ANALIZA, MILORADOVIĆ: Trgovac Kim

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Trgovac Kim


Za razliku od Huseina i Gadafija, on ima atomsko oružje i balističke rakete. Dokle god ih ne upotrebi, uživaće kakvu-takvu podršku Pekinga i Moskve. To su dva potencijalna veta u Savetu bezbednosti

U Ujedinjenim nacijama u toku je 72. zasedanje Generalne skupštine. Tema debate, kojom do 25. septembra predsedava nama dobro poznati Slovak Miroslav Lajček, nazvana je „Fokusiranje na ljude: Nastojanje da se postigne mir i pristojan život za sve na održivoj planeti”. Ovaj naslov pre pristaje pismenom zadatku iz srpskog jezika nego sedištu Svetske organizacije na njujorškom Ist Riveru u ovom trenutku.
Avgust je znatno povećao amplitude političke i vojne napetosti na istočnom obodu Pacifika. Zapaljivu situaciju potpiruje i zapaljiva retorika. Tako američki predsednik Tramp preti Pjongjangu „vatrom i besom kakav svet nije video”, a Kim Džong Un uzvraća obećanjem da će njegova zemlja Sjedinjenim Državama naneti „bol i patnju kakvu nisu još iskusile u svojoj istoriji”. Bilo bi lepo, pa čak i u duhu naslova najnovije debate u Generalnoj skupštini UN, kada bi sve i ostalo na rečima.
Međutim, 3. septembra Severna Koreja izvršila je svoju šestu zvaničnu atomsku probu. Državni mediji u Pjongjangu tvrde da je reč o hidrogenskoj bombi koja može da stane u bojevu glavu transkontinentalne rakete. Navode da je njena snaga osam puta veća od prve atomske bombe, bačene na stanovnike Hirošime 1945. godine. Sve to je nemoguće proveriti.
Sasvim se precizno, međutim, može izmeriti jačina zemljotresa koji je ova detonacija izazvala, a koji se osetio i u Vladivostoku. Zemlja Korejskog poluostrva i okolnog Pacifika potresla se snagom od 6,3 stepena Rihterove skale. Seizmičkom talasu trebalo je oko nedelju dana da dobaci do Ujedinjenih nacija. No, kao što to uvek biva, njegova snaga opadala je sa razdaljinom.
Vašington je želeo da deveti paket sankcija u poslednjih 11 godina nanese težak udarac Severnoj Koreji. Donald Tramp hteo je apsolutnu zabranu prodaje nafte i njenih derivata Pjongjangu, praćenu delimičnom pomorskom blokadom zemlje koju je još Džordž Buš mlađi svrstao u „osovinu zla”. Suočena s vetom Kine i mrštenjem Moskve, američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli morala je da se zadovolji razvodnjenom rezolucijom. Nove kaznene mere prepolovljavaju dozvoljenu kvotu izvoza rafinirane nafte u Severnu Koreju. Gornja granica dozvoljene prodaje sirove nafte ostaje, međutim, ista – četiri miliona barela godišnje.

Kupovina Kine
Tom merom kupljen je pristanak Pekinga, koji je glavni snabdevač Pjongjanga ovom vrstom goriva. Najveći udar izvršen je na severnokorejski izvoz tekstila, koji zemlji donosi oko 725 miliona dolara godišnje. Kina, kao glavni uvoznik, moraće da jeftine tkanine potraži iz drugih izvora. Diplomate u Njujorku objašnjavaju da je, kada se sve sankcije gledaju kumulativno, zabranjen izvoz više od 90 procenata proizvoda i sirovina, na prvom mestu uglja, od kojih je Severna Koreja ranije ubirala godišnji profit od skoro tri milijarde dolara.
„Dosta nam je nastojanja da Severnu Koreju navedemo da uradi nešto dobro. Sada dejstvujemo kako ne bi uradila ništa loše”, zaključila je ambasadorka Hejli posle maratonskih pregovora i usvajanja novih sankcija u Savetu bezbednosti.
Mislim da svi znamo da ni nove kaznene mere neće imati efekta. Otkako se 2002. godine Pjongjang, uz pomoć Pakistana, domogao tehnologije za izradu atomske bombe, razvoj nuklearnog programa ne posustaje. Severna Koreja povukla se iz Međunarodnog sporazuma o neširenju atomskog oružja pre 13 godina. U međuvremenu je razvila ne samo hidrogensku bombu već i realnu sposobnost da vojno zapreti Južnoj Koreji i Japanu, ali i teritoriji Sjedinjenih Američkih Država. Zato sasvim realno zvuči ocena ruskog predsednika Vladimira Putina da bi Severnokorejci radije „jeli travu nego se odrekli nuklearnog arsenala, koji, kako se procenjuje, iznosi dvadesetak atomskih i hidrogenskih bombi.
Sudeći po operativnim planovima vojske komunističkog dela Korejskog poluostrva, Kim Džong Un ozbiljno razmatra upotrebu svog arsenala. Na Trampovu pretnju „vatrom i besom”, izgovorenu 8. avgusta, Pjongjang je uzvratio samo dan kasnije razvijanjem mapa američkog ostrva Gvam u Mikroneziji. Reč je o samo 540 kvadratnih kilometara kopna i broju stanovnika veličine Kragujevca, ali nije u tome stvar. Ukoliko bi Pjongjang vojno napao maleni Gvam, time bi izvršio treći udar na američku teritoriju u njenoj istoriji.
Prvi, japanski napad na havajsku Bisernu luku (Perl Harbor) uvukao je Vašington u Drugi svetski rat. Drugi, napad Al Kaide na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 11. septembra 2001. godine pokrenuo je Amerikom predvođeni rat protiv terorizma. Tokom tog rata padali su režimi čije je ljuljanje do tada bilo nezamislivo. Najdrastičniji i najdramatičniji je svakako pad dinastije Gadafi u Libiji, koji je, uz zapadnu vojnu podršku, kulminirao javnim neljudskim linčom do tada nedodirljivog pukovnika Moamera, a raspleo se porinućem zemlje u potpuni haos ekstremizma.

Sadamovo iskustvo
Manje drastičnu sudbinu doživeo je Irak, čiji je vođa Sadam Husein dobio suđenje, ali je izvršenje neminovne smrtne kazne bilo praćeno uvredama tadašnjeg šiitskog rukovodstva zemlje, što je ostavilo neizbrisiv trag u sunitskoj iračkoj zajednici. Samo ova dva primera dovoljna su da Kim Džong Un ne ustukne ni pred kakvim pretnjama i sankcijama. Iračkom ratu prethodio je niz inspekcija UN u potrazi za hemijskim naoružanjem. Kada ono nije pronađeno, izmišljeno je. Rat se desio. Posledice će trpeti ko zna koliko generacija Iračana. Severna Koreja odustala je od gostoprimstva stručnjacima Svetske organizacije 2008. godine, dve godine pošto se omča zategla oko vrata Sadama Huseina.

Bivši marinac na Tviteru predlaže da se na Severnu Koreju baci 25 miliona „ajfona” i da se satelitski celoj zemlji obezbedi besplatna internet veza. Čak i najveći američki medijski skeptici priznaju da takav pristup nije za odbacivanje

Za razliku od Iraka i Libije, Pjongjang devet godina kasnije ima čime da trguje. Same sankcije Ujedinjenih nacija imaju veoma ograničen efekat, jer umesto u Kinu, Severna Koreja svoj ugalj preusmerava u Maleziju i Vijetnam. Sumnja se da severnokorejski stručnjaci pomažu kolegama lojalnim sirijskom predsedniku Baširu el Asadu da razviju sistem protivraketne odbrane. Bušova „osovina zla” zbija redove. Šuška se i da severnokorejski oficiri obučavaju trupe nekolicine afričkih nacija. Najviše se pominju Uganda i Angola. Međutim, sve to ne bi garantovalo dalji opstanak dinastije Kim. Roba koja garantuje taj opstanak je radioaktivna. Roba kojom Kim Džong Un trguje da bi opstao jeste uzdržanost.
Za razliku od Huseina i Gadafija, on ima atomsko oružje i balističke rakete. Dokle god ih ne upotrebi, uživaće kakvu-takvu podršku Pekinga i Moskve. To su dva potencijalna veta u Savetu bezbednosti. Logika nas, dakle, navodi da se zapitamo zašto se sa štapa „vatre i besa” ne pređe na neku šargarepu. Južnokorejci na to uglas odgovaraju: probali smo, nije vredelo. Južnokorejska politika otopljavanja odnosa sa severnim susedom, zvanično nazvana „sunčana politika”, nije uspela ni da otvori Pjongjang prema Zapadu ni da približi pripadnike istog naroda, ideološki razdvojene duž 38. paralele još od Korejskog rata. Dakle, štap ili šargarepa, svejedno, dinastija Kim nastavlja ono što je zacrtala.

Ako zadrhti ruka…
Zato je sada glavno pitanje u ovoj krizi promenjeno, i glasi – može li Kim Džong Un da se uzdrži dok mu je ruka na obaraču? Šta ako zadrhti i severnokorejske rakete ne polete, kao što to obično čine, u more, već se vinu prema Gvamu ili nekoj drugoj naseljenoj teritoriji? U tom slučaju, dejstvovali bi američki razarači u Pacifiku, opremljeni najuspešnijim sistemom protivraketne odbrane u svom arsenalu. No, da bi uspešno dejstvovali i oborili severnokorejsku balističku raketu s nuklearnom bojevom glavom pre nego što pogodi metu, moraju biti u pravo vreme na pravom mestu. Koliko je to verovatno? Odgovor nemaju ni najverziraniji američki vojni stručnjaci, iako američka vojska redovno uvežbava takav scenario.
Naravno, u takvoj situaciji u akciju bi stupio i američki protivvazdušni sistem „Tad”, nedavno razmešten u Južnu Koreju. I taj sistem je neisproban. Najgori mogući scenario dogodio bi se ukoliko bi se najmlađi vođa dinastije Kim odlučio da rakete usmeri prema pacifičkom obodu Sjedinjenih Država. Time bi aktivirao protivvazdušni štit na Aljasci i u Kaliforniji. Ta postrojenja su, kako nas obaveštava „Njujork tajms”, pogađala mete samo u 50 odsto slučajeva, i to pod savršenim vremenskim i drugim uslovima. U najkraćem, Pentagon ne može Kongresu da garantuje uspeh odbrambenih sistema, u koje su poreski obveznici uložili više od trista milijardi dolara.
Dakle, Severna Koreja i SAD su u permanentnom stanju meksičke pata-pozicije. Definicija ovakve situacije je sukob u kojem dve ili više strana ne mogu da se mrdnu a da ne stradaju. Jedino mogu da održavaju stratešku tenziju, koja ostaje nerešena sve dok se ne umeša neka sila spolja. Ta sila definitivno nisu sankcije. Jedan bivši američki marinac na Tviteru predlaže da se na Severnu Koreju baci 25 miliona „ajfona” i da se satelitski celoj zemlji obezbedi besplatna bežična internet veza. Zvuči fantazmagorično, ali i najveći američki medijski skeptici priznaju da takav pristup nije za odbacivanje. „Ajfon” vrti gde vatra i bes neće.

  1. 1
    Lune

    Hm,hmm..sumanuto je,traziti od Severne Koreje,da ne razvija sredstva samoodbrane,koliko toliko,primerena,mogucem i mocnom agresoru.A,ajfone,treba shvatiti,kao ” humanitrnu pomoc”.. Pokupice ih i izvoziti,kapnuce neka lova..

+ Ostavite komentar