NORVEŠKI RAKETNI INCIDENT: Kako je zaturena depeša umalo izazvala atomski rat između SAD i Rusije, 24 minuta agonije

Rana zora prohladnog zimskog 25. januara 1995. godine, sa severozapadne obale jednog malog norveškog ostrva uzletela je norveško-američka raketa " Black -12" za istraživanje polarne svetlosti. Lansiranje istraživačke rakete je proteklo bez problema, ali niko nije ni slutio da će se tog dana svet naći na ivici nuklearnog rata, iako je prošlo četiri godine od raspada Sovjetskog Saveza i šest od okončanja Hladnog rata.

Istraživači nisu ni slutili šta se dešava. Naime rakete je lansirana baš u zoni koju su trebale da koriste američke balističke rakete da napadnu nekadašnji Sovjetski Savez.

Radar namenjen za detekciju i praćenje ciljeva Don 2N koji je detektovao i pratio balističke ciljeve na udaljenosti od 1.500-3.500 km, alarmirao je Specijalnu komandu ruskih strateških snaga, koja se nalazi u podzemnom kompleksu severoistično od Moskve, da je primećeno lansiranje balističke rakete kod obala Norveške i da je raketa dostigla visinu od 1.450 kilometara.

Ono što je osmatrački radar uočio bilo je, da je lansirana raketa imala identičan radarski odraz kao balistička raketa Trajdent I C-4 koje su se ispaljivale sa američke strateške nuklearne podmornice klase Ohajo, koje su često bile viđene da patroliraju u vodama oko Norveške.

Zbog lansiranja balističke rakete za koju su mislili da je Trajdent, u ruskoj elektronskoj komandnoj i kontrolnoj mreži " Kazbek" proglašen je najveći stepen uzbune.

Dežurni je prosledio depešu o lansiranju balističke rakete koja je bila slična raketi Trajdent za koju se pretpostavljalo da verovatno ima za cilj da se prvim pogotkom neutralizira ruski komandni i komunikacioni sistem, što bi bila uvertira za masovni američki nuklearni napad na Rusiju.

Usledila je hitna uzbuna, a o raketi koja preti, informisani su smesta predsednik Rusije Boris Jeljcin, ministar odbrane general Pavel Gračov i načelnik ruskog generalštaba Mihail Kolesnjikov.

Jeljcin je odmah telefonom po prijemu informacije odobrio ruskim strateškim snagama da se pripreme za fazu neposredno pred uzvratni udar i da rakete budu u fazi pripreme za lansiranje.

Međutim, kako pravila nalažu, da ne bi bilo kobne ishitrene odluke, ruski generali su još jednom tražili proveru putanje leta, lansirane rakete. Usledilo je  iznenađenje koje je donelo olakšanje.

Naime, informacija koja je stigla i do predsednika sadržala je podatak da sumnjiva raketa koja je imala odraz balističke rakete lansirane sa podmornice klase Ohajo,  krenula u svemir pod pravim uglom, što nije karakteristika za balističke rakete tipa Trajdent što nije putanja za udar na Rusiju. Posle još jedne provere 24 minuta od momenta krize usledilo je poništenje za odgovor na napad i sve se vratilo u normalu.

Usledilo je smesta naređenje da se proveri kako je došlo do ove krize koja je umalo svet dovela na ivicu nuklearnog rata.

Ključ cele priče pronađen nije u vojsci, nego u diplomatiji. Naime sasvim slučajno u Ministarstvu spoljnih poslova pronađena je norveška nota koja je datirala na 21. decembar 1994. godine u kojoj je stajalo da Norveška obaveštava Rusiju da će 25. januara 1995. godine biti izvršeno lansiranje istraživačke rakete. Do tog dana Norveška je lansirala u svemir 607 naučnih raketa, ali je nota o lansiranju rakete " Black -12" ostala iz nepoznatih razloga u fioci jednog od službenika ministarstva, koji je zaboravio na nju i da je prosledi ministarstvu odbrane Ruske federacije.

Taj 25. januar u istoriji će ostati će posle 1962. godine i kubanske krize, najopasniji trenutak atomskog doba, jer su ruski generali po prvi put od tog perioda bila u najvišem stepenu pripravnosti, a da nije bilo ni na vidiku političkih ili bezbednosnih tenzija između Rusije i SAD.

Ono što je spaslo svet u ovom slučaju je bila višestruka kontrola i ceo niz provera koji su sprečili svaku ishitrenu odluku. Inače to je bio i jedini slučaj kada je Boris Jeljicin tokom svoje vladavine aktivirao šifre za nuklearni udar.