ANALIZA, MILORADOVIĆ: Zamke brzog širenja NATO

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Zamke brzog širenja NATO


Značaj prijema Crne Gore u NATO najbolje je opisao jedan američki senator po okončanju glasanja: „Veliki dan za Crnu Goru i NATO. Loš dan za Rusiju”

Bio je ponedeljak po podne. Oko stola od mahagonija u zgradi Stejt departmenta na Aveniji Ustava u Vašingtonu okupili su se šefovi diplomatija dvanaest država. Odabranih hiljadu i po zvanica posmatralo je kako Pol-Anri Spak, inače jedan od rodonačelnika Evropske unije, prvi stavlja svoj potpis na sporazum. Za njim je usledio paraf Lestera Boulsa Pirsona, kanadskog diplomatskog giganta, koga su saborci u Prvom svetskom ratu zvali samo Mik zbog irskog porekla. Svojeručno se potom potpisao sa stanovišta tog vremena budući francuski premijer Robert Šuman (koji nema veze sa slavnim kompozitorom). I tako su se ređali predstavnici još sedam zemalja – Norveške, Danske, Islanda, Holandije, Luksemburga, Italije, Portugala – da bi se na kraju pera latili britanski laburista Ernst Bevin i američki advokat Din Akeson. Dvanaestorica su koristila isto toliko različitih pera. Vojni orkestar američkih marinaca potom je zasvirao Geršvina, a prvoj američkoj dami otpevao numeru „Bes, ti si moja žena sad” iz mjuzikla „Porgi i Bes”. Bio je 4. april 1949. Prva dama bila je, pogodili ste, Bes Truman. Njen suprug Hari Truman nije ostao zapamćen samo po jajima koja su, u okviru Maršalovog plana, prehranila izgladnele Evropljane u prvim posleratnim godinama. Ostaće upamćen i po tome što je na domaćoj sceni nastavio „nju dil” svog prethodnika Frenklina Delana Ruzvelta. Pamtimo ga i po doktrini koja s razlogom nosi njegovo ime, i koja se svodi na pružanje američke ekonomske i vojne podrške svakoj zemlji kojoj preti sovjetski tip komunizma. Prvi korak u primeni svoje doktrine Truman je preduzeo 12. jula 1948. godine, kada se zavetovao da će stati na put sovjetskoj pretnji Grčkoj i Turskoj. Drugi, mnogo dalekosežniji korak preduzeo je tog aprilskog popodneva. Novopotpisani sporazum opisao je kao „štit od agresije i straha od represije – bedem, koji će omogućiti potpisnicima da se bave stvarnim poslom vlade i društva, poslom omogućavanja punijeg i srećnijeg života građana”. Sporazum je nosio naziv severoatlantski, a predviđao je i stvaranje istoimene organizacije – NATO.

Crna Gora među musketarima

Ove nedelje, Organizacija severoatlantskog sporazuma (što bi bio njen pravi naziv) napunila je respektabilnih 68 godina. Nije baš jubilej, ali jeste prilika za slavlje, ako ni zbog čega, a ono zbog prijema najnovijeg člana – Crne Gore. Američki Senat je ubedljivom većinom od 97-2 stao iza članstva Podgorice. Ostalo je da ratifikaciju obave još Španija i Holandija, i Podgorica će zbaciti status posmatrača i navući novo ruho punopravnog člana. Tako će NATO dobiti svoju 29 članicu. Time će broj zemalja u tom vojnom savezu postati skoro dva i po puta veći od prvobitnog. I dok opozicija u Crnoj Gori ne bira reči protivljenja ovom potezu, ministar odbrane Predrag Bošković je u susret članstvu krenuo podizanjem zastave NATO na jarbol tik uz državnu, i to simbolično na Dan osnivanja Alijanse. Najavio je da će obeležavanje ovog datuma postati tradicija: „Riječ je o datumu koji će postati dio istorije budućnosti Crne Gore jer svjedoči o tome da je naša zemlja prvi put mislila o sebi, o svojoj budućnosti i bezbjednosti svojih građana.” Ono što ministar Bošković ima u vidu dok ovo govori jeste član 5 Povelje NATO, koji se svodi na musketarski princip: svi za jednog, jedan za sve. Naime, napad na bilo koju članicu, makar ona imala 1.500 pripadnika oružanih snaga kao Crna Gora, napad je na ceo savez, što je u skladu sa originalnom Trumanovom doktrinom. Albanski premijer Edi Rama nije krio zadovoljstvo otvaranjem NATO vrata Crnoj Gori. Ispravno je primetio da se time cela zona Jadranskog i Jonskog mora stavlja pod okrilje Alijanse. Sve to zvuči fantastično iz prizme balkanskih nacionalnih dvorišta. Međutim, suštinu značaja prijema Crne Gore u ovaj savez izrekao je republikanski senator iz Južne Karoline po okončanju glasanja: „Veliki dan za Crnu Goru i NATO. Loš dan za Rusiju.”

 

NATO je i pre prijema Podgorice imao, ako ne de jure, a ono de fakto kontrolu nad Jadranskim i Jonskim morem, ma šta Edi Rama o tome mislio. To smo na sopstvenoj koži osetili tokom intervencije protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Zašto je onda Severnoatlantskom vojnom savezu uopšte važno da primi majušnu novu članicu sa beznačajnim vojnim potencijalom (bez namere da vređam čojstvo i junaštvo pripadnika oružanih snaga Crne Gore)? Ne treba biti geostrateški genije da bi se na ovo pitanje našao odgovor. Naime, 20. aprila se u Briselu, prvi put od izbijanja ukrajinske krize 2014. godine, održava samit NATO-Rusija. Ja se dobro sećam prvog takvog samita od pre tačno dvadeset godina jer sam s njega izveštavala. U Pariz je tada stigao Zapadu simpatičan ruski medved Boris Jeljcin. Posle sastanaka u Jelisejskoj palati, saopštio je da ruske nuklearne bojeve glave više nisu okrenute prema Zapadu. Nazdravljalo se miru i saradnji. Široke osmehe domaćina pariskog samita Žaka Širaka pomutio je anglosaksonski hladnokrvni „Fajnenšel tajms” intervjuom s tadašnjim predsednikom upravnog odbora ruskog naftnog mastodonta „Gasproma” Viktorom Černomirdinom. Naime, od osnivanja do tog trenutka, NATO je primio samo tri nove članice. Turska je savezu prišla 1952. godine, čime je Truman i ispunio svoje obećanje da će je otrgnuti iz sovjetskih šapa. Tri godine kasnije, pod odbrambeni kišobran stala je i Nemačka. Tadašnji kancelar i, uz generala De Gola, glavni arhitekta Evropske unije Konrad Adenauer bio je veliki zagovornik tog učlanjenja. Doduše, nije imao ni neki izbor jer je njegova zemlja bila i dalje okupirana i podeljena na četiri sektora, od kojih je onaj ruski prerastao u DDR ili Istočnu Nemačku. Malo je cinično nazvati okupiranu teritoriju punopravnim članom, ali sa Sovjetima na samoj granici poklonu se u zube ne gleda, pogotovo tek deceniju posle poraza nacista. Španija je NATO-u pristupila 1982, sedam godina nakon smrti fašističkog diktatora Fransiska Franka, kada se zemlja pretvorila u parlamentarnu monarhiju s kraljem Huanom Karlosom i, kao Nemačka, doživela ovo učlanjenje kao još jedan korak ka raskidu s neslavnom prošlošću.

NATO na istok, „Gasprom” na zapad

No, 15 godina kasnije, na samitu NATO-Rusija u Parizu, svi geostrateški odnosi bili su fundamentalno drugačiji. Sovjetski Savez se raspao. Trumanova doktrina više nije imala razlog postojanja. U pres centru Kleber, moje kolege iz zemalja tada već nepostojećeg Varšavskog pakta, NATO-ovog arhineprijatelja, nisu ni hajale za samit NATO-Rusija. Nisu verovale nijednoj Jeljcinovoj reči. Ne čudim se. Za vratom im je, i pored svih proklamacija, barem iz njihove perspektive, disala (nad)moćna ruska vojna mašinerija. Jedina zaštita bio im je musketarski princip iz člana 5 Povelje NATO. Pitanje proširenja Alijanse na istok za njih je bilo hamletovsko. Bilo je jasno da je Hladni rat samo nominalno okončan. Imajući sve to u vidu, „Fajnenšel tajms” pitao je Černomirdina da li se Rusija plaši prodora NATO na istok. „Ne može se NATO proširiti na istok onoliko koliko ‘GaspromÉ’ može na Zapad”, odgovorio je 1997. godine Černomirdin. Time nam je i objasnio zašto je Moskva odjednom pružila ruku starom rivalu. I Černomirdinova procena pokazala se tačnom. „Gasprom” danas podmiruje trećinu potreba Evrope. Pedeset šesta je kompanija na svetu sa oko 450.000 zaposlenih. Dakle, „Gasprom” je moćniji od većeg broja evropskih država. To je i dokazao kada su odnosi na liniji Moskva-Kijev počeli da se hlade. Uz podršku socijaldemokratskog nemačkog kancelara Gerharda Šredera, tada je izgrađen „Severni tok” – gasovod ispod Baltičkog mora. Njime nije zaobiđena samo Ukrajina, već i tri baltičke države – Letonija, Litvanija i Estonija, kao i mnogo značajnija Poljska. Ponovo ne treba biti geostrateški genije da bi se shvatilo kakav je to udarac za ove države, koje su se našle u energetsko-političkom sendviču između Moskve i Berlina. Ukratko, ruski gambit iz 1997. godine se isplatio.

NATO je stvoren pre tačno 68 godina, kao „štit od agresije i straha od represije”

No, s vremenom je geostrateška cena postala previsoka. Dve godina posle Jeljcinove bravure u Parizu, u NATO su primljene Poljska, Češka i Mađarska. Tim proširenjem severnog krila NATO proslavljeno je pola veka saveza. Teška simbolika pobede u Hladnom ratu. Moskva je tako nešto manje-više očekivala. No, i dalje je između NATO i Rusije stajao bafer baltičkih država Belorusije i Ukrajine. Tada je za SAD najveći problem bila Francuska, koju je De Gol još 1966. godine povukao iz vojnog krila Alijanse. Razlog je bilo negodovanje Francuza zbog činjenice da američki generali tradicionalno komanduju i južnim i severnim krilom NATO. Povlačenjem Francuske iz vojne strukture Alijanse, delovanje NATO-a na Mediteranu spalo je na Amerikance. Italija je svoj angažman svela na ustupanje vojnih baza poput one u Avijanu. Turska i Grčka su ograničeno učestvovale u vojnim vežbama, uz poslovično međusobno nepoverenje, produbljeno turskom invazijom na severni Kipar. Španija je uglavnom statirala. Degolista Širak je preko svog ministra spoljnih poslova Erve de Šareta u to vreme pokušavao da oživi pitanje evropske komande nad južnim krilom NATO-a postavljajući taj ustupak za preduslov povratka treće nuklearne sile Alijanse u njeno vojno okrilje. Američki mediji, sa Si-En-Enom na čelu, tada su histerično optuživali Pariz da želi da komanduje Šestom flotom u Mediteranu. Uzalud je De Šaret na tabli kredom pokušavalo da im nacrta da ta flota nije deo vojne strukture NATO, već samostalna američka vojna snaga u Sredozemlju. Rusija je tada bila zaboravljena u ropcu sopstvenih političkih, ekonomskih i korupcionaških agonija.

Na granicama Rusije

S novim milenijumom, u Kremlj se uselio u nekadašnji operativac KGB-a u Istočnoj Nemačkoj Vladimir Vladimirovič Putin. Dakle, veteran Hladnog rata s prve linije fronta. S njim je počela ekonomska obnova Rusije, koja je za deceniju i po dovela do utrostručenja plata u toj zemlji. Za petama ekonomske moći obično je i vojna. Trumanova doktrina ponovo je digla glavu i nanjušila promenu vetra. Republikanca Džordža Buša mlađeg uglavnom pamte po vojnoj intervenciji u Avganistanu i Iraku kao odgovoru na napad Al Kaide na Svetski trgovinski centar u Njujorku 2001. godine. Famozni član 5 Povelje NATO-a je zbog tog događaja i prvi put stavljen u pogon. Tako su sve članice na ovaj ili onaj način doprinele akciji u Avganistanu. Ta akcija je i pokazala da se u vojnom smislu NATO knjiga uglavnom svodi na dva slova: SAD i Veliku Britaniju. Ovaj period pokazao je još nešto. Setimo se onih dvanaest različitih plajvaza s početka ove priče. Oni simbolizuju činjenicu da NATO ništa ne radi bez konsenzusa. Zato je general Vesli Klark 1999. godine čupao kose kada bi ovaj ili onaj lider neke od zemalja članica jednostavno stavio veto na ovu ili onu metu u Srbiji i Crnoj Gori koju bi odabrao sedokosi general poznat u američkoj vojsci pod nadimkom „gurač olovaka”, što je sinonim za birokratu. Iz tog razloga, Džordž Buš mlađi nije se mnogo trudio da angažuje NATO u Iraku. U se i u svoje i britanske kljuse, bila je njegova doktrina u borbi protiv Sadama Huseina. Tako je izbegao birokratsko rvanje sa saveznicima, ali i poneo breme odgovornosti za brojne zločine koje su Amerikanci počinili u Iraku. Kad kažem odgovornosti, mislim moralne, jer Amerikanci odbijaju saradnju s Međunarodnim krivičnim sudom, te im se ni teoretski ne može suditi van njihove zemlje. To je ono što bi bivši francuski premijer Žipe nazvao punim suverenitetom. Međutim, ma šta mislili o Džordžu Bušu mlađem, kada je NATO u pitanju, on je znao šta da učini da bi konsolidovao američku vojnu nadmoć u Evropi. Godine 2004, Alijansa je doživela proširenje bez presedana. Ne samo da su u njen sastav ušle malene ali strateški neprocenjive baltičke države, kao i bivša supruga Češke – Slovačka, već su primljene i države južnog krila poput Slovenije, Bugarske i Rumunije. I vuk sit i ovce na broju. Ili, tačnije, i Francuska srećna (Sarkozi će je napokon vratiti u vojno krilo) i geostrateški ciljevi zadovoljeni. Ovoga puta NATO ne samo da je stao na granice Rusije na Baltiku već joj je praktično blokirao Crno more.

Novi hladni rat

Iako je primetila da je ovakvo ponašanje suprotno dogovoru kojim je okončan Hladni rat, o nestupanju nogom u tuđe dvorište, Moskva je nastavila da, kao dobar đak, ide na šestomesečne sastanke u sedištu NATO. Samit u Bukureštu 2008. godine je sve promenio. Naime, u rumunskoj prestonici kovali su se planovi za prijem Ukrajine i Gruzije. Samo godinu dana kasnije, Alijansi su se pridružile Hrvatska i Albanija, čime su se vrata Jadrana na Otrantu široko otvorila za brodove NATO-a. Četrnaest godina pre toga, na stranicama „Vašington posta” Voren Kristofer, šef američke diplomatije u vreme Bila Klintona i Dejtonskog sporazuma, upozorio je da „ako postoji ijedna dugoročna opasnost za NATO, to je opasnost od prebrzih promena. Munjevito širenje na istok moglo bi da dovede do samoispunjenja proročanstva o neoimperijalnoj Rusiji.” No, republikanski establišment se deceniju i po kasnije nije sećao ovih reči. Usledila su de fakto otcepljenja Južne Osetije i Abhazije od Gruzije i istočnog dela od ostatka Ukrajine. Moskva je tačku na aspiracije da se zakorači nogom do njene kapije i de jure zaustavila aneksijom Krima tokom 24 februarska i martovska dana 2014. godine. Zašto je Krim toliko bitan? Zato što je luka u Sevastopolju sedište ruske crnomorske flote. Kijev i Moskva su posle raspada Sovjetskog Saveza mukotrpno pregovarali o korišćenju ove luke. Rusi su u Sevastopolju bili domaćini vekovima, dok Ukrajinac Hruščov kao predsednik prezidijuma vrhovnog saveta SSSR-a dekretom nije prisajedinio to strateško poluostrvo odakle se kontroliše Crno more svojoj republici. Putin je, rekli bi Rusi, samo poništio tu diktatorsku odluku i to posle referenduma stanovnika Krima. Iz ruske perspektive to je istinski demokratski zaokret. Iz zapadne, to je blokiranje puta kao mnogo važnijem cilju – Kaspijskom moru i nafti u njemu.

NATO i Rusija se nisu sastajali od tada. Moskvi su u međuvremenu uvedene i sankcije. No, nedavno je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan postao nezvanični saveznik Moskve. NATO se žestoko zastresao posle vesti da su turske vojne snage narušile integritet jedne od najvećih vojnih baza na svetu – one u Indžirliku. Američki mediji letos su pozivali da se bojeve glave izmeste u italijanski Avijano, nemački Ramštajn, pa čak i u Britaniju. Naime, turske vlasti optužile su deo turskih oficira, smeštenih u Indžirliku, za učešće u puču protiv predsednika. Potom su zatvorile nebo nad tom bazom, isekle joj struju i ušle u nju kako bi pohapsile osumnjičene. Time su u samo nekoliko sati poništile milione dolara koje su sve članice NATO uložile u pojačanje bezbednosnog parametra Indžirlika. Što je još gore, ljuljanjem saveza sa Ankarom, Alijansi se ljuljaju i prolaz kroz Bosfor ka Crnom moru i pristup Putu svile – tradicionalnim vratima Azije. O 400.000 turskih vojnika da i ne govorimo. Zato je Crna Gora važna. Kada posle tri godine ponovo u Briselu budu seli s Rusima za sto (pitam se da li obe strane sklone simbolici haju za to što se sastanak odvija baš na rođendan Adolfa Hitlera) u izmenjenoj geostrateškoj situaciji, gde NATO na prodor Moskve preko Crnog mora odgovara naoružavanjem saveznika u istočnoj Evropi, zapadni saveznici moći će da se prećutno pohvale i novim članom kluba. Možda malim ali tradicionalnim saveznikom Rusije u koga je Moskva uložila mnogo novca za poslednje dve decenije i kroz koga je imala prozorčić ka Jadranu. Dakle, velika šahovska partija (da parafraziram Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog) sada se nastavlja. A u igri s tako velikim ulogom – svaka figura je važna.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar