FINAL BLOW: Slučaj Bila Klintona i Monike Levinski ponovo trese Ameriku

Ovih dana sa stranica Demokratskoj stranci naklonjenog „Atlantika", društvena komentatorka Ketlin Flanagan otvoreno poziva stranku i feministkinje u njoj da skinu oreol s lika i dela Bila Klintona i pozovu ga na odgovornost

Britanski umetnik i najveći kolekcionar sovjetske propagandne umetnosti u istoriji Dejvid King objavio je 1997. godine knjigu koja je u međuvremenu prerasla u kult. „Komesar nestaje: falsifikovanje fotografija i umetničkih slika u Staljinovoj Rusiji" nepobitno dokazuje da ljudi koji su padali u partijsku nemilost nisu nestajali samo po gulazima i kazamatima Sovjetskog Saveza. Brisanjem s fotografija, mnogo pre pojave fotošopa, nestajali su iz popularne kulture, a zatim, nadala se komunistička vrhuška SSSR-a, i iz istorije. Ovih dana sličan fenomen beležimo i u Americi. Razlika je u tome što Amerikancima ne treba Britanac da bi to obelodanio svetu. Duboko podeljena zemlja sama kopa po sopstvenim ranama.
O čemu je reč? Pad holivudskog producentskog mogula Harvija Vajnstina predstavljao je kritičku pukotinu na socijalnom čiru. Kulminacija je bila kampanja na društvenim mrežama „I ja", tokom koje su žene iz bukvalno svih delova sveta i svih materijalnih, obrazovnih i verskih profila javno progovorile o seksualnom uznemiravanju i zlostavljanju. Muška polovina sveta suočila se sa činjenicom da su bezmalo sve žene napadane pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način. Veliki deo te muške polovine ne može da veruje da je situacija tako loša. Verovali ili ne, kampanja je milione žrtava koje ćute i trpe pretvorila u lavice koje riču u gnevu. Time je ostvaren san svake feministkinje. No, da li je baš tako?

Povratak Monike
Pre tačno mesec dana, kampanji „I ja" pridružila se putem Tvitera i Monika Levinski. Njen tvit komentarisalo je više od hiljadu ljudi. Pozitivne poruke joj je poslalo njih više od 34.000, dok je više od 15.000 taj tvit šerovalo.
A 26. januara 1998. godine, tadašnji američki predsednik Bil Klinton izjavio je: „Nikada nisam imao seksualne odnose s tom ženom, gospođicom Levinski." Ova izjava ušla je u anale demantija, koji su potom demantovani na sudu. Posle mnogo javnih svedočenja i semantičkih prepucavanja o tome šta Bil Klinton smatra „seksualnim odnosom", došlo se do konkluzije da je oralnog seksa u Ovalnom kabinetu bilo. Zaključak je, međutim, bio i da nije bilo nikakve prinude u odnosu volonterke i tada najmoćnijeg čoveka na svetu.

Tako je gospođica Levinski do skorašnjeg tvita pala u zaborav. S njom su u zaborav pale i Huanita Brodrik, Pola Džons i Ketlin Vili. Brodrikova je bila volonterka u Klintonovoj kampanji za guvernera Arkanzasa. Trebalo je da se s njim nađe u kafiću, ali joj je on u poslednjem trenutku rekao da je bolje da on svrati do njene hotelske sobe. Brodrikova tvrdi da se borila kao tigar dok ju je silovao. Iz tog susreta izašla je, kaže, krvava i istraumirana.
Polu Džons je u neki drugi hotel dovela nacionalna garda. Bil Klinton je zatim izvadio svoj polni organ i od nje zatražio da ga obljubi. Najzad, Ketlin Vili, koja je u Ovalni kabinet došla poslom, odatle je izašla u šoku pošto ju je u međuvremenu predsednik SAD dobro izvatao, trljao svoje genitalije o njeno telo, a njenu ruku stavio na svoj polni organ. Poslovni sastanak koji se pamti.

Odbrana i donatoria
Ove četiri žene nisu bile i jedine. Samo su bile dovoljno hrabre da javno istupe. Zbog slučaja Džons, Klintonu je 1999. na pet godina povučena advokatska dozvola za rad. Dva doma Kongresa ga nisu optužila ni za silovanje, ni za seksualno uznemiravanje, ni za zloupotrebu moći i službenog položaja. Povodom slučaja Levinski, on se našao na optuženičkoj klupi Kapitol hila zbog gorenavedene izjave kao potencijalnog lažnog svedočenja i ometanja pravnog postupka. Dakle, raspravljalo se o tome šta je Klinton rekao, a ne šta je uradio.
Tada je Harvi Vajnstin u Klintonov fond za odbranu uplatio maksimalnu sumu od 10.000 dolara. Među donatorima čitamo i imena holivudskih teškaša Toma Henksa, Majkla Daglasa, Barbre Strajsend, giganta muzičke produkcije Dejvida Gefena i Džefrija Kacenberga, koji nam je, dok je rukovodio „Diznijem", podario „Malu sirenu", „Aladina" i „Kralja lavova". Znamo da je odbrana bila uspešna jer Kongres nije opozvao Klintona s mesta 42. predsednika SAD. Znamo i da je Bil Klinton u vansudskom poravnanju platio državnoj službenici iz Arkanzasa Poli Džons 850.000 dolara. Zastupao ju je advokat Džordž Konvej. Slučajno ili ne, on je suprug Kelien Konvej, koja je mozak svih PR akcija Donalda Trampa od predsedničke kampanje do danas. Ona je baš pre neki dan izjavila da bi svako ko je u državnoj službi morao da da ostavku ukoliko se pokaže da je imao seksualne odnose s maloletnicima.

Kelien nije i jedina osoba koja vezuje predsednike Klintona i Trampa. Ova njena izjava ukazuje na drugu vezu između ova dva, sada na krv i nož zavađena tabora političke moći. Druga veza je Džefri Epstin, matematičar, fizičar, milijarder, filantrop, koji je uložio čitavo bogatstvo u genetska istraživanja u borbi protiv Alchajmerove bolesti, ali i odležao 13 meseci u zatvoru zbog podvođenja maloletnice. Epstinov sudski dosije sa optužbama za pedofiliju i podvođenje maloletnika je toliko debeo da bi mi bio potreban još jedan članak da bih vam ga rasplela.

Lolita ekspres
Epstin je često bio Trampov gost u ekskluzivnom golf klubu „Mar a Lago" na Floridi. U jednom intervjuu pre desetak godina, Tramp ga je nazvao „odličnim momkom koji voli žene više nego on sam, ali svi znaju da voli mlađe". Šta je za Trampa mlađe, nije jasno. Jasno je da se Bil Klinton 26 puta vozio Epstinovim „boingom 727", poznatijem pod nadimkom „Lolita ekspres". Tim avionom, Bil Klinton je pre 15 godina obilazio Afriku u okviru kampanje svoje fondacije o borbi protiv side. S njim su bili i komičar Stiv Taker i glumačka legenda Kevin Spejsi, čija je slava naglo potamnela poslednjih nedelja posle optužbi za homoseksualnu pedofiliju.
Kako to da Vajnstin, Spejsi i čitav niz slavnih imena pune stranice na osnovu izjava muškaraca i žena koje još nisu sve pravno proverene, a Bil Klinton, kao onaj komesar s početka priče, nestaje sa optuženičke klupe i pored toga što za njegovo seksualno predatorstvo postoje nepobitni sudski dokazi? Verovali ili ne, jedan od glavnih razloga za to je taj što zavodnika iz Arkanzasa vole i štite feministkinje.

U lovu na „veštice" Levinski, Džons, Vili i, nadasve, Brodrik, prednjačila je pre dvadeset godina feministkinja Glorija Stajnem. Njen komentar u „Njujork tajmsu" naslovljen „Feministkinje i Klintonovsko pitanje" optužbe ovih žena sveo je na učešće u zaveri s ciljem da se smeni šef države. „Čak i da su optužbe tačne, predsednik nije kriv za seksualno uznemiravanje. On je optužen da je na neukusan, glup i nezgrapan način startovao političku istomišljenicu tokom neuspešnog perioda njenog života. Ona ga je odbila i, kako je rekla, to se nikada više nije ponovilo. Drugim rečima, predsednik Klinton je znao šta 'ne' znači."

Ove reči Glorije Stajnem deluju arhaično u svetlu desetina žena koje su Vajnstinu rekle „ne" i muškaraca koji su isti odgovor dali Spejsiju, a koji su i dan-danas traumirani. Ovih dana sa stranica Demokratskoj stranci naklonjenog „Atlantika", društvena komentatorka Ketlin Flanagan otvoreno poziva Demokratsku stranku i feministkinje u njoj da skinu oreol s lika i dela Bila Klintona i pozovu ga na odgovornost. Slični pozivi čuju se u brojnim, Trampu nimalo sklonim, lokalnim američkim medijima. „Njujork tajms" sada veruje Huaniti Brodrik, ali uz određene rezerve. Tas na vagi počeo je da klizi.

Hilari i uranijum
Na drugoj strani terazija, međutim, svom svojom težinom stoji Hilari Klinton, koja je kampanju za prvog ženskog predsednika SAD vodila na feminističkoj platformi. Ona se nedavno, u okviru turneje kojom promoviše svoju knjigu „Šta se dogodilo", a u kojoj pokušava da analizira poraz na izborima, našla u tok-šou emisiji komičara Grejema Nortona na Bi-Bi-Siju. Prva je političarka visokog ranga koja je dobila mesto na Grejemovoj crvenoj sofi, obično rezervisanoj za filmske i televizijske zvezde.
Prst optužbe za sopstveni neuspeh na izborima uprla je u Ovalni kabinet, istakavši da je „u njemu čovek koji je priznao seksualno uznemiravanje", aludirajući na audio-snimak na kojem Donald Tramp kaže da bi žene zgrabio za genitalije (da se fino izrazim, za razliku od njega).
Grejem Norton pitao ju je ipak ono što niko u Americi nije - da li je i njen suprug bio predator u Ovalnom kabinetu. „Sve to je prošlo kroz sudove. Bilo je meta ogromne istrage, koje se možda sećate iz kasnih devedesetih. Zaključci su izvučeni. Jasno je da je to prošlost."

Čikam svaku feministkinju na svetu da pozitivno oceni odgovor feministkinje Hilari. Međutim, ne treba se zavaravati. Hilari Klinton navikla je da se brani od ozbiljnih optužbi i opstaje. To je već neka vrsta uslovnog refleksa. Državni tužilac Džef Sešons upravo je najavio mogućnost osnivanja posebne istražne komisije koja bi proučila veze između Hilari Klinton i ruske firme „Rosatom". Ukratko, „Rosatom" je kupio većinu akcija kanadske firme „Uranijum 1" u vreme kad je Klintonova bila državna sekretarka. Time je preuzeo kontrolu nad 20 procenata proizvodnje američkog uranijuma, što je sirovina od nacionalnog interesa. Nekolicina kanadskih suvlasnika firme dala je Fondaciji „Klinton"145 miliona dolara. Pravno pitanje je da li je zato Hilari dozvolila da američki uranijum završi u ruskoj firmi?
I tako se rat niskog intenziteta između republikanaca i demokrata u SAD nastavlja. Feministkinje su u tom ratu izabrale manje zlo - reformama naklonjeniju Demokratsku stranku. Međutim, sada su došle do tačke na kojoj odbrana seksualnog predatorstva Bila Klintona ugrožava njihov dugoročni kredibilitet. Živimo u eri apsolutne dominacije društvenih mreža. Na njima su žene rekle svoje tokom kampanje „I ja". Američke feministkinje su na prekretnici - ili će izaći iz senke političkih moćnika ili će ih zameniti neki drugi pokret za prava žena. Prvi korak je da u svom listu „Džezabel" na spisak seksualnih predatora, uz Vajnstina, Spejsija, Trampa, stave i ime Bila Klintona.