Rat uživo

Rat uživo


Miloš Garić

 

Borci Islamske države znali su da će slike užasa koje su napravili u Briselu postati svetska vest broj jedan istog onog trenutka kada je odjeknula njihova prva bomba. Unezvereni ljudi na briselskom aerodromu, oni koji su ostali na nogama posle smrtonosnog udara gelera iz ranaca braće El Bakrui, još su u teškoj panici bauljali kroz dim iz srušene zgrade, a bar milijarda gledalaca širom planete već je u HD rezoluciji na pametnim telefonima, računarima i putem još pametnijih TV stanica prisustvovala tom ratu uživo.

Ne treba biti suviše pametan pa ustvrditi da je veliki svetski sukob uveliko u toku. Periodi između dve razorne eksplozije u nekoj od prestonica sada se mere satima, sa nekoliko desetina žrtava u proseku po svakoj. I to je ono što ovaj rat čini naročito opakim. Jer ovde ne govorimo o vojnim gubicima. Kojih naravno ne manjka. Na ulicama Brisela, Ankare, Pariza i Istanbula danas, a sutra već ko zna gde, gine običan svet. Oni koji su krenuli na posao, na put, koji su ušli u restoran ili metro stanicu. Rat im je došao na noge, u kvart u kome žive, a da pritom nema nikakve zvanične objave rata, sirena i bubnjeva, nema tenkova na ulicama. Bombe ne padaju s neba, one su tu među nama, čekaju da neko pritisne dugme. Ili se raznese zajedno s njom.

Rat se sa bojnih polja Sirije, Ukrajine, Iraka i ostalih bivših i budućih poprišta preselio na mnogo atraktivniju pozornicu. Želeći valjda da nam se predstavi u punom užasu koji nosi sa sobom došao je u sam centar Evrope, tamo gde je najmanje očekivan i gde je efekat šoka najveći. Jer svakome je njegova muka najstrašnija. Čovek u Briselu gledaće krvave scene sa razrušenih ulica Damaska u stanju jake nelagode, ali tek kad barut zamiriše u njegovom gradu shvatiće da se to zaista dešava u realnom vremenu i prostoru. Tu pred njim. Da, tako je, glava može da se izgubi na isti način i tamo i ovde. Bilo gde.

Neko je mnogo pogrešio kada je odlučio da se igra rata negde tamo daleko, sa bezbedne udaljenosti želeći da ostvari sopstveni interes na račun drugih. Predugo na Bliskom Istoku svetske sile „čačkaju mečku“, a batina, poznato je, uvek ima dva kraja. Ovo što se na prostoru Iraka i Sirije probudilo ni malo nije naivno. Da upotrebim ovaj totalni eufemizam za ono što svako civilizovan može da nazove kako god želi a da mnogo ne pogreši. Samozvana država, bez jasnih granica i strukture, ali sa fanatizovanim stanovništvom i čvrstim poretkom koji ima opasne namere, ima i konkretnu ideju kako da ih realizuje. Oni znaju da za veći deo sveta nije vest kada avioni izručuju bombe po njihovim gradovima i vojnim utvrđenjima, ali da u modernim vremenima, kao što je ovo naše, svaka eksplozija koja odjekne u Parizu ili Briselu istog sekunda postaje „breaking news“ u svakom kutku planete. Islamski borci žele na veliku pozornicu i tu su uveliko. Žele da ih vidimo i čujemo. Još kad bi mogli da razumemo šta nam tačno poručuju možda bi i bilo šanse za kakav takav izlazak iz ove drame koja se pojačava. Rat bez objave i jasno definisanih ciljeva ima sve šanse da postane naše trajno stanje. A borba sa nevidljivim protivnikom na ulicama evropskih gradova zapadnim stratezima za sada ne ide od ruke.

 var d=document;var s=d.createElement(‘script’);