ANALIZE U EU I SAD: Raskol Amerike i Evrope već menja svetski poredak

ANALIZE U EU I SAD: Raskol Amerike i Evrope već menja svetski poredak

Foto: Printscreen Youtube


Minhenska konferencija o bezbednosti je potvrdila da su duboka razmimoilaženja Amerike i Evropske unije oko trgovine, rešavanja ključnih medjunarodnih problema i lebdeće pretnje Vašingtona da može dovesti u pitanje i savezništvo u NATO, već činjenički dovela do promena u samom svetskom poretku.

To je mišljenje komentatora medija i analitičkih centara ne samo u Evropi, već i mnogih u Americi, a opšti zaključak je da SAD, kaže se u članku američkog Džerman Maršal fonda, zbog politike “nacionalizma i zatvaranja u sebe” gube snagu svetskog hegemona.  A Evropska unija nema snage da preuzme ulogu vodeće svetske sile, saglasni su svi analitičari koji napominju da je EU takodje iznutra podeljena i da krize nisu prevazidjene.

Holandski dnevnik Volkskrant navodi da “Evropljani sad više ne mare mnogo za tvitove iz Bele kuće i nastoje da se snadju u svetu u kojem može nestati američko vođstvo”.

“Otud se sad razgovara”, dodaje Vokskrant, “o evropskoj ‘strategijskoj autonomiji’, ‘savitljivom mulilateralizmu’ i novim oblicima saradnje ‘sa zemljama koje to žele'”.

Štaviše, sad preti i ozbiljan trgovinski rat SAD s EU, ako Vašington uvede velike carine na uvoz evropskih, pre svega nemačkih automobila, jer je Evropska komisija već spremila oštre uzvratne mere, a Berlin upozorio da je besmislena tvrdnja Vašingtona da “uvoz automobila ugrožava američke bezbednosne interese”… kao da su to balističke rakete.

Vodeće mesto u odnosima Unije s Amerikom i svetom je preuzela Nemačka, čija kancelarka Angela Merkel se u Minhenu i čelno suprotstavila američkim stavovima i predočila da svet svoje probleme može rešiti jedino zajedničkim naporima, multilateralnim odnosima i poretkom utvrdjenim na poštovanim pravilima.

Ali, EU nije sposobna da upravlja svetskim poslovima, tako da sad glavnu ulogu u krojenju sudbine sveta imaju, naravno i dalje, Amerika, ali i dve stasale svetske sile-Rusija, diplomatski i vojno, kao i Kina, naročito ekonomski, osvajanjem visoke tehnologije i prodorom na svetsko tržište, uplivom u Aziji, Africi, pa i usponom vojne moći.

Pored ocena da je na minhenskoj konferenciji potpuno ogoljen sukob Vašingtona i vodećeg bloka u EU, oličenog u porukama nemačke kancelarke Merkel koja je uzvratila na “antievropske” stavove američkog potpredsednika Majka Pensa, zaključak je da je “izbila na videlo i gruba realnost raspada medjunarodnog poretka”.

To danas u uvodniku podvlači francuski list Mond koji kaže da “još više zabrinjava ono što se u Minhenu dogodilo u kuloarima, na okruglim stolovima, razgovorima iza zatvorenih vrata, raspravama s isukanim mačevima.

Mond čak navodi da se “nikad nijedan američki rukovodilac nije svojim evropskim saveznicima obratio kao što je to učinio potpredsednik Majk Pens u Minhenu i javno im održao pridiku, s akcentima dostojnim jednog (vodje SSSR Leonida) Brežnjeva kad se obraćao satelitskim zemljama”.

Pens, za koga navode da je pobornik bele, anglosaksonske i protestantske Amerike, ; odbranu Trampove politike “Prvo Amerika” na konferenciji u Minhenu, na veliko iznenadjenje prisutnih, završio je rečima “Bog blagoslovio Ameriku”.

“Kraj postojanja NATO je danas hipoteza koju”, dodaje pariski dnevnik, “otvoreno pominju stručnjaci, a to postaje još bliže stvarnosti otkako je Njujork tajms preneo, a niko to nije porekao, da predsednik Tramp povremeno svojim savetnicima spominje zamisao o povlačenju Amerike iz vojne organizacije s obe strane Atlantika”.

Jedan od vodećih američkih analitičara Džordš Fridman je ubedjen da je ideološki i bezbednosni razlaz Amerike i Evropske unije sad poprimio razmere strategijskog sukoba jer Nemačka nastoji da “preustroji glavne funkcije NATO, zatim da odredi zategnutost između SAD i Evrope kao zategnutost izmedju evropskog (istočnog) bloka naklonjenog Americi, i ključnog bloka na čelu s Nemačkom”.

Ali, ukazuje Fridman, “najvažnije neslaganje izmedju nemačke kancelarke Merkel i potpredsednika SAD Pensa je izbilo oko Rusije”.

“Američki stav je da je Rusija protivnik čiji su strategijski interesi upereni protiv interesa zapadnog saveza… dok Nemačka smatra da se na svadju s Rusijom mora gledati ne kao na bezbednosno ili vojno, već političko pitanje”.

I, shodno tome, zaključuje američki analitičar, “za Nemce se taj problem mora rešiti ugradjivanjem Rusije u evropski poredak”, čime bi se “oporavio evropski sistem napretka i izbegli svi vojni sukobi koji ugrozili nemački teritorijalni integritet”.

Ne slažu se sve članice EU s ovom nemačkom strategijom, a Berlin “čija je noćna mora neki rat u Evropi”, ne želi jačanje vojne saradnje i razmeštaj američkih vojnika i naoružanja u Poljskoj i Rumuniji.

“Berlin traži političko rešenje s Rusijom”, ističe Fridman.

U osvrtima na Minhensku konferenciju je neretko prenošen i stav šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova “o modelu NATO okosnice u politici Zapada i šemi gazda-sluge”.

Takodje je ukazano na reči Lavrova ;da su “Evropljani dozvolili sebi da budu uvučeni u besmisleni sukob s Rusijom” ; i da je Zapad “smatrao poštenom igrom to kad je (NATO 1999) bombardovao Beograd, putnički voz i tv centar u Beogradu” i dodao da Rusija nikako neće slediti “takvo tumačenje medjunarodnog humanitarnog zakona”.

Finski dnevnik Helsingin sanomat zaključuje da je paradoks ali činjenica da “istraživanja javnog mnenja pokazuju da sad Nemci i Francuzi vide Ameriku kao veću pretnju bezbednosti nego Rusiju ili Kinu”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar