DUŠKA JOVANIĆ: Pravda za Artura Klarka

DUŠKA JOVANIĆ: Pravda za Artura Klarka


Možda će NLO jednom nestati, kao što su iščezle srednjovekovne veštice, kad u njih više niko ne bude verovao

Jednom kada je vreme još nešto značilo, u poštanskom sandučetu sačekalo me je pismo. Kad sam ga otvorila, činilo mi se da ću poleteti. Bila je to božićna poruka od Artura Klarka. Napisana rukom.
Ne znam zašto mu nikada nisam odgovorila. Nije bila u pitanju srpska epohalna aljkavost. Možda sam čekala pravi trenutak.
Dragi Arture, nadam se da te moje reči zatiču u istom, šeretskom mood-u. Samo da znaš: NASA je sve priznala. Ne samo da postoje planete izvan Sunčevog sistema nego kažu da će nam naći i drugu, verovatno bolju zemlju za budući život.
See you there.

– Bože, pa ona je veća od mene! – šokirao se Artur Klark čim me je ugledao. Od silnih vanzemaljaca, jedino normalne žene nije viđao često u životu.
Meni se sve smrklo pred očima kad me je Klarkov ljubazni sekretar na vratima njegove kuće, u najelitnijem delu Kolomba, presreo s pismom u kojem se kaže da tada najveći živi fantasta više ne razgovara sa strancima jer je sit pričanja (čak i o sebi!), a i strogo mora da vodi računa o svom narušenom zdravlju.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da se smesta legitimišem kao biće s druge planete koje Arturu Klarku nosi važnu poruku. Ako me bezdušno odbije, zemaljska kugla će se naći u ozbiljnoj opasnosti.
Lično sam se uverila da su ga predsednici mnogih država redovno zvali i panično pitali šta da rade, s obzirom na to da su Klarku neprestano stizali signali direktno iz kosmosa. Nisu daleko od pameti ni verovanja da je Klark godinama honorarno obavljao funkciju specijalnog savetnika svih svetskih vladara.
Najviše od svega nervirao ga je Bi-Bi-Si jer ništa nije javljao o ratnim sukobima dva zavađena naroda na severu Cejlona.
– Ovde ljudi svakodnevno ginu, a Englezima je najvažnije da prenesu šta je i gde rekao američki predsednik. Mo’š misliti! Izem ti ja takav radio!
Čuda komunizma
Klark je morao da se složi da je verovanje u svakojaka čuda bilo najrasprostranjenije i najpopularnije baš u totalitarnim komunističkim režimima. U tome je dugo najviše prednjačio Sovjetski Savez, mada nisu zaostajale ni druge zemlje Istočnog bloka, spremne da progutaju i najluđe odgovore na pitanje zašto nisu kao drugi normalan svet. U real-socijalizmu ljudi su radije živeli u mašti nego u svojoj svakodnevici, mada je taj njihov život, posmatran sa strane, delovao fantastičnije i neverovatnije od svakog SF-a jer su uslovi za njega bili gori nego na Marsu.

Gde su bile granice političke fantastike?
Klark nije prestajao da me teši tvrdnjom da je ljudskoj prirodi svojstveno da mašta, pogotovo što još nije otkriveno ni ko smo, ni odakle smo.
– Često sanjarim o svemirskom brodu koji se spušta na Zemlju, a prvi putnik koji iz njega izlazi nonšalantno zahteva da ga dovedu kod mene. Moje noćne more nastaju kad vanzemaljac izjavi da bi želeo da ga vode kod Ajzaka Asimova, mog ljutog suparnika.
Dok oficijelna i ozbiljna istorija sveta pokušava da događaje rasvetli i razmrsi i da odgovori na sva moguća pitanja, dotle istorija čudesa, misterija, neverovatnih pojava i tajni nastoji da postavi što više pretpostavki, nerešivih rebusa i nemogućih pitanja.
– Oni koji veruju da je nauka u svemu rekla svoje jednako su glupi kao i oni koji prihvataju najfantastičnije priče zasnovane na takvim dokazima. Prava mudrost leži u tome da se očuva osetljiva ravnoteža između skepticizma i lakovernosti. Svet je tako neobično i divno mesto da će uvek nadmašiti i najbujniju maštu. A to je velika sreća za nas jer, bez obzira na to kakve druge pogibelji u budućnosti budu pretile čovečanstvu, dosada nije među njima.
Posle ovakvog stručnog predavanja nije mi preostalo ništa drugo nego da Klarka na licu mesta promovišem u ratobornog ideologa, Marksa sajens fikšna. Kao vešt pisac, Artur Klark je postao takav maher da više nije jasno ko je zaslužniji za svemirska otkrića – da li oni koji su ih sproveli u delo ili Klark, koji ih je, nošen bujnom maštom, za svojim pisaćim stolom predvideo.
Jedva sam čekala da se uverim koliko je taj neobuzdani maštar, zagonetni prognozer, romantični inženjer i ključar najvećih ovozemaljskih, ali i kosmičkih tajni živo biće, a koliko mit.
– Šta ste danas radili? – pitala sam.
– Igrao sam stoni tenis i pobedio dečka od šesnaest godina!
… Da li sam vam pokazao film sa Stivenom Hokingom? Nadam se da ste čuli za tog nepokretnog genija?
– Dok oficijelna istorija sveta pokušava da odgovori na sva moguća pitanja, istorija čudesa nastoji da postavi što više pitanja. Ona je mnogo uzbudljivija i provokativnija od zvanične, i ljudi joj više veruju.
– U uvodnoj reči jedne od knjiga napisao sam da su ljudi uvek voleli tajanstveno. Možda bi bila šteta kad bi sve bilo razjašnjeno i kada više ne bi bilo nikakvih misterija. Srećom, ne preti nam takva opasnost jer je univerzum beskrajan. Iskustvo poslednjih vekova nam je pokazalo da sve što je teorijski moguće, biće obavezno i praktično ostvareno, ma kako bile velike tehničke teškoće.
– Koliko se vaših predviđanja ostvarilo?
– Naučnici su mnogo srećniji od istoričara jer priroda ne uništava dokaze. Iako zvuči neskromno, imam običaj da pola u šali, a pola u zbilji kažem: moji snovi imaju nezgodan običaj da se ostvare.
– U svojim romanima, Zemlju ste opisivali kao Marsovac, Venerijanac i Jupiterijanac, ali ona je za vas, sa gledišta Zemljanina, ipak, ostala najveće čudo. Samo na Zemlji postoje divlji ljudi koji imaju svu moguću tehniku?!
– U svojoj knjizi „Misterija sveta” već u predgovoru sam naglasio da sam u mnogo slučajeva voleo da prihvatim mudar savet: o čemu neko ne zna da govori, o tome treba da ćuti! Teorijski rečeno, misterije se pojavljuju u nekoliko oblika i veličina i skoro ih je nemoguće svrstati, ali ih je korisno podeliti u misterije prve, druge i treće vrste. Misterija prve vrste je nešto što nas je nekada krajnje zbunjivalo, ali je sada do kraja protumačeno. U tu kategoriju spadaju sve prirodne pojave, a jedna od najpoznatijih i najlepših je duga.
Najspektakularnija misterija druge vrste je pojava NLO. Lanac spremnih tumača niže se od totalnih ludaka do trezvenih naučnika, mada priznajem da se prošvercuje i poneki glupander.

arturVicevi o NLO
Artur Klark je ubedljivo najduhovitiji kad se od njega traži sud o letećim tanjirima.
– Do sada sam se nagledao toliko NLO-a da mi je ta tema postala smrtno dosadna i ne bih prešao ni ulicu da vidim još jedan. Poslednji primerak NLO koji sam video bio je ujedno i jedan od najboljih. Bilo je kasno po podne, a ja sam stajao u senci svoje kuće i jednom prijatelju pokazivao Veneru. Skrenuo sam mu pažnju na sitnu bleštavu zvezdu, ali je on uperio prstom dvadeset stepeni severnije i odgovorio: „Ne, nego je tamo!” Neko vreme smo se prepirali, ali sam, na kraju, morao sebi da priznam da Venera ima dvojnika. Nekoliko sledećih trenutaka sanjao sam o astronomskoj slavi koja će mi pripasti kao pronalazaču nove planete, pa sam se pitao čime bih potkupio prijatelja da osiguram njegovo ćutanje. Zatim sam otrčao po teleskop i tajna je bila razrešena. Video sam lokalni meteorološki balon koji se spušta svako poslepodne radi merenja uslova u gornjim slojevima atmosfere.
Klark o letećim tanjirima radije sluša viceve. Najviše mu se dopao onaj koji je čuo od jednog sovjetskog funkcionera. Kad su dugogodišnjeg ministra spoljnih poslova Andreja Gromika pitali šta misli o neidentifikovanim letećim objektima, on je kao iz topa objasnio: „Neki tvrde da je za pojavu NLO kriva ogromna potrošnja škotskog viskija u Americi. Dajem glavu da to nije tačno. Za njihovu pojavu odgovoran je bacač diska u istočnom Sibiru koji vežba za olimpijske igre, a nije svestan svoje snage!” Amerikancima u to vreme nije bilo do šale. Klarkov dobar prijatelj, inače zamenik direktora CIA, prvog dana stupanja na novu dužnost sazvao je vrhunske naučnike i pripretio im: „Istinu na sunce, momci. Šta je s tim letećim tanjirima?!”
– Možda će NLO jednom nestati, kao što su iščezle srednjovekovne veštice, kad u njih više niko ne bude verovao. Misterije treće vrste su najređe. Neki skeptici tvrde da one čak i ne postoje. To su pojave ili događaji koji se ne mogu racionalno protumačiti, a u slučajevima gde kao objašnjenje postoje teorije, one su još fantastičnije od samih činjenica. Bavio sam se i četvrtim, misterijama nulte vrste. Klasičan primer za to je Bermudski trougao, mada to nije sprečilo bezbroj pisaca, od kojih neki čak i veruju u gluposti koje mrče po papiru.
Začuđujuće priče
Mnogo pre nego što će jednom zauvek zavesti vanredno stanje u svemiru i okolini i postati duhovni vođa svih futurologa, bio je radoznali provincijski štreber, željan velikog znanja i neočekivanih otkrića.
– Rođen sam 16. decembra 1917. godine u malom engleskom mestu Majnhedu, nedaleko od Somerseta. Moj otac je, kao i mnogi demobilisani oficiri posle Prvog svetskog rata, dobio na korišćenje jednu malu farmu.
Na našu nesreću, otac se razboleo od raka i uskoro umro. Majka, požrtvovana i hrabra žena, nastavila je da vodi ranč kako bi mene, sestru i dva brata podigla i iškolovala. Ona ne samo da je dobro poznavala Morzeovu azbuku i spretno rukovala telegrafom nego me je još u najranijem detinjstvu naučila da ne budem skeptičan kad su u pitanju neobične životinje.
– Kad ste ušli u pravi svet čuda?

Ako života nije bilo na Marsu, ne znam gde ga je onda bilo u svemiru

– Kada sam bio dete, čuda se nisu događala! Kao klinac, prosto sam gutao knjige i svi su me u školi po tome znali. Privrženost fantastici i čovekovoj mogućnosti da osvaja druge svetove obuzela me je veoma rano. Počeo sam da pišem pripovetke za školski list, a drugovi su me zvali „svemirski brod”.
S nepunih jedanaest godina prvi put sam u rukama držao pravi časopis naučne fantastike. Naslovna strana je prikazivala Jupiter, koji se nazirao iznad živopisnih tropskih pejzaža planete Zemlje. Pročitao sam uvodno slovo urednika i moj život se iz osnova izmenio.
Čak i sad napamet znam šta je u tom martovskom broju magazina „Začuđujuće priče” pisalo. „Vreme je jedina prepreka između fantastičnih pretpostavki i stvarnosti. Budite uvereni, koliko sutra mnoge danas nemoguće stvari će se dogoditi!”, glasio je zaključak.
Dobro sam zapamtio tu rečenicu i kad me niko nije gledao, svoj prvi SF magazin hrabro sam maznuo s police gradske biblioteke.
Klarkova glava je već tada bila daleko među zvezdama. To ga nije sprečilo da napusti London i posao, da bi se u Drugom svetskom ratu pridružio Kraljevskoj avijaciji kao viši radarski instruktor.
Klark mi je na zidu svoje radne sobe pokazao faksimil svog naučnog rada kojim je mnogo pre nego što je u orbitu odleteo prvi sovjetski „Sputnjik” dao teorijske postavke telekomunikacionog satelitskog sistema.
– Možete li da zamislite šta bi bilo da sam tada bio dovoljno pametan da patentiram svoj pronalazak! A meni je najvažnije bilo da dobijem petnaest funti za svoj članak.
Bio je to Klarkov prvi pokušaj ne da se budućnost predskaže, nego da se, ako je to ikako moguće, preduhitri.
– Kao pisac, postali ste takav naučni ekspert za kosmos i jedan od glavnih ideologa te oblasti da se postavlja pitanje kako se osećate kao futuristički Marks na još neistraženom Marsu?
– Mars je za nas fantaste poslednja nada. Bio bih, priznajem, veoma iznenađen ako na Marsu ne bi bili otkriveni dokazi o nekom životu u prošlosti, jer su uslovi za život na Marsu mnogo povoljniji nego na drugim planetama. Ako života nije bilo na Marsu, ne znam gde ga je onda bilo u svemiru!
– Niko mi ne bi oprostio da vas ne pitam: verujete li da će vanzemaljci jednom stvarno doći?
– Nikada nisam bio sanjar u životu i ne volim da razočaram svoje čitaoce. Moguće je da vanzemaljci ne postoje. Ne pokušavam ni da ih oslobodim iluzija, ali i ja sam samo ljudsko biće, pa čak i kad koristim svoju maštu da bih stvorio još uvek neviđene mogućnosti. Ipak, niko stvarno ništa ne zna o pravoj prirodi kosmosa.
– Volela bih da mi objasnite onu vrstu razočaranja koju su ljudi doživeli kad u kosmosu nisu pronašli ono što su očekivali?
– Vi ste baš nestašni! Astronauti na Mesecu nisu ništa pronašli. Šalio sam se s posadom „Apola” da su bili u iskušenju da vide „crni obelisk” na tamnoj strani Meseca, koji sam opisivao u svojim knjigama.
Kosmički bonton
Čovek koji se gotovo dvadeset godina pre lansiranja „Apola 8″ razumeo u kosmički bonton morao je biti sumnjiv. Ko zna odakle je došao i šta nam je sve spremio…
Kada je američki astronaut Nil Armstrong kročio na površinu Meseca, jednog julskog dana 1969. godine, praćen ushićenim pogledima gotovo milijarde ljudi sa Zemlje koji su taj istorijski trenutak pratili preko televizije, i izgovorio legendarnu rečenicu: „Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo”, niko se nije setio da je to samo citat iz Klarkove priče „Izvan sunca”.
– Nisam ni sanjao da će se spuštanje na Mesec dogoditi za mog života. Čak ni svemirski entuzijasti moje mladosti nisu verovali da će to biti u dvadesetom veku. Dok sam pisao knjigu „Preludij svemiru” 1948, smestio sam iskrcavanje na Mesec trideset godina u budućnost, u 1978. Sećam se da sam to pisao razmišljajući: ovo je beskrajno optimistično.
Nije čudo što su se Klarku Nil Armstrong i Edvin Oldrin duboko klanjali posle povratka s Meseca. Kako mu ne bi zahvaljivali kad im je omogućio da ostvare sve snove koje svaki čovek može da ima – da lično vidi šta se događa na Mesecu. Pokazalo se da to baš nije dobro. Kome god su se ispunila sva maštanja, tome je na kraju došlo da načisto pobrljavi i skroz skrene.
– Nije tačno – usprotivio se Klark. – Ostao sam s njima u stalnoj vezi. Oldrin se, istina, propio, ali je s obojicom sve bilo u najboljem redu.
– Ne samo da se od svih pisaca naučne fantastike koji su, uglavnom, obični, ali posvećeni ljubitelji čudesa, razlikujete po inženjerskom obrazovanju, već ste vrlo duhoviti i veoma probirljivi. Vašim kolegama često nije važno šta je u pitanju, važno je da je čudo. Vi ste uvek pravili rigoroznu selekciju?
– Ljudi u svašta veruju. Mene najviše kopka ko je izgradio mnoga arhitektonska čuda u prošlosti. Stalno se pitam odakle ono kamenje u Stounhendžu. Nema potrebe da prizivamo bilo kakve magične ili misteriozne sile, još manje intervenciju „viših bića” da bismo objasnili njihova genijalna dostignuća. Ono što ne mogu da objasnim jeste zašto su oni to radili! Tek nedavno su trezveni arheolozi, za razliku od smušenih mistika, prihvatili stanovište da je „primitivni” čovek, možda znao više o astronomiji i geometriji nego prosečni građanin danas.
Budući da su film „Odiseja u svemiru 2001″ mnogi označili kao modernu Bibliju i svetu knjigu tehnološke revolucije, pitala sam Klarka da li se ikada osetio kao revolucionar, makar iz oblasti – tehnika narodu.
Opisao mi je kako je u vreme nastajanja „Odiseje” imao naučnu bazu u njujorškom hotelu „Čelsi”, u čijem holu je susretao glavne aktiviste tadašnje bit scene. Nije odlazio na njihove orgije, ni žurke, ali se, ipak, često sudarao sa Alenom Ginzbergom i Endijem Vorholom na Sedmoj aveniji.
Nikada neće zaboraviti kako su on i Stenli Kjubrik smislili čuvenu scenu na početku filma, u kojoj čovekoliki majmuni bacaju kosti u vazduh:
– Vraćali smo se u studio i, ne znam zašto, Stenli je sa sobom nosio dršku od metle. Igrao se bacajući je uvis. U tom trenutku sinula mi je ideja da tu dršku pretvorim u kost. Jedino me je obuzela panika da će me Kjubrik u besu motkom raspaliti po glavi!
– Jeste li gledali Spilbergov „ET”? Da li je tačno da ste oduševljeni avanturama Indijane Džounsa?
– Iskreno, „ET” mi se nije svideo. Suviše je nategnut, mada ima nekoliko dobrih scena. Posle „Indijane Džouns” Spilberg je došao kod mene i doveo svog glumca Harisona Forda, koji je na mene ostavio snažan utisak. Retki su ljudi koji uspevaju da me na taj način uzbude. „Indijana Džouns” je remek-delo. Pozdravljam sve avanture tog neobuzdanog junaka, ali ni dan-danas mi ne polazi za rukom da ukapiram kako on uspeva da pređe Mediteran u jednom dahu!
Inženjer s maštom
Artur Klark ništa nije uradio slučajno. Čitav svet je uspeo da ubedi kako je još pre mnogo godina odlučio da život provede na Cejlonu zato što se zaljubio u to rajsko mesto, gde će moći neprestano da uživa u divnoj prirodi, druži se s prijateljima, roni i svira klavir. Izjavljivao je da se nebo iz Šri Lanke najbolje vidi i da je srećan što se svakog jutra budi obasjan suncem.
– Pre nekoliko godina napisao sam jednom svom prijatelju pismo i završio ga rečima: „Šri Lanka je jedino mesto na Zemlji gde želim da živim i gde čekam da vidim šta će se 2001. godine stvarno desiti!
Artur Klark – to je bio pisac sedamdeset najboljih knjiga naučne fantastike, inženjer s mnogo više romantične mašte nego što bi trebalo, muškarac koji se zabavljao gledajući kompjutersku Merilin Monro na video-disku, tehnoman kome su iz ušiju neprestano virile slušalice radio-aparata, mrzovoljnik opterećen svakojakim zahtevima iz čitavog sveta, večiti dečak koji nije prestajao da se igra, Englez kome je bilo dopušteno da papi ispriča mastan vic, voajer koji je kroz teleskop posmatrao šta zvezde jedna drugoj rade, džentlmen u najboljem smislu te reči i, na kraju, čovek kome sve što je ljudsko nije bilo strano.
Momci iz „Plejboja” su ga jednom bili pritisli da prizna svoja biseksualna iskustva.
– Blagi bože! Što bi rekao Gor Vidal kad su ga pitali da li je njegov prvi ljubavnik bio muškarac ili žena: „Iz pristojnosti nisam pitao!”
Klarku je zaista bilo teško odoleti. Na kraju sam i ja morala da mu popustim. Pristala sam da s njim odigram partiju stonog tenisa. Klark je vešto udesio da dobijem meč iako pre toga nikada nisam igrala ping-pong.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar