom kontaminacije tom supstancom preporučuje kupanje.

Kredibilitet Rusije

U najnovijem incidentu zabeleženi su bacanje pene na usta i grčenje mišica, simptomi koji se vezuju za većinu bojnih otrova. Pošto je napadnuti grad pod kontrolom pobunjenika, svi izvori koji nam dočaravaju užas masovnog trovanja dolaze samo od te strane.
Presudu da je reč o trovanju hlorom i sarinom doneli su turski forenzičari uz nadzor stručnjaka Svetske zdravstvene organizacije. Turska strana nije neutralna u ovom vojnom sukobu. Redžep Tajip Erdogan koristi ga kako bi sve Kurde, pa i one u Turskoj, definisao kao teroriste i izjednačio ih sa, na primer, Islamskom državom. Nije nikakav prijatelj Bašara el Asada, koji jeste na čelu sekularne partije Baas, ali uživa podršku šiitskog Irana, dok je Turska šampion sunitskog islama.
Koliko, dakle, možemo da verujemo turskim forenzičarima? Uzmimo da im verujemo. Zapad se svakako poziva na njihove nalaze. Šta to znači? Znači da padaju u vodu svi međunarodni sporazumi koje je Damask potpisao još septembra 2013. godine i kojima se obavezao da će uništiti sve hemijsko naoružanje do 30. juna 2014. godine.
Treba imati u vidu da Sirija do tog trenutka nije ni priznavala da poseduje ovakvo naoružanje, iako su zapadne obaveštajne službe, ali i ona izraelska, tvrdile da ta zemlja poseduje najveći arsenal ove vrste u svetu.
Dakle, ako je sarin korišćen u najnovijem incidentu i ako ga je na civile bacila vojska Bašara el Asada, to znači i da je doveden u pitanje međunarodni kredibilitet Rusije kao glavnog posrednika u razoružanju zvanične Sirije od ovog tipa oružja za masovno uništenje.
Zašto Sirija ima ili je imala najveći depo bojnih otrova na svetu? Odgovor se krije u susednom Izraelu i višedecenijskom sukobu te dve zemlje oko uticaja nad Libanom i teritorije Golanske visoravni, koju je Izrael okupirao tokom Šestodnevnog rata 1967. godine i od tada je naseljava. Kao što je sirijski arsenal hemijskog naoružanja doskora bi tajna, tako je i izraelski nuklearni potencijal skriven od očiju javnosti. Zvanično, Izrael nije ni potvrdio ni demantovao da poseduje atomsko oružje. Međutim, najkonzervativnije procene govore o 50 nuklearnih bojevih glava koje se mogu postaviti na krstareće rakete i 30 koje su namenjene konvencionalnom bombardovanju.

Američki saveznici znaju da je Tramp nepredvidljiv, ali jedno je biti nepredvidljiv, a nemati jasnu spoljnu politiku je nešto sasvim drugo

Bivši američki predsednik Džimi Karter izjavio je da Izrael ima više od 300 komada atomskog oružja, dok je, po nekadašnjem američkom državnom sekretaru generalu Kolinu Pauelu, taj broj za stotinu manji. O kojoj god brojki da je reč, ni najveći arsenal bojnih otrova na svetu joj nije dorastao. Dakle, u trenutnoj situaciji, Izrael, koji stoji po strani u sirijskom vojnom sukobu, uzdiže se kao oružani Golijat nad celim Bliskim istokom.

War by proxy

Šta još treba da znamo da bismo rešili ovu slagalicu? Svakako treba da znamo šta je to „war by proxy". Da izbegnem rogobatne prevode, to znači da, kada dve strane ratuju, one to ne čine samostalno, već iza njih stoje druge sile, srednje i poprilične snage, koje kroz taj sukob promovišu svoje interese.
U Siriji postoji previše zainteresovanih strana. Bašar el Asad na srednjem planu uživa podršku Irana, a na najvišem planu podršku Rusije, koja u toj zemlji odavno ima vojnu bazu, a odskora i veliko vojno prisustvo.
Svi ostali su na ovaj ili onaj način uz Sjedinjene Američke Države. Pobunjenike, u svoj njihovoj šarolikosti, podržava ceo Zapad, sa SAD na čelu. Ista strana ima razumevanja za Kurde, ali to nikako nema Turska, članica NATO. Katar i Saudijska Arabija, kao regionalni šampioni sunitizma i vahabizma, naginju podršci radikalnijim elementima. Ukratko i uprošćeno, na strani šiita je Rusija, a na strani sunita SAD. Ili je barem tako bilo do ulaska Trampa u Belu kuću.
Sve ove godine, Tramp se gnušao ideje da američka noga zgazi u močvaru sirijskog građanskog rata. Šta se tu promenilo? Pre svega, početkom meseca iz Trampovog Saveta za nacionalnu bezbednost izleteo je kao kufer Stiven Banon. Ovaj radikalni američki desničar nije bio samo stručnjak za medije, umnogome zaslužan za uspeh Trampove predizborne kampanje. Banon je čovek sa čvrstim radikalno desnim ubeđenjima koja promoviše svuda i na svakom mestu, od sala u malim mestima do srca Vašingtona.
Ovakvom političkom profilu nikada nije bilo mesto u Beloj kući. Zato je njegov ulazak u Savet za nacionalnu bezbednost u januaru bio šok i za najveće Trampove protivnike. Neki potezi jednostavno izlaze iz svih normi lepog političkog vaspitanja. Ultradesničar tik uz predsednika jeste takav potez.
No, u roku od dva i po meseca, Banon, kome je konfrontacija način života, uspeo je da se posvađa s Trampovim savetnikom i zetom Džaredom Kušnerom. Najžešća uvreda iz Banonovog pozamašnog arsenala bilo je etiketiranje Kušnera kao „globaliste" i „demokrate". Kakav god bio, zet je zet, a i Trampovi nikada nisu podržavali republikance sve do ove neočekivane predizborne kampanje i još neočekivanije pobede u njoj. Samo nedelju dana posle Banonovog odlaska iz Trampovog okruženja, politika američkog predsednika prema Siriji, i posledično Rusiji, doživljava zaokret po meri Hilari Klinton.
Tako nosilac ruskog Reda prijateljstva naroda, američki državni sekretar Reks Tilerson u Moskvu odlazi u trenutku najvećih tenzija između dve zemlje u poslednje vreme. Ipak, moglo je biti i gore. Na samitu sedam najrazvijenijih zemlja sveta propao je plan britanskog šefa diplomatije Borisa Džonsona da se Moskvi, uz sankcije zbog aneksije Krima, dodaju kaznene mere zbog zataškavanja incidenta u Han Šeikhunu, za šta je Rusiju optužila i Bela kuća.
Džonsonu je poraz zadao Sicilijanac Anđelino Alfano, italijanski šef diplomatije. Njegova politika posledica je tradicionalno dobrih odnosa Rima i Moskve još iz vremena Silvija Berluskonija. Na njih je, prilikom izbora Trampa za predsednika, podsetio i tadašnji ministar spoljnih poslova, a sada (jer vlade se u Italiji brzo smenjuju) premijer Paolo Đentiljoni. Rim je očigledno zatečen naglim zaokretom politike Vašingtona. I nije jedini.
Američki saveznici znaju da je Tramp nepredvidljiv, ali jedno je biti nepredvidljiv, a nemati jasnu spoljnu politiku nešto je sasvim drugo. Evropljani još nisu odlučili u koju kategoriju da svrstaju Stejt department pod palicom Tilersona. Rezultat je nedostatak konsenzusa u G7.
Putin je rešio da se ipak sastane sa američkim državnim sekretarom, što je za Moskvu velika koncesija s obzirom na trenutnu situaciju. Međutim, američkog gosta ruski predsednik dočekao je podsećanjem da je cela priča o oružju za masovno uništenje dežavi iz vremena rata protiv Sadama Huseina i njegove Baas partije.
„Imamo informacije da se slične provokacije spremaju u drugim delovima Sirije, uključujući i južna predgrađa Damaska, gde ponovo nameravaju da podmetnu neku supstancu i optuže sirijske vlasti da koriste hemijsko naoružanje", rekao je ruski predsednik.
I dok su oči sveta uprte u Kremlj, po Tihom okeanu (a i ispod njega) plove snage američke mornarice, koje je Tramp nazvao „moćnom armadom". Cilj je Severna Koreja. Američki predsednik jeste pozvao Kinu da zauzda Pjongjang u nameri da izvrši i šestu atomsku probu, ali je i dodao da će „Amerika to učiniti sa Pekingom ili bez njega".
Izgleda da je to činjenje već u toku, bez obzira na pretnje Kim Džong Una da će na svaku američku agresiju odgovoriti nuklearnim oružjem. U svetlu ove, krajnje opasne eskalacije na Dalekom istoku, korišćenje bojnih otrova i američka odmazda deluju kao dečja igra.
Ali u toj igri krije se i Trampova taktika. Prvo, nenajavljenim udarom na Siriju uputio je signal Severnoj Koreji da, ako SAD udare, to će učiniti bez ikakve najave. Drugo, skretanjem diplomatske aktivnosti ka Bliskom istoku, Tramp je dodatno marginalizovao diplomatske napore na Dalekom istoku. Klasičan manevar odvraćanja pažnje. U svetu biznisa, na koji je Tramp navikao, ovo bi bio potez vredan divljenja. No, u složenoj geostrateškoj igri prestola, ratne igre su najopasnije, a njihove posledice nepredvidljive i dalekosežne. Naročito ako su dalekosežne i balističke rakete Severne Koreje, koje mogu da dosegnu američku teritoriju noseći u sebi nuklearnu bojevu glavu.