MADE IN CHINA

MADE IN CHINA


 U najmnogoljudnijoj zemlji sveta ispod granice siromaštva živi svega 3,3 odsto stanovništva. Gotovo 700 miliona ljudi je u proteklih 40 godina izvučeno iz apsolutne bede, a smanjen je indeks siromaštva za 94,4 odsto. S druge strane Pacifika, u SAD, svaki osmi građanin nema za osnovne životne potrebe, a svako peto dete živi od narodne kuhinje 

Pre 1978, Jan Junčang bio je na lošem glasu. Posle jesenje žetve svake godine, svakog dana, satima je tumarao sumornim ulicama malog sela Ksijaogang u istočnoj provinciji Anhui. U ritama, izmoren od istih iskajućih rečenica, prosjačio je za koru hleba kao i većina lokalnih porodica. Kuvali su lišće, koru drveta i svaki jestivi deo biljaka. Od 120 stanovnika, koliko ih je u to vreme živelo u tom selu, njih 67 je umrlo od gladi tokom Velike depresije šezdesetih godina. Ni skoro dve decenije kasnije niko nije imao snage ni volje da radi na kolektivnim poljima. Nije ni bilo vremena. Vladini radni timovi su organizovali časove na kojima su seljake učili politici. Hranili su ih samo komunističkom ideologijom.
Za Junčanga je situacija bila toliko neizdrživa da je 1978. tajno sa 18 farmera potpisao ugovor o podeli zajedničkog poljoprivrednog zemljišta. Svaka porodica je dobila svoju parcelu na obrađivanje. Obećali su da će isporučiti punu kvotu žita državi i zajednici, a zadržati samo ono što preostane. Ipak, njihova tajna je ubrzo razotkrivana. Farmeri su optuženi za urušavanje socijalizma, ali je sekretar Fanhjuang partije Vang Juzhao imao razumevanja za njihov projekat, uz zahtev da ideju ne smeju širiti u drugim delovima provincije. Kasnije je Junčang dobio podršku i lidera vladajuće partije u provinciji Anhui uprkos neodobravanju centralne vlade. Za samo godinu dana proizvodnja žita je skočila šest puta, a prihod po glavi stanovnika se popeo na 400 juana, u odnosu na 22, koliko su seljaci pre zarađivali.
„Plutajuća populacija”
Dok su Junčang i farmeri vodili rat protiv siromaštva na lokalnom nivou, kineske vlasti su iste godine pokrenule ekonomsku reformu na državnom planu pod nazivom „Socijalizam s kineskim karakteristikama”.
Prema podacima Nacionalnog biroa za statistiku, Kina je od 1978. do 2017. u ruralnim područjima iz bede izvukla 740 miliona ljudi, odnosno u proseku 19 miliona Kineza godišnje. Neverovatni rezultati su ostvareni u periodu od 2012. do 2017, kada je u proseku 26 ljudi u minutu spasavano siromaštva. Takav uspeh Kina je postigla zahvaljujući preciznom targetiranju ljudi kojima je potrebna pomoć, onih koji treba da je obezbede i utvrđivanjem načina na koji to treba učiniti. Uprkos zapadnim kritikama na centralizaciju i diktaturu komunističke partije, ta država je sagradila sistem za suzbijanje siromaštva pod dominantnom kontrolom vlade i s podrškom lokalnih vlasti. Makroekonomske mere nisu jedino sredstvo. Centralni komitet se trudi da svakog osiromašenog Kineza ubedi da pomoću sopstvene volje i truda može da živi bolje. Kroz različite medijske kampanje se promovišu industrijalizacija i urbanizacija. Pored toga, Kina želi da razvije turizam u ruralnim područjima kako bi povećala plate i otvorila nova radna mesta.
Stanovnicima u ruralnim područjima omogućeno je da učestvuju u elektronskoj trgovini bez bilo kakvih naknada kako bi se osiguralo širenje poslovanja i stvorilo povoljnije okruženje za investiranje. Kompanije kakva je „Alibaba” sarađuju s vladom i američkim novinarima kako bi se ruralnim preduzetnicima omogućila platforma za prodaju robe preko interneta širom zemlje. Zanimljivo je da svaka porodica s primanjima ispod 2.300 juana (oko 337 dolara) dobija štampana uputstva za borbu protiv bede, uz garanciju isporuka hrane i odeće, medicinske nege, kao i devetogodišnjeg obrazovanja za decu.
Kina je pokrenula i kampanju protiv korupcije koja uključuje uklanjanje zvaničnika optuženih za mito i korupciju. Proširena je definicija podmićivanja i osnovano je regulatorno telo za istraživanje slučajeva. Vlada je napravila i rigorozne sisteme za otkrivanje i suzbijanje korupcije, ali je ta praksa izazvala zabrinutost zbog mogućih zloupotreba i političke motivacije.
Iz centralne kase, ministarstvo finansija je ove godine novac rasporedilo na lokalni nivo. Iz Fonda za ublažavanje siromaštva sredstva u vrednosti od 90,98 milijardi juana (13 milijardi dolara) stigla su u 28 provincija, autonomnih regiona i opština. Oko 12 milijardi juana će se koristiti za podršku najsiromašnijim oblastima, uključujući Tibet, Ksinđijang, Sečuan, Junan i Gansu, kao i državnoj novinskoj agenciji Sinhua. Banke su poboljšale uslove dobijanja kredita, dok se iz državne kase izdvajaju subvencije za lokalne projekte. Uvedena su stroga merila i ciljevi za lokalne institucije. To se odnosi na investiranje u bezbednost hrane, obrazovanje, zdravstvo i stanovanje. Država je olakšala pristup javnim uslugama i uvela registar siromašnih kako bi efikasno nadgledala i sprovodila strategija. Kina ulaže u ruralnu infrastrukturu, poljoprivredu i izdvaja novac za starije i marginalizovane. Fokus je na pojedincu i domaćinstvima, a ne na čitavim selima. Takođe, veća preduzeća se ohrabruju da ulažu u manje biznise i razvojne projekte u poljoprivredi, a zauzvrat dobijaju novac iz budžeta.
Koliko je uspešna strategija kineskih vlasti, pokazuje podatak da su do oktobra 2018. čak 153 okruga skinuta s liste osiromašenih područja. Ispod granice siromaštva našlo se svega 3,3 procenata stanovništva. U proteklih 40 godina kineske mere su dovele do smanjivanja globalnog siromaštva za 70 odsto. Gotovo 700 miliona ljudi je za to vreme izvučeno iz apsolutne bede, a smanjen je indeks siromaštva za 94,4 odsto. Kina je postala prva zemlja koja je uspela da dostigne tzv. Milenijumske ciljeve Ujedinjenih nacija. Za sledeću, 2019. godinu, kineske vlasti su izdvojile 13 milijardi dolara u okviru optimističnog plana potpunog iskorenjivanja siromaštva do 2020. godine. Vlada je 2015. odlučila da pomogne svim stanovnicima sela koji žive ispod sadašnje granice siromaštva, i da se ono eliminiše u svim okruzima i regionima. Taj plan ide deset godina ispred onog koju su zacrtale zemlje članice UN.
Ono što je, međutim, malo poznato jeste da bez obzira na ulaganje u razvoj lokalnih zajednica, sve veći broj Kineza seli se iz udaljenih planinskih mesta s neplodnom zemljom u urbana područja. Kineske vlasti su pokušale da kontrolišu unutrašnje migracije uvođenjem sistema unutrašnjih pasoša hukou, koji svako domaćinstvo svrstava u dve kategorije: ruralno ili urbano. Tu klasifikaciju određuje regionalna vlada, koja je odgovorna za obezbeđivanje prava navedenih u Ustavu Kine kao što su kompenzacijsko obrazovanje, zdravstvo i socijalna sigurnost. Svako ko napusti svoj region gubi prava na beneficije. Hukou sistem je bio efikasan jer je usporio stopu urbane migracije od samog početka i kao rezultat toga u okolini velikih gradova nisu nastale sirotinjske četvrti, poput onih u Indiji ili Južnoj Americi. Međutim, sve više radnika odlazi u velike gradove, bez obzira na to što gube prava u lokalnim zajednicama. Postoji nekoliko razloga za unutrašnju imigraciju, uključujući višak ponude radne snage, ekstremno siromaštvo i sve teži agrarni način života. Kinezi u selima uglavnom uzgajaju zemlju i stoku, ali zbog ograničenog pristupa čistoj vodi, nedostatku savremene opreme i stalnoj opasnosti od ekstremne suše svaka generacija postaje manje uključena u takav način života. Stoga, mladi napuštaju svoje zajednice, a njih obično nazivaju članovima „plutajuće populacije”. Oni se sele u urbane sredine, ali nikada ne dobiju status u hukou sistemu. U 2011. bilo je oko 253 miliona radnika migranata (četiri odsto više nego 2010.). S obzirom na to da su nedokumentovani, zvanično ne ulaze u statistiku grada pa tako deluje da Kina napreduje čak i s rastućim stanovništvom koje se bori sa siromaštvom. Budući da mnogi radnici migranti nemaju veštine i obrazovanje urbanih kolega, obično se zapošljavaju u građevinskoj i proizvodnoj industriji. Žive u improvizovanim spavaonicama u zgradama predviđenim za rušenje. Dešava se da cele porodice napuštaju sela, odvode decu iz škola, zbog čega gube pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Porodice čine sve što je u njihovoj moći da udruže resurse i angažuju privatne nastavnike, ali su često prisiljeni da se presele i žive bez pristupa ogromnim količinama resursa dostupnih u gradu.
Postoje slučajevi u kojima roditelji ostavljaju decu kod bake i deke na selu, ali je sve češća situacija gde majke napuštaju domove u potrazi za boljim životom i nikada se više ne vraćaju porodici u ruralnim područjima. Iz takve jedne rasturene porodice dolazi i dečak Vang Fuman, čija je fotografija glave prekrivene snežnim iglicama obišla svet. Smrznuto dečakovo lice uslikano je nakon što je pešačio do škole četiri kilometra na temperaturi ispod nule. Fuman živi sa bakom, ocem i sestrom i jedno je od brojne dece koja odrastaju bez majke u provinciji Junan. Reporteri „Čajna dejlija” koji su obišli osiromašena područja ističu da taj problem nije izolovan. Opširne studije profesora s Pekinškog univerziteta „Li Jifei” pokazale su da stanovnici ruralnih oblasti, sada više nego ikad ranije, imaju mogućnost da putuju zemljom u potrazi za boljim poslovnim prilikama. Problem je u tome što roditelji koji napuste dom i iskuse život u većim gradovima neretko odbijaju da se vrate supružnicima i deci.
Uprkos problemima unutrašnjih migracija, Kina nastavlja sa svojim planom redukcije siromaštva, za koji je dobila i međunarodno priznanje. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš je istakao da je ciljano ublažavanje siromaštva jedini način da se pomogne najsiromašnijim ljudima i da se postignu glavni ciljevi postavljeni na Agendi UN za održivi razvoj 2030. godine.
– Kina je izvukla milione ljudi iz siromaštva, a njeno iskustvo u toj oblasti može ponuditi vredne lekcije drugim zemljama u razvoju – podvukao je Gutereš.
Ostvarivanju visokih ciljeva koje je zacrtao kineski predsednik Si Đinping po dolasku na vlast 2013. godine doprinosi i inicijativa „Jedan pojas – jedan put”. Taj projekat poboljšava infrastrukturnu povezanost kako unutar Kine, tako i u drugim zemljama kroz koje će se put graditi. Osnivanje BRICS banke za razvoj, Fonda za puteve svile i Azijske investicione banke za infrastrukturu, koristiće ostatku globalnog juga.
Da u istoriji nikada nije zabeležena uspešnija redukcija siromaštva od kineske, smatra i britanski ekspert Džon Ros.
– To potvrđuju izuzetna ekonomska dostignuća Kine, od reforme i otvaranja ka svetu, kako u rastu, tako i u poboljšanju životnog standarda. Ta zemlja je ubrzala ekonomski razvoj mnogo brže od ostatka sveta. Između 1978. i 2017. godine, kineska ekonomija se proširila sa godišnjom stopom rasta od 9,5 odsto, povećavši se u veličini skoro 35 puta. Japan je takođe bio svedok perioda najbržeg rasta od 1950. do 1989, kada se proširio na godišnjem proseku 6,7 procenata ili skoro 13 puta. Međutim, ukupna ekspanzija kineske ekonomije u periodu od 39 godina bila je skoro tri puta veća nego u Japanu. Sama izvanredna stopa rasta znatno potcenjuje ogromnu skalu dostignuća Kine jer ona predstavlja daleko veći deo globalne populacije od bilo koje druge zemlje – analizirao je Ros, viši saradnik u Čongijang institutu za finansijske studije, Univerzitet Renmin u Kini, dodajući da je prva zemlja koja je tokom industrijske revolucije doživela kontinuirani brzi rast bila Velika Britanija:
– Njeno stanovništvo je tada činilo dva odsto svetske populacije. Sjedinjene Države su doživele ekonomski rast nakon građanskog rata krajem 19. veka, kada su siromašni građani činili 3,2 procenta svetskog stanovništva.
Od tada, u Americi je rastao jaz između bogatih i siromašnih. Prema podacima iz 2018. Američkog biroa za popis stanovništva, u SAD živi 47 miliona siromašnih od ukupno 327,5 miliona stanovnika. Istraživanje je pokazalo da devet miliona građana ne zarađuje niti dobija od države jedan dolar, dok 0,1 odsto imućnijih američkih porodica ima bogatstvo koliko i 90 odsto svih porodica u SAD. Svako peto dete u Americi živi od narodne kuhinje, a istraživači ukazuju da u SAD postoji milion i po domaćinstava koja zarađuju manje od dva dolara dnevno. Istovremeno, 46 miliona ljudi koristi javne kuhinje i hranu dobrotvornih ustanova. Porazan je podatak da je broj nezbrinute dece u SAD povećan za 60 odsto tokom poslednjih šest godina, a njih 1,6 miliona je tokom prošle godine noćilo u prihvatilištima za beskućnike. Kada je reč o rasnoj pripadnosti, tokom 2016. u populaciji Afroamerikanaca bilo je 22 odsto siromašnih, kod Južnoamerikanaca taj procenat iznosi 19,4 odsto, kod Azijaca 10 odsto, a kod belaca 8,8 odsto. Podaci pokazuju da gotovo polovina mladih Amerikanaca (48,8 odsto) u dobi od 25 godina još živi kod roditelja, a 51 odsto američkih radnika zarađuje godišnje manje od 30.000 dolara.
Kraljevići i prosjaci
Poreska reforma koju je predložila administracija predsednika Donalda Trampa učiniće Ameriku društvom s najvećim nejednakostima na svetu, upozorio je posebni izaslanik UN za siromaštvo i ljudska prava Filip Alston. Njega je na proputovanju Amerikom zgrozilo ophođenje prema tamošnjim beskućnicima, kojih ima pola miliona.
– Susreo sam se s mnogim ljudima koji jedva preživljavaju u kvartu Skid Rov u Los Anđelesu. Svedočio sam kako je policajac u San Francisku grupi beskućnika rekao da se maknu, ali nije imao odgovor na pitanje gde treba da odu. Čuo sam kako hiljade siromašnih ljudi dobija kazne za minorne prestupe, kazne koje se čine kao dizajnirane kako bi brzo eksplodirale u dugove koje je nemoguće platiti ili u hapšenja i punjenje lokalnih budžeta. Video sam okućnice preplavljene izmetom u državama u kojima vlasti kanalizacijsku infrastrukturu ne smatraju svojom odgovornošću. Video sam ljude koji su izgubili sve zube zato što stomatološke usluge nisu pokrivene većinom programa dostupnih siromašnima, čuo sam za eksplozivni rast broja smrtnih slučajeva i razorenih porodica i zajednica zbog zavisnosti od lekova i droge. Današnje SAD su posebne najviše po šokantnom kontrastu s beskrajnim bogatstvom i formalnom posvećenošću ljudskim pravima – napisao je Alston demaskirajući mit da je rešenje svih socijalnih i ekonomskih problema veća zaposlenost. Naime, milioni radnika u SAD, uprkos tome što su zaposleni, mogu preživljavati jedino pomoću bonova za hranu, koji državu koštaju oko šest milijardi dolara godišnje i praktično predstavljaju subvencionisanje korporacija iz državnog budžeta. Cilj Trampove politike je smanjivanje socijalnih davanja za više miliona siromašnih i istovremeno nagrađivanje bogatih.
Na koga onda treba da se ugledamo, na zapad ili na istok?
I u 19. veku Kina bila među najrazvijenijim zemljama 
Kina je do 19. veka imala jednu od najvećih i najnaprednijih ekonomija na svetu. Čak je Adam Smit u 18. veku tvrdio da je ta zemlja dugo bila jedna od najplodnijih, najbolje kultivisanih, najdugotrajnijih, najnaprednijih i najurbanizovanijih država na svetu. Kineska ekonomija je stagnirala u 20. veku uz kratak oporavak tridesetih, ali je u narednim godinama usledio pad ekonomskog rasta usled Drugog kinesko-japanskog rata i građanskog sukoba od 1937. do 1949. Posle toga, komunisti su uveli centralnoplansku ekonomiju, koja je dala znatno slabije rezultate u odnosu na druge istočnoazijske države poput Japana, Južne Koreje i protivničke Čang Kai-Šek Republike Kine. Nakon smrti kineskog diktatora Mao Cedunga 1976, vlasti su pod vođstvom Deng Sjaopinga odlučile da se okrenu tržišnim reformama kako bi spasle propalu ekonomiju. Narednih četrdeset godina država je strateški radila na suzbijanju siromaštva.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar