GADAFIJEV SIN STIŽE U SRBIJU?

GADAFIJEV SIN STIŽE U SRBIJU?

Foto: Rojters/Ismail Zitouny


Arapsko proleće svoj vrhunac doživelo je u jesen. Tačnije 20. oktobra 2011, kada je mučki ubijen do tada neprikosnoveni lider Libije – Muamer el Gadafi. Igrom paradoksalne sudbine, to se desilo u gradu Sirt, koji je bio simbol Gadafijeve vladavine. Ni danas nije do kraja poznato šta se tačno dešavalo u trenucima kada su Gadafija zarobili pobunjenici. Neki svedoče da je molio svoje otmičare da ne pucaju, drugi kažu da je jednog od pobunjenika revoltirano upitao: „Šta sam ti uradio?“. Prema svedočanstvima boraca, Gadafi je pogođen u stomak, a lekari tvrde da je ranjen u glavu. Ipak postoje retki snimci na kojima je moguće videti poslednje momente Gadafijevog života. Krvavog lica u nesvesnom stanju, pompezno je podignut na kamion. Kao odstreljena zverka. A potom snimak „kralja kraljeva Afrike“ koji bez majice leži na prašnjavoj zemlji dok masa ljudi koja ga okružuje uzvikuje „Bog je veliki“. Samo su retki rekli: „Neka ostane živ“.

Lov na Saifa

Snimak je munjevito obišao planetu. Neki su se zgražavali, neki su bili ravnodušni, a neki ljudi u Stejt departmentu bili su zadovoljni. Ostao je još samo jedan zadatak. Pronaći njegovog sina, Saifa el Islama. Od tog trenutka počinje lov na njega. Poslednja velika drama građanskog rata u Libiji. Cilj je bio uhvatiti preživelog sina, Gadafijevu uzdanicu, koji je na sebe preuzeo ulogu osvetnika za brutalnu smrt oca i braće u ruševinama Sirta. Trku na granici Nigera predvodili su britanski specijalci SAS potpomognuti katarskim specijalnim jedinicama. Danonoćno se nadgledala granica ka Nigeru duga čak 4.345 kilometara, dok su iz vazduha bezrezervnu podršku u akciji pružali avioni NATO-a i bespilotne letelice koje su pokušavale da lociraju Saifov konvoj.

Prema podacima britanskih obaveštajaca, Gadafijev sin je u samo nekoliko dana više puta menjao vozila i rutu kretanja, a pripadnici Alijanse strpljivo su prisluškivali telefone u nadi da će Saif napraviti grešku u koracima i upotrebiti satelitski telefon. Pravi pustinjski lov na veštice. Akcija je trajala puna tri dana, da bi 19. novembra 2011. Saif el Islam bio uhapšen u mestu Ubari na jugu Libije. Dok je čamio u zatvoru, Saifa su osudili na smrtnu kaznu jer je u trenutku izbijanja revolucije pokušao da pobegne iz zemlje uz pomoć pobunjenika. Ipak, priča dobija potpuni preokret svega pet godina kasnije, kada je parlament na istoku u gradu Tobruku doneo zakon o amnestiji. Tada je mladi Gadafi na 14. dan Ramazana pušten na slobodu.

Mačka i devet života

– Odlučili smo da ga pustimo. Sada je slobodan i napustio je Zintan – glasilo je saopštenje naoružane formacije „Abu Bakr el Sidik“, koja ga je držala zatočenog. Tu odluku, međutim, nije podržala vlada u Tripoliju, koju su priznale Ujedinjene nacije. Još jedna vlast u podeljenoj zemlji koja ga je osudila na kaznu streljanjem zbog pucanja na pobunjenike i bombardovanje civila. Pored dve smrtne kazne, Saif se našao i na trećoj optužnici. Ovaj put na optužnici Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, koji ga tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečanstva. I pored brojnih optužbi, Saif je odmah nakon izlaska na slobodu odlučno saopštio da će krenuti očevim stopama i „ponovo ujediniti Libiju i na ruševinama zemlje uništene višegodišnjim građanskim ratom stvoriti modernu, pravnu državu“. Doduše, s tajne lokacije… Tako je objavljeno da će se kandidovati na predsedničkim izborima u Libiji, zakazanim za 10. decembar ove godine.

Ipak, pored podrške plemena na jugu Libije, Saif ima i brojne neprijatelje. Kako u Libiji, tako i na zapadu. U tom i takvom okruženju Gadafijev sin bezbednosno je ugrožen. Upravo iz tog razloga, kako „Ekspres“ nezvanično saznaje iz pouzdanih izvora, Saif el Islam planira da pronađe utočiše u Srbiji. Za to se, kako saznajemo, već uveliko kuju planovi, a Gadafijev sin bi privremeno mesto boravka i utočište mogao da dobije zahvaljujući brojnim prijateljima u Srbiji. Barem dok se ne stiša pustinjska oluja…

Potvrdu, doduše isto nezvaničnu, o planovima za njegovo preseljenje dobili smo i iz vojnih obaveštajnih izvora, dok zvaničan zahtev o azilu još nije podnet zvaničnim organima Republike Srbije. Ipak, da izbor koji je pao baš na našu zemlju i nije toliko neobičan, govori i priča da  je i sam Muamer el Gadafi neposredno pred smaknuće razmišljao o istom koraku. Kako je još tada izjavila članica Prelaznog nacionalnog saveta Libije Fatima Mahmud za hrvatski „Večernji list”, postojale su obaveštajne informacije o tome da je Gadafi planirao i pokušavao da napusti Libiju i zatraži utočište u prijateljskim zemljama.
-Raspolažemo informacijama da bi, ako ne bude uhvaćen ili ubijen, mogao da traži politički azil u pet država s kojima do danas ima dobar odnos, a to su Čad, Alžir, Venecuela, Hrvatska i Srbija. Poznato je da te države, njihova zvanična vlast ili moćni političari i dan-danas s njim komuniciraju i savetuju ga. Poznato je da je u jako dobrim odnosima sa Srbijom, ali i s bivšim predsednikom Hrvatske Stjepanom Mesićem, koji mu je ponudio pomoć u ime velikog prijateljstva. Osim toga, u njegovim redovima bilo je dosta plaćenika i vojnih stručnjaka iz afričkih zemalja, ali i s područja bivše Jugoslavije, naročito Hrvatske i Srbije -izjavila je Mahmudova neposredno pred Gadafijevo ubistvo.

Istovremeno, o odličnim odnosima Srbije i Gadafijeve Libije pre svega nekoliko godina govorila je i ćerka Ajša Gadafi, ističući da je njen otac uvek pohvalno govorio o Jugoslaviji, ali i celom regionu.
-Mislim da nas veže ta antiglobalistička i slobodarska ideja. Mislim da vi možete razumeti „našu priču” jer ste gotovo isto ili slično doživeli dvadesetak godina ranije. Srbi su se pokazali kao lojalni i odani prijatelji. Nažalost, moj otac je morao biti ubijen, ta slika je morala otići u svet -rekla je u izjavi za srpske medije Ajša Gadafi, koju zapadni mediji nazivaju „žena zmaj”. Da su članovi porodice Gadafi, pa i sam Saif, imali velike prijatelje u našoj zemlji, svojevremeno je potvrdio i lider SPS Ivica Dačić. On je 2016. izjavio da su bivši šef države Boris Tadić i nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac za Gadafijevog sina tajno organizovali lov u najpoznatijem srpskom lovištu „Karađorđevu”. Dok je Tadićeva savetnica tvrdila da neprijavljenih poseta nije bilo, Šutanovac je isticao da je Sa­if dolazio u Srbiju, ali da nisu zajedno lovili. Bivši ministar odbrane tada je pričao da je Gadafijev sin prijatelj Srbije, a taj stav zadržao je i danas.

-Sa Saifom sam uvek bio u dobrim odnosima, ali nemam informaciju o tome da traži azil u našoj zemlji. S obzirom na to da mu raste popularnost u Libiji i da je krenuo očevim stopama, nije nemoguće da mu je bezbednost ugrožena. U toj zemlji je situacija vrlo nestabilna, a postoje oni koji veruju da Saif može da uspostavi red. On je vrlo obrazovan i pametan, a i Zapad ga je amnestirao -kaže Šutanovac za „Ekspres”.
Iako se zapadne zemlje nisu otvoreno pobunile protiv Saifove kandidature, poznato je da su ga svojevremeno odbacile kao što su učinile i s njegovim ocem. Naime, Zapad je polagao nade da će mladi Libijac usmeriti državu ka demokratiji. U izveštaju do kojeg je došao britanski „Independent” navodilo se da su pokušaji naslednika libijskog lidera da preobrati zemlju „konstruktivni i dobrodošli”. Ljubav s Britancima je slikovito opisana u jednom izveštaju britanskih novinara u kojem se navodi kako je Saif sedeo u stanu u Hajd Parku i ispijao sveži sok od pomorandže. Poslužen ni manje ni više nego s tacne britanskog batlera. Mediji su prenosili i kako se redovno sastaje sa šefovima država i ponosno ističe demokratske stavove na ekonomskom forumu u Davosu. U tim danima slave pisali su o njegovim susretima s vojvodom  od Jorka, princem Albertom od Monaka i proslavama kod finansijera Neta Rotšilda u vili na Krfu, gde su redovni gosti bili i ruski oligarh Oleg Deripaska i britanski poslanik Piter Mandelson. Govorili su i o tome da je doktorirao na čuvenom LSE (Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka) i da je donirao 1,5 miliona finti tom univerzitetu.

Međutim, sve se promenilo početkom rata u Libiji, kada je potencijalni reformator postao neprijatelj Zapada. Ubrzo je od mirotvorca, u očima SAD i EU, postao glavni ratni huškač. Od tada do danas „princ od Libije” prevario je smrt najmanje četiri puta. Atentat na Saifa britanska obaveštajna služba navodno je pripremala još mnogo pre nego što se Zapad uopšte odlučio da zatre porodicu Gadafi. Tačnije dok je bila na njihovoj strani. U javnost su procurila tajna dokumenta u kojima je otkriveno da je januara 2004. britanski MI6 nameravao da ubije Saifa u Londonu i kada su u njegov stan poslali policiju da ga ispituje o navodnim pretnjama. Do danas je nepoznato zašto su odustali od ubistva.
Saif je izbegao smrt i dva meseca uoči očeve smrti, kada je Alijansa uništila vilu u Tripoliju u kojoj je on voleo da se igra s belim tigrovima i gde se navodno nalazio privatni zoo-vrt s pumama, lavovima, gazelama i drugim životinjama. Preživeo je i ponovni napad Alijanse na porodičnu vilu samo mesec dana pre nego što su ga zarobili. Tada je, na svu sreću, izgubio „samo” prste.

Milioni i dijamanti
Ono što je sigurno jeste da će mu, ukoliko zatraži i dobije azil u Srbiji, biti potrebno mnogo novca da sa Balkana vodi političku kampanju i da osigura svoju bezbednost. O blagu Gadafijevih i danas se vode istrage, ali i brojne spekulacije. Jer što do kraja nije istraženo, otvara prostor za maštu i mitove. Iako Gadafi verovatno nije bio najbogatiji čovek na svetu, kako su ga nazivali američki mediji, još od trenutka njegove smrti započela je potraga za njegovim skrivenim bogatstvom.

Tako je međunarodni panel eksperata predstavio Savetu bezbednosti UN izveštaj na 299 strana koji otkriva da je  znatan deo opljačkanog Gadafijevog blaga skriven na afričkim zabačenim lokacijama. Prvo su u fokusu javnosti i UN istražitelja bile milijarde navodno skrivenih dolara. Tada se govorilo o najmanje šest miliona karata u dijamantima, ali i pozamašnoj količini zlatnih poluga, raspoređenih u četiri banke i u nekoliko skladišta u južnoafričkim gradovima Pretoriji i Johanesburgu. Tri godine nakon Gadafijevog pada, Južna Afrika pristala je da deo tog blaga koje se nalazilo u bankama, po današnjoj valuti vredno 780 miliona dolara, preda novim libijskim vlastima. Sudbina i količina preostalog dela, za koje čak i UN smatra da je znatno veće, ostali su nepoznati. Informacije koje su postale javne 2016, a delom objavljene i u Panamskim papirima otkrile su transfer „dodatnih” osam miliona dolara s računa Standard Bank of South Africa na račun kenijske Stanbic banke. U južnoafričkoj banci danas o transferu nema nijedne beleške, dok se transakcija pokazala vidljivom s kenijske strane.

Prema rečima svedoka, objavljenih u izveštaju UN, drugi deo blaga nalazi se u Gani, u jednom od skladišta nevladine humanitarne organizacije Međunarodni odbor za zaštitu ljudskih prava (Le Comité International po­ur la Protection des Droits de l’Homme), upakovan u kutije obeležene znakom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Niko iz vlade u Gani i pariskog sedišta CIPDH-a nije se odazvao na pozive Saveta bezbednosti kada su njihovi istražitelji želeli da provere navode svedoka. Paketi s novcem su navodno 2016. prebačeni na novu, za sada nepoznatu lokaciju. Izveštaj obiluje i detaljnim opisima načina na koji su pobunjeničke grupe bivših Gadafijevih lojalista, koji navodno i dalje imaju otvoren pristup blagu, koristile taj skriveni novac kako bi nabavile oružje.

U trku za blagom uključio se 2014. i Erik Iskander Goajed, koji je čak osnovao firmu „Vašington Afrikan konsalting grup” u nameri da pronađe Gadafijevo bogatstvo van Libije. Goajed je tvrdio da je s libijskom vladom potpisao ugovor prema kojem ima pravo da zadrži deset odsto plena. Tri meseca nakon što je osnovao kompaniju, Gojaed se prijavio američkom Ministarstvu pravde kao agent „Kancelarije premijera libijske vlade” rekavši da u SAD pokušava da pomogne narodu Libije da povrati ono što mu pripada. Time je njegova potraga za plenom dobila kredibilitet, legitimnost i odrešene ruke od vlade SAD uprkos činjenici da su libijski zvaničnici, kao i UN, optužili Goajeda za podmetanje falsifikovanih dokumenata najmanje trima vladama u nastojanju da ostvari pravo na nestale milijarde?!

Istovremeno, 2013. godine odjeknula je vest da na aerodromu „Šeremtjevo” u Moskvi čami 20 milijardi evra za koje ruske vlasti ne znaju kome pripadaju, ali se između ostalog sumnja i na pokojnog Gadafija. Naime, novac koji se čuva uz neverovatne mere bezbednosti smešten je u aerodromskom kargo centru, i to na čak 200 drvenih paleta, pisali su ruski i britanski mediji. Na svakoj od paleta leži pravo bogatstvo od po 100 miliona, u novčanicama od po 100 evra, koje su još u avgustu 2007. poslate iz Ciriha. Ovo ogromno bogatstvo mamilo je brojne prevarante koji su bezuspešno pokušavali da ga preuzmu, a jedino što se pouzdano zna jeste da je novac poslat iz jedne nemačke banke u Cirihu i da je pošiljalac izvesni Farzin Korurijan Motlag. Ipak, moskovske vlasti smatraju da je identitet izmišljen.

Da se deo Gadafijevog novca očigledno nalazi i u Srbiji, indirektno je potvrdila nedavno objavljena beleška DB-a iz aprila 2001. godine. U njoj se navodi da je u Srbiju došao francuski obaveštajac u ulozi atašea sa specijalnom misijom da proveri indicije ondašnje službe i istraži gde se nalazi najmanje tri miliona maraka koje je Gadafi pohranio u jednoj srpskoj banci, a koja je u međuvremenu ugašena. Iz dokumenta koji je nedavno objavio „Srpski telegraf” može se samo zaključiti da je potraga u tom trenutku uveliko trajala, ali ne i njen ishod. Prema spekulacijama, budući da je Srbija u vreme kada je Gadafi položio novac u srpsku banku bila pod sankcijama, on je novac u Srbiji pohranjivao preko posrednika, i to pod paravanom građevinskih firmi i velikih investicija. Novac se preusmeravao na fiktivne račune, od čega se delimično plaćalo našim firmama koje su tamo izvodile radove, dok se deo slivao na Gadafijeve privatne račune, ali ne na njegovo ime, naravno.

Bilo kako bilo, čini se da Saif el Islam u Srbiji ima sve što mu treba za ne daj bože. Od logističke podrške i velikog broja prijatelja i saradnika, preko pohranjenog novca, do podrške javnog mnjenja kada se uzme u obzir poštovanje lika i dela Gadafija u Srbiji. Jedino mu valjda neće zasmetati što je Srbija među prvima priznala Prelazni nacionalni savet kao legitimnog predstavnika vlasti libijskog naroda. I to 25. avgusta 2011. godine. Pre ubistva Gadafija

Sva pukovnikova deca

Muamer el Gadafi je imao osmoro dece iz dva braka. Trojica sinova, među kojima su Mutasim Belah, koji je radio kao savetnik za nacionalnu bezbednost, Kamis Gadafi i godinu dana stariji Saif el Arab Gadafi, ubijeni su još tokom revolucije. Al-Saadi (45) je sve donedavno ležao u zatvoru u Tripoliju zbog ubistva bivšeg fudbalskog trenera.

On je važio za jednog od ekstravagantnijih članova porodice i tokom fudbalske karijere bio je član čak tri italijanska prvoligaša. Hanibal (43) je prvobitno pobegao u Alžir, a zatim u Oman, gde se trenutno nalazi. Nakratko je 2015. kidnapovan u Libanu, ali je ubrzo pušten na slobodu. Muhamed Gadafi (48), najstariji sin libijskog lidera iz prvog braka, nije imao uticaja u političkom životu, a neposredno pre pada Tripolija našao je utočište u Alžiru. Danas živi u Omanu, kao i Hanibal.

Gadafijeva druga supruga, majka Saifa el Islama – Safija Farkaš navodno se nalazi u Alžiru sa ćerkom Ajšom (41), pravnicom i nekadašnjom pukovnicom libijske vojske. Inače, posebno je zanimljivo da je Safija Farkaš Gadafi zapravo poreklom Hrvatica iz Mostara, gde je živeo njen deda Ivan Farkaš, i da se pre promene imena zvala Sofija Farkaš.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar