SEVEROISTOČNI POMORSKI PROLAZ PREKO LEDA NOVI KINESKI PLAN U EVROAZIJSKOJ TRANSPORTNOJ REVOLUCIJI: Do Evrope za 35 umesto 48 dana

Kineska trgovčka mornarica planira da u doglednoj budućnosti za prevoz robe od dalekoistočnih do evropskih luka koristi novi pomorski pravac poznat kao "Severoistični pomorski prolaz", čija ruta bi išla pored severnih obala Rusije do luke Roterdam, čime bi se putovanje brodova koji prevoze robu u kontejnerima smanjilo sa 48 na 35 dana koliko traje sad ako se koristi Suecki kanal.

Ova pomorksa ruta bi kako piše sajt Military.com postala alternativa sadašnjem "Severozapadnom pomorskom prolazu" koji ide pored severnih obala Kanade odnosno kroz kanadsku zonu Artika.

Ono što pogoduje korišćenju ovog novog morskog puta jeste brzi nestanak artičkog leda, što čini ove prolaze potencijalno održivim za plovidbu i kao alternativa postojećim pomorskim rutama koje koriste dva najvažnija kanala Panamski i Suec za prolaz od Kine do Evrope i američkih luka na istočnoj obali, koje izlaze na Atlantik.

https://youtu.be/gh8iIVU9uws

Istorijski aspekt traganja za "Severoističnim pomorskim prolazom"

Potraga za severoistočnim prolazom trajala je pet vekova. Do sredine 16. veka Španija je bila ta koja je bila pionir u formiranju azijske trgovačke rute koja je išla od Evrope, preko Kariba, Paname i Pacifika do Azije, gde su u tom kontekstu Filipini bili centar azijske trgovine. Takođe u uspostavljanju evro-azijskog trgovačkog puta nije zastajao ni španski komšija Portugal, koji je svoju rutu usmerio duž obala Afrike do Rta Dobre Nade odakle se ulazilo u Indijski okean i pravo do Indije, a onda preko južnog i istočnog kineskog mora do Kine i Japana.

Kao odgovor na to, druge evropske države, prvenstveno Englezi i Nizozemci, pokrenuli su niz istraživačkih putovanja kako bi potražili arktički prelaz između Evrope i Azije. Istraživanje ih je odvelo i istočno i zapadno, u potrazi za Severoistočnim i Severozapadnim pomorskim putem.

Engleski istraživači Hugh Villoughbi i Richard Chancellor su 1553. otplovili prema Barencovom moru, pre nego što ih je razdvojila oluja. Villoughbi i njegova ekipa su stigli do Nove Zemlje pre nego što su na kraju bili zarobljeni u arktičkom ledu i nestali. Richard Chancellor uspeo je da stigne do Belog mora i brodom ušao u reku Divnu gde je pronašao malu rusku trgovačku poštu.

Za to vreme Rusiji je pristup Baltiku blokirala moćna Švedska i poljsko-litvanski komitet. Tek u 17. veku ruski car Petar Veliki proširio je granice Rusije na Baltik.

Dvojcu Villoughbi i Chancellor sledio je holandski istraživač Villem Barentsz koji je otkrio Špicberška ostrva i Medveđe ostrvo i svoj put zaokružio dolaskom do Nove Zemlje. Henri Hudson istražio je region 1607. i 1608. godine u ime Istočno indijske kompanije i stigao je do istoka, pre nego što se nazad vratio

Posle 1619, strahujući da bi evropsko istraživanje na Arktiku moglo ugroziti interese Rusije u Sibiru, Moskva je proglasila područje  zabranjeno za istraživanje za strance. Sledećih nekoliko vekova, dalje istraživanje je bilo u potpunosti rusko.

Neki istoričari tvrde da je ovim  "Severoističnim pomorskim prolazom" prošao prvi portugalski brod "Pai Eterno" pod kapetanom Davidom Melgueiroom iz Kagoshime u Japanu do Porta u Portugal  u periodu od 1660-62. Međutim, postoji još jedna tvrdnja da je u 19. veku tačnije 1878. švedski istraživač Adolf Erik Nordenskiold napravio je prvi zabeleženi prolaz Severoistočnom rutom  na brodu Vega.

"Severoistični pomorski prolaz" je više od obične morske rute preko artičkog dela Rusije. To je kritični deo šire saobraćajne infrastrukture koja Sibir povezuje sa evropskim delom Rusije i ostatkom sveta.

Sibirske reke koje se ulivaju u Artički okean Ob, Jenisej i Lena teku rutom jug-sever.  Sve tri reke nude pristup unutrašnjosti Sibira. Tako prekookeanski brodovi mogu putovati do 400 kilometara južno od ušća Jeniseja u okean. Reke Ob i Jenisej se ukrštaju sa trans-Sibirskom železnicom koja se proteže paralelno sa arktičkom obalom nekih 1.400 milja južno.

Pre izgradnje Trans-Sibirske železnice, najbrži put preko Sibira bio je sankama u zimskom periodu preko zamrznutih reka. Pored toga, reka Lena spaja se sa železnicom Bajkal-Amur, koja povezuje trans-Sibirsku železnicu i ruski železnički sistem sa kineskom železničkom mrežom.

Gledano iz ove perspektive, Severoistična pomorska ruta nije samo prolaz između Azije i Evrope, već je i deo veće kompleksnije transportne mreže u Sibiru. Ima potencijal da postane pomorski superput. Ono što je zanimljivo za ovu transportnu mrežu jeste to što na mnogo načina predstavlja mrežu novog Kineskog puta svile.

U ovom slučaju pomorske i kopnene mreže su namenjene dopunjavanju jedne drugima, i pružanju alternativnih ruta.

Inače ovaj novi pomorski Put Svile i Ekonomski pojas puta svile koji ide kopnom odnosnom železnicom uključuje između četiri i pet milijarde ljudi.

Kina je svesna prednosti koje nudi Severoistična pomorska ruta, zbog čega je Peking januara 2018. izrazio inicijativu da novi put svile proširi na Artik i stvori "Polarni put svile" koji se otvara pre svega zbog globalnog zagrevanja.

Severna pomorska komponenta ima još jednu prednost. To je morski put koji američka mornarica bi izuzetno teško mogla da projektuje svoju vojnu moć.

Uprkos tome što  SAD tvrde da je Severoistočni prolaz, uključujući i njegovu komponentu Severnog mora, međunarodni vodni put, činjenica je da je ovaj put praktično u potpunosti u rukama Rusije. To je sve ruska teritorija od zapadne polovine Beringovog moreuza  do istočnog dela Norveškog mora. Ako bi Severoistična pomorska ruta ikada postao glavna pomorski i trgovački pravac, američka mornarica bi mogla koristiti objekte na Aljasci i Norveškoj za baziranje.

Norveška grupa za monitoring i procenu opstanka Artika predviđa da će za 3o ili 40 godina ceo Arktički okean biti bez leda tokom leta. Glavni problem zašto još ovaj pomorski put još  neće zaživeti su nedostatak tačnih navigacionih karata i redovnih meteoroloških izveštaja. Međutim Rusi su intenzivna istraživanja ovog područja sproveli tridesetih godina 20. veka, a SAD su koristili podmornice da mapiraju ceo ovaj teren toko 1950 -tih i 1960 -tih godina prošlog veka, ali su te karte i dalje klasifikovane kao " vojna tajna".

Međutim, put preko Severnog mora je daleko od toga da postane glavni pomorski put. Čak i ako se nivo arktičkog leda nastavi smanjivati tokom narednih nekoliko decenija. Glavni nedostatak je nepostojanje infrastrukture koja je potrebna da se održi ovakav put i desetine milijardi dolara.

Ipak, razvoj Severoistočnog pomorskog puta bi imao široke geopolitičke posledice na međunarodnu trgovinu i diplomatske odnose u centralnoj Aziji.