Svet
04.12.2017. 14:54
Ivana Miloradović
DAME U PROBLEMU
Birači su prezasićeni starim licima i oprobano lošim političkim platformama. Lindner zna da je Merkelova na početku svog četvrtog mandata umorna i nespremna da dosta toga promeni u dosadašnjoj politici
Angela Merkel i Tereza Mej dva su vodeća imena ovogodišnje liste najmoćnijih žena sveta, koju tradicionalno objavljuje američki magazin „Forbs". Iz tog podatka bi se dalo zaključiti da im sve ide kao po loju. Međutim, obe žene pamtiće 2017. godinu kao najtežu u karijeri.
Paralele su brojne. Obe su ušle u predizbornu kampanju za novi saziv parlamenata svojih zemalja sa ogromnom prednošću kada je reč o poverenju birača. Mejovoj u junu, kao i Merkelovoj u septembru, predviđana je politička šetnja kroz izbore. Mejovoj su se zatim dogodili niz terorističkih napada i levičar starog kova Džeremi Korbin. Većina se istopila. Da bi se otrgla od zamke još jednih izbora ili nestabilne manjinske vlade, morala je da uđe u brak iz računa s najkonzervativnijom političkom snagom u Ujedinjenom Kraljevstvu - Demokratskom unionističkom partijom Severne Irske.
Tu uslugu platila je milijardu funti. Platila ju je i dodatnim otuđenjem od umerenih birača, ali i od irskog republikanskog Šin Fejna (nekada političkog krila Irske republikanske armije). Platila ju je i činjenicom da je regionalna vlast u toj severnoj pokrajini paralisana mesecima i da je tamošnji mirovni proces u najvećoj krizi otkako je postignut, na Veliki petak 1998. godine.
Ni mag političkog šarma Bil Klinton nije prošlog meseca uspeo da pomeri stavove zagovornika irskog ujedinjenja na tom ostrvu. Mejovu muke tek čekaju u 2018. godini, kada će u pregovorima o Bregzitu Evropska unija na sto staviti adut uslova za opstanak slobode kretanja i trgovine preko granice između Republike i Severne Irske. No, ostavimo to po strani za sekund i okrenimo se najmoćnijoj ženi sveta, koja tu titulu nosi sedmu godinu zaredom.
Pad
Dok kroz prozor svoje kancelarije u Berlinu gleda na Bundestag, Angela Merkel se sigurno ne oseća toliko moćno. Njena Demohrišćanska unija izgubila je čak 65 poslaničkih mandata. Socijaldemokrate, njen partner u Velikoj koaliciji u poslednja dva mandata, prošle su još gore, izgubivši 40 mesta u Donjem domu parlamenta. Centralna levica zabeležila je najgori rezultat od vremena Vajmarske republike. Što je najgore, u parlament se, prvi put posle silaska Adolfa Hitlera stepenicama Bundestaga, vratila ekstremna desnica. I to na velika vrata. Alternativa za Nemačku je u punom gasu stigla od 0 do 94 mandata, otevši ih od dveju do tada vladajućih stranaka.
Kancelarka se u početku nije mnogo sekirala. Rešenje je videla u staroj dobroj Jamajkanskoj koaliciji, nazvanoj tako jer politički savez crnih demohrišćana, žutih slobodnih demokrata i Zelenih odgovara bojama na zastavi te karipske države. Zeleni su jedva dočekali da svojih 67 mandata bace na pregovarački sto. Davno su prošla vremena Joške Fišera na čelu nemačkog resora spoljnih poslova. Na prošlim izborima, koje sam pratila iz Berlina, celo rukovodstvo je zbog niza korupcionaških skandala dalo ostavku tik pred glasanje. Ovoga puta pobornici ekologije, na čijem je čelu najuspešniji među nemačkim političarima turskog porekla Džem Ozdemir, uspeli su da održe svoju bazu od oko osam odsto. To je dovoljno za cenkanje s kancelarkom i povratak u vlast.
Međutim, legendarna pregovaračka veština kancelarke Merkel nije ostavila ama baš nikakav utisak na mladog i harizmatičnog vođu Slobodnih demokrata Kristijana Lindnera. Kada je napustio pregovarački sto i izašao iz sale, kancelarka je s nevericom otkrila da su slobodnjaci prekid koalicionih pregovora najavili na svom portalu čak tri sata pre nego što je Lindner ustao sa stolice.
Još veća neverica usledila je pošto je, dok su pregovarači još sedeli za stolom, u živom televizijskom prenosu Lindner izjavio da je „bolje ne vladati nego vladati loše". Paralelno s tim nastupom pojavio se i spot Slobodnih demokrata sa istim sloganom, proizveden nedelju dana ranije. Merkelova je morala da se suoči s poražavajućom činjenicom da je Lindner u pregovore ušao ne da bi s njom podelio vlast, već da bi ih iskoristio za sopstvenu političku promociju. Ako ovo nije znak da vas je vreme pregazilo, ne znam šta je. Kakvu to igru igra lider Slobodnih demokrata?
Lindnerova kocka
Da bismo je shvatili do kraja, moramo da znamo da su Slobodne demokrate na prethodnim nemačkim izborima preskupo platile cenu koalicije s Demohrišćanskom unijom, koja im je uzela dovoljno glasova da padnu ispod praga cenzusa. Jednostavno su se kao mlađi koalicioni partner utopili u vladajuću stranku u mislima birača. Lindner tu grešku želi da izbegne. Štaviše, on je iz neuspešnih pregovora izašao još prepoznatljiviji u očima birača nego što je bio kada je u njih ušao. Sebe predstavlja kao nemačkog Makrona. Za razliku od Makrona, on je evroskeptik, čime nastoji da pridobije ne samo Angeline evroskeptike nego udara i na umereniji deo Alternative za Nemačku. Ne krije da svoju političku strategiju bazira na strategijama vođe austrijskih narodnjaka Sebastijana Kurca i holandskog premijera i lidera Narodne stranke za slobodu i demokratiju Marka Rutea. Kao i njegovi politički uzori, ne libi se da mnogo toga stavi na kocku kratkoročno kako bi dobio dugoročno.
Birači su prezasićeni starim licima i oprobano lošim političkim platformama. Lindner zna da je Merkelova na početku svog četvrtog mandata umorna i nespremna da dosta toga promeni u dosadašnjoj politici. Zna i da su birači besni zbog njene politike prema imigrantima sa Bliskog istoka. Taj bes je kapitalizovala Alternativa za Nemačku. No, pošto je to mlada partija s veoma kakofoničnim rukovodstvom, Lindner računa da će joj kad-tad oteti glasove ako ostane dosledan i ne uđe u vlast bez velikih promena u ekonomskoj politici, pre svega. Ova taktika dovela je Makrona, Kurca i Rutea na vlast. Lindner ne greši u proceni da bi mu se sledeći prevremeni izbori u Nemačkoj isplatili. No, da li će ih biti?
Cena koalicije
Ako pitate nemačkog predsednika Franka Valtera Štajnmajera, neće. Bivši Angelin vicepremijer trenutno gura svoje socijaldemokrate u još jednu veliku koaliciju. Prethodna ih je koštala milion i sto hiljada glasova, koji su se slili u poslaničke klupe Alternative za Nemačku. Zato ne čudi što je lider centralne levice Martin Šulc veoma nevoljno pristao samo da „o toj mogućnosti porazgovara s kolegama“. Socijaldemokrate su toliko slabe da bi mogle i da popuste. Time bi Merkelova dobila stabilnu vladu, ali bi obe vladajuće stranke toliko pale u očima birača da bi Lindneru ostalo samo da strpljivo čeka sledeće glasanje i merka materijal za presvlačenje kancelarske fotelje.
No, koliko god opcija još jedne crveno-crne koalicije delovala samopogubno, i Demohrišćanska unija i socijaldemokrate deluju dovoljno umorno, bezidejno i potrošeno da bi u nju ipak ušle. I dok Nemci iščekuju da li će dobiti staru novu koaliciju ili krenuti u još jednu predizbornu kampanju, Evropa ide dalje bez njih.
Napukla osovina
To se najbolje videlo kada se, par sati pošto su pregovori u Nemačkoj propali, u Briselu sastao Evropski savet za opšte poslove kako bi odlučio u koje će evropske centre iz Londona preseliti agencije za lekove i bankarstvo posle Bregzita. Iako se pre sastanka mlađani šef holandske diplomatije Halbe Zijlstra šalio da je njegovoj zemlji trebalo sedam meseci da formira vladu, te da ovo u Berlinu nije ništa, rezultat sastanka bio je novi udarac Merkelovoj. Umesto da se, kako se očekivalo, Evropska agencija za bankarstvo preseli u Frankfurt, gde je sedište Evropske centralne banke, šefovi diplomatija neočekivano su glasali za Pariz. Šuška se da je i sam predstavnik Nemačke Mihael Rot glasao za irsku prestonicu Dablin nauštrb sopstvene zemlje. Jasno je da je osovina Pariz-Berlin, koja treba da gura celu politiku i ekonomiju Evrope posle Bregzita, napukla.
Jedini stabilan lider u ovom trenutku jeste francuski predsednik Emanuel Makron. On je pre par meseci izložio svoju ambicioznu viziju daljih evropskih integracija. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ju je već pretočio u detaljan vremenski raspored poteza koji treba da uslede. Vrata federalizacije Evrope su širom otvorena, ali niko ne prelazi preko praga. „Uništavate naš mandat predsedavajućeg Evropskom unijom“, poručuje Berlinu estonska predstavnica u Briselu Kaja Tael.
Zato ne čudi što nam je ova nedelja donela i kompromis između Brisela i Londona. Posle meseci oštrih reči Francuza Mišela Barnijea i maksimalističkih zahteva da Britanija brakorazvodnu parnicu plati čak sto milijardi funti, dve strane su našle zajednički modalitet za konačni obračun. Kako god da računate, London će svoje učešće u budžetu, penzijama za svoje državne službenike u Evropskoj uniji i poneku dugoročnu investiciju platiti između 45 i 55 milijardi evra. Zvuči astronomski i zvuči kao poraz za Terezu Mej, koja je u svom govoru u Firenci letos najavila spremnost da plati samo budžetske obaveze (dakle, oko trideset milijardi evra). Međutim, nije baš tako. London je u stvari dobio ono što je želeo - relativno umeren brakorazvodni račun. Time je Tereza Mej umirila i tvrdo i meko krilo svoje stranke i zapušila usta opoziciji barem do samita Evropske unije sredinom decembra. Time je Makron dao signal Berlinu da dođe k sebi da on ne bi morao da bude popustljiviji prema Londonu.
Na samitu će Britanija otvoriti novo poglavlje pregovora o napuštanju Unije. To će potencijalno biti novi uzrok migrena za premijerku Mej. Tada će se na samitu pojaviti i Angela Merkel ili kao novi kancelar Nemačke ili kao premijer vlade u ostavci pred prevremene izbore. Time ćemo ući u 2018. godinu, koja će nam pokazati da li će Merkelova i Mejova uspeti da isplove iz varljivih političkih virova kroz koje prolaze i time pokazati da su zaista i zaslužile svoje mesto na ovogodišnjoj „Forbsovoj“ listi.
NE PROPUSTITE:
Komentari
