SLUČAJ KATALONIJA: Pudždemonov beg u Brisel

Ukoliko premijer Rahoj ostane tvrd prema nezavisnjacima, mogao bi da dovede do pomeranja jezička na katalonskom tasu u korist separatista

Stereotip o bogatom i prosperitetnom severu i siromašnom i zaostalom jugu star je koliko i države. Skoro da nema krize iz koje ne ispliva takvo poređenje. Španska ustavna kriza opire se tom stereotipu. Ili će vam barem tako situaciju opisati katalonski separatisti, koji sebe vole da zovu independentistima ili, na srpskom, nezavisnjacima. Oni će vam objasniti da je sama zgrada sedišta autonomne vlade u Barseloni - Palau de la Đeneralita („t" se čita samo na španskom, a ja ću ga politički korektno, po katalonski, izostaviti) - stara više od šeststo godina. Ukazaće vam na to da su neke od stubova na fasadi u Barselonu (pardon, u Barkino - na latinskom) doneli još stari Rimljani, i to, ni pet, ni šest, nego iz Troje. Jasno je i meni i vama kuda ova retorika vodi. Vodi u priču o hrabroj odbrani stare civilizacije od nadmoćnog varvarskog napadača.
Ovih dana napadač je vlada u Madridu. Ako pričate s prosečnim nezavisnjakom u postreferendumskoj Kataloniji, učiniće vam se da ste vremeplovom stigli u tridesete. Svima su usta puna fašista i diktature u Madridu, nasuprot slobodarskom i internacionalističkom duhu Barselone. I u toj eklektici leži i koren neuspeha najnovije katalonske revolucije, tačno vek posle uspešne sovjetske.
Prvo, general Francisko Franko mrtav je ravno 42 godine; Španija je ustavna monarhija, a ne diktatura; vladajuća Narodna partija jeste desna, ali nije fašistička, ma šta o tome mislili katalonski nezavisnjaci. S druge strane, najnovija katalonska pobuna protiv Madrida nije samo nacionalistička. Ona je, nazvala bih to preciznije, nacionalističko-elitistička.
Da se vratim na priču o severu i jugu. Za Katalonce je jug bogat, kosmopolitski i prosperitetan, a sever divlji, zaostao i gramziv. Jednostavno, loše društvo za mediteranski dragulj kakav je Katalonija. Kao krunski dokaz za ove prilično rasističke stereotipe, prosečan katalonski intelektualac navešće vam brutalno ponašanje španske policije na dan referenduma o nezavisnosti Katalonije. Isti ti ljudi patiće od akutne amnezije kada im se ukaže da to izjašnjavanje nije bilo po španskom ustavu. Ako malo duže insistirate, objasniće vam da je taj ustav diktatorski, čime se njihov začarani retorički krug manije veličine vraća na početak.

Ima nešto i u parama
Da ne budem prestroga prema katalonskim nezavisnjacima, nisu oni baš toliko zaluđeni koliko se na prvi pogled čini. „Prati tok novca", naučili su nas Bob Vudvord i Karl Bernstin, dva velikana sedme sile, koji su tom metodom razotkrili aferu „Votergejt". Ako pratimo tokove novca, videćemo da Katalonija, i pored široke autonomije, kada se sve sabere i oduzme, gubi između pet i sedam odsto svog prihoda u birokratsko-zakonskom galimatijasu odnosa s Madridom. Dodajmo tome teške posledice svetske ekonomske krize po špansku privredu, koja se, iako je sve radila kako su nalagala pravila evrozone, sunovratila 2008. godine i sa sobom u nezaposlenost povukla više od polovine mladih građana.

Katalonija, i pored široke autonomije, gubi između pet i sedam odsto svog prihoda u birokratsko-zakonskom galimatijasu odnosa s Madridom

Jeste se ekonomija oporavila u međuvremenu, ali nedovoljno. U takvoj klimi poslovično cveta retorka o tome „kako bi nam bilo lepo da nema..." U ovom slučaju, da nema ostatka Španije. U svetlu ovakve ekonomske slike, plan katalonskih separatista postaje jasan. Drugi referendum o nezavisnosti u poslednje tri godine - prvi je zvanično proglašen za nezvaničan, ma kako to šašavo zvučalo - sazvan je baš za oktobar kako bi se ubralo najviše plodova privrednog nezadovoljstva.
Najava glasanja bila je i prvi potez Karlesa Pudždemona kada je, u januaru prošle godine, postao predsednik ovog regiona. Nemojte misliti da su katalonski separatisti ikada verovali da će dobiti većinu za otcepljenje. Najnovije oktobarsko ispitivanje javnog mnjenja u Kataloniji - u jeku ustavne krize, kada je rekordan broj građana besan na Madrid - iznosio je tek 48 odsto. Ovaj rezultat, naravno, uzmite s rezervom jer ovih dana ništa u Španiji nije objektivno. Međutim, taj procenat je za čak sedam veći od junskog.

Katastrofalan tajming
I u tome leži deo separatističke strategije. Svaka nova kriza povećava broj pristalica dok se jednom ne pređe većinski Rubikon. Drugi deo strategije počiva u pokušaju da se katalonsko pitanje internacionalizuje. I to je potpuno ispravna strategija. Nezavisnost se retko stiče demokratskim izjašnjavanjem. Uglavnom se stiče tako što se tajno pribavljaju saveznici, a javno kriza dovodi do tačke posle koje mora da se internacionalizuje. U tom kontekstu i treba čitati svu kuknjavu o fašističkoj hunti u Madridu, koja stiže iz Barselone.
Dakle, strategija katalonskih separatista je prilično logična. Međutim, tajming im je katastrofalan. Zaboravimo za trenutak aktuelnog predsednika Katalonije i okrenimo se njegovom prethodniku i modernom ocu ideje o otcepljenju regije Arturu Masu. On zbog organizovanja prethodnog referenduma, odlukom španskog suda, ne sme da se bavi politikom u sledeće dve godine, tako da je najnovijim izjašnjavanjem rukovodio iz senke. A da je rukovodio, u to nemojte sumnjati. Karles Pudždemon je samo bleda kopija Artura Masa.
Pre pet godina u jednom intervjuu ovaj ekonomista, radikalizovan baš tokom dugih pregovora s Madridom o širokoj katalonskoj autonomiji, koju je potom poništio Ustavni sud, izneo je ovu kontroverznu ocenu: „Kulturni DNK Katalonaca isprepleten je s viševekovnim pripadanjem Franačkom carstvu. Katalonija je dugo pripadala oblasti čiji je glavni grad bio Ahen, u samom srcu Karolinškog carstva. Mora da nešto odoleva u našem DNK jer smo mi, Katalonci, pupčanom vrpcom vezani za germansko mnogo više nego za romansko."
Ako uzmemo ovo za ozbiljno, logično bi bilo da Katalonci saveznike traže među franačkim rođacima - dakle, u Parizu i Berlinu. No, da li će ih rodbina dočekati raširenih ruku? Emanuel Makron toliko je zanesen ekonomskim uspesima Francuske, koji u ovom kvartalu fiskalne godine celu evrozonu prebacuju u stabilnu zonu rasta, da teško da je i primetio uzburkavanje političkih voda na jugozapadu.
Drugo, ako zagrebete u noviju istoriju (koju katalonski separatisti biraju da preskoče), ljubav između Pariza i Barselone cvetala je samo za vreme Napoleona. U kancelarijatu u Berlinu za Kataloniju nemaju vremena u trenutku kada se vode žestoki pregovori o novoj koalicionoj vladi, koji zapinju baš kod resora finansija. Ako pitate ostatak Evrope, glavna tema je jedinstvo u svetlu Bregzita.

Separatizam nije u modi
Dakle, separatizam nije u modi ove sezone. Zato je bekstvo Karlesa Pudždemona i njegovih ministara u Brisel - pošto je španski premijer Rahoj ipak pokrenuo čuveni član Ustava 155, raspustio kompletnu vlast u Kataloniji i raspisao još jedne prevremene izbore u toj regiji za decembar - više delovalo kao 1001. epizoda latinoameričke serije koju niko više ne gleda nego kao dramatični put u slobodu represijom zgroženih boraca za slobodu.

Kako li se sada osećaju zagriženi borci za nezavisnost u polumesecu radikalizovanih mesta oko Barselone kada vide svoje rukovodstvo u Briselu

Zato ne čudi otvoreni cinizam s kojim su katalonske političare dočekali belgijski zvaničnici. Vicepremijer Kris Peters im je kočoperno dobacio da „ako već proglašavaju nezavisnost, red je da ostanu sa svojim narodom". Zaista, kako li se sada osećaju zagriženi borci za nezavisnost u polumesecu radikalizovanih mesta oko Barselone kada vide svoje rukovodstvo u Briselu?
Gde su onda saveznici Katalonaca? Nemojte misliti da nisam pokušala da saznam. Nekoliko uglednih analitičara te regije reklo mi je da saveznici postoje, ali niko od njih nije bio rad da ulazi u detalje. U svim razgovorima oseća se velika napetost. Niko ne želi da daje intervjue u trenutku kada nije jasno da li će se Pudždemon i njegova vlada pojaviti pred Vrhovnim sudom Španije, kako je to ovih dana zahtevano, i odgovarati na pravničko rešetanje o oktobarskim događajima. Teško je u ovakvoj situaciji biti dobar prognozer. Zato analitičari u Barseloni ćute i čekaju sledeći potez nezavisnjaka i njihovih misterioznih saveznika.

Zeleni kralj
Za to vreme, zamajac je na strani Madrida, ili tako bar veruje Narodna stranka premijera Rahoja, koja je za intervenciju u Kataloniji dobila zeleno svetlo poslovično nepoverljive opozicije. Međutim, katalonska kriza pokazala je slabosti Rahojeve vlade.
Prvo, reakcija policije na sam dan glasanja, ma kako ono neustavno bilo, bila je neprimerena. Tu uzimam u obzir niz lažnih fotografija nasilja koje su nezavisnjaci širili po internetu. U zemlji gde još ima onih koji se sećaju krvavog građanskog rata, gde je decenije Frankove diktature i represije nad poraženim Kataloncima smenila krhka demokratija, svaki potez je pod lupom istorije. Zato razumem osećaj posttraumatskog stresa u Kataloniji. I jedno pendrečenje je dovoljno da otvori stare rane, a kamoli hapšenje stotina tokom dana glasanja.
Drugo, kriza je pokazala da je španski kralj Felipe još zelen za ovako složenu situaciju. Njegov govor posle katalonskog referenduma bio je krut i beskompromisan. Kralj, koji bi trebalo da se uzdigne iznad političkih podela, nije izgovorio ni reč na katalonskom. Zato ne čudi što su ga Katalonci uvređeno ignorisali. Najzad, samo pokretanje člana 155 Ustava i raspuštanje cele katalonske autonomne strukture, makar i na dva meseca, dokaz je nefleksibilnosti Madrida.
Ipak, kriza je iz burnih ušla u mirnije vode. Katalonci će 21. decembra po ko zna koji put u poslednjih par godina izaći na birališta. Nezavisnjaci i unionisti su tu negde po broju, a jasno je da nijedna partija, a ima ih sijaset, nema šanse da osvoji većinu u regionalnom parlamentu. Madrid računa da će pregovori o regionalnoj vladi, koji će potom uslediti, izbiti sav vetar iz političkih jedara separatista.
Pudždemon je spreman da zaigra tu igru pošto je iz Brisela priznao legitimitet budućih izbora. On traži za sada nejasne garancije Madrida kako bi se vratio u zemlju. To nam govori i da je njegov pokušaj internacionalizacije krize propao. Međutim, ono što on klimanjem glavom na decembarske izbore prećutno poručuje jeste da je spreman na pregovore. O čemu, pitaćete, kada Madrid ne priznaje mogućnost referenduma kao opciju. E, tu je kvaka.
Madrid je Kataloniji 2006. godine dao izuzetno visok stepen autonomije. Tu odluku je potom poništio Ustavni sud. Ako ste poslednjih nedelja pratili katalonsku krizu, primetili ste da se Ustavni sud Španije uvek pojavi na kraju, kao konjica u vesternu, i presudi. Međutim, kritičari ovakvog nastupa ukazuju na to da se ovaj scenario prečesto pojavljuje i sumnjaju da Ustavni sud deluje nezavisno od vlade. Ono što Barselona zapravo hoće (a kad kažem Barselona, mislim pre svih na Artura Masa, jednog od glavnih pregovarača 2006. godine) jeste da zaoštravanjem krize primora Madrid da joj da ono što joj je pre 11 godina i obećao. Ukoliko premijer Rahoj ostane tvrd prema nezavisnjacima, mogao bi da dovede do pomeranja jezička na katalonskom tasu u korist separatista. Onda će za pregovore biti prekasno.