NA DRINI ĆUPRIJA NIKAD VEĆA: Zašto je srpski pisac zaista dobio Nobelovu nagradu

NA DRINI ĆUPRIJA NIKAD VEĆA: Zašto je srpski pisac zaista dobio Nobelovu nagradu


Nema sumnje da Andrić, sasvim ravnopravno, stoji u društvu svetskih literarnih veličina poput Tomasa Mana, Andrea Žida, T. S. Eliota, Vilijama Foknera, Albera Kamija, Semjuela Beketa. Ali sasvim je nejasno, zapravo suvišno, što ga političari i danas zlorabe kao „sponu među muslimanima, Hrvatima i Srbima” jer on je još 1933. odbio da uđe u Antologiju hrvatske lirike, budući da se još tada izjašnjavao kao Srbin

Kada razmišljamo o značenjima koja Nobelova nagrada za književnost rasprostire u svetu, valjalo bi da razlikujemo dva područja: područje književne vrednosti i područje društvene upotrebljivosti laureata. Odnosi koji se obrazuju između ovih područja mogu biti različiti. Ne mora biti društveno upotrebljivo samo neko manje vredno delo jer ima velikih pisaca koji su laureati; no, ne mora veliko delo biti samo po sebi dovoljno jer se toliko velikih pisaca našlo u napetom odnosu sa društvenim kontekstom pa su ostali nenagrađeni. Ima različitih mogućih odnosa pa u rezultantu nagrade nesumnjivo ulaze i mogući doticaji između privatnih i javnih prostora, često neraspoznatljivi. No, na odluku o laureatu presudno utiču odnosi između književne vrednosti i društvene upotrebljivosti.
To nam pokazuje sudbina malobrojnih ruskih laureata. Ivan Bunjin, prvi ruski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu, dobio ju je 1933. godine kao emigrant, kao živi prekor sovjetskom režimu. Boris Pasternak, autor „Doktora Živaga”, dobio ju je 1958. godine kao disident, što je značilo novi prekor. Tek je Mihail Šolohov, laureat 1965. godine, bio pisac u neproblematičnom odnosu sa sovjetskim režimom: pisac „Tihog Dona” nagrađen je kao jedan od onih „neutralno” nagrađenih pisaca koji umanjuju javni utisak o društvenoj upotrebljivosti nagrade. No, već je Solženjicin – nagrađen 1970. godine – bio disident koji je potom, kao emigrant, decenijama bio upotrebljiv kao političko oruđe: bez obzira na svoje lične motive i, čak, činove. Nije bilo drukčije ni s Josifom Brodskim. Taj emigrant, nagrađen 1987. godine, bio je završni umetnički pečat u nadolaženju konačnog obračuna sa sovjetskim svetom. Tako je zatvoren krug: od pet dobitnika – za vreme trajanja Sovjetskog Saveza – dvojica su bili disidenti, dok su dvojica bili emigranti.

Svetska upotrebljivost
Koje bismo društvene sile mogli prepoznati u odluci da Ivo Andrić 1961. godine dobije Nobelovu nagradu za književnost? U strukturu društvene upotrebljivosti spadaju oni odnosi koje piščeva figura – njegova biografija i njegovo delo – obrazuje u društvenom području, potom sile javnosti koje ona stavlja u dejstvo, svakako i prihvatljiva i pogodna značenja koja se oko nje kristališu kao izraz trenutka i kao vektor vremena: kao nešto što pripada društvenom času nagrađivanja i kao putokaz za istorijsko kretanje koje dolazi za njim.
Okolnost da je komunistička Jugoslavija – posle sukoba sa Informbiroom 1948. godine – postala politički poligon za postepenu eroziju komunističko-sovjetskog monolita, da je kao takva ušla u rezultantu dejstva zapadnih sila svakako je predstavljala odlučujući činilac u odluci da jedan jugoslovenski pisac postane laureat Nobelove nagrade za književnost. Jer njena uloga u sprečavanju dekolonijalizovanih afričkih i azijskih zemalja da uđu u orbitu sovjetskih interesa, kao uloga koju je obeležavala Prva konferencija nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, bila je od velike koristi za zapadni (američki) svet. Upravo bi se ta godina – u deceniji između 1955. i 1965. godine – mogla smatrati vrhuncem međunarodne emancipovanosti komunističke Jugoslavije: ne, kao što tvrde njeni sadašnji apologeti, zbog njene vrednosti, nego zbog njene svetske upotrebljivosti.
Toj međunarodnoj afirmaciji jednog izuzetka u komunističkom svetu, jedne posebnosti u višestranom prodiranju zapadnih (američkih) interesa svakako je odgovaralo da književni laureat bude neki njen pisac: nikako neki njen disident ili emigrant. Jer bilo je potrebno da se njena kultura dovede u rezonancu s njenom politikom.
Postojala su samo dvojica takvih pisaca: Miroslav Krleža i Ivo Andrić. U odluci o laureatu imala je svoj udeo i jugoslovenska vlast: oličavao ju je Rodoljub Čolaković, nekadašnji blagajnik Kominterne za Balkan i dugogodišnji međuratni robijaš, što je opisao u knjizi „Kuća oplakana”. Ovaj istaknuti, no posle Drugog svetskog rata skrajnuti komunistički funkcioner pripadao je onom mladalačkom naraštaju koji je između dva svetska rata bio oduševljen Miroslavom Krležom. Premda u izvanrednim ličnim odnosima s najvećim hrvatskim piscem, Čolaković je sekretaru Švedske akademije preporučio za prevođenje knjigu svog zemljaka: roman „Na Drini ćuprija”. Zašto? To je jedna od tajni koje uvek dolaze sa Andrićem…

Most_Mehmed-paše_Sokolovića,VišegradIvan Bunjin, prvi ruski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu, dobio ju je 1933. godine kao emigrant, kao živi prekor sovjetskom režimu. Boris Pasternak, autor „Doktora Živaga”, dobio ju je 1958. godine kao disident, što je značilo novi prekor

No, takva koncentracija privatnih ili sekundarnih uticaja, poput činjenice da je Andrić kao kraljevski ambasador u nacističkoj Nemačkoj uspešno intervenisao u korist poljskih Jevreja, nije mogla imati odlučujući značaj. Takav značaj je imala poželjna društvena konfiguracija pošto je trebalo afirmisati komunističku Jugoslaviju, ali u preciznoj rezultanti zapadnih (američkih) interesa. To je značilo da je nagrađeni pisac trebalo da bude u dobrim odnosima s vlašću: samo tako je nagrada mogla biti i podrška vlastima.
Obojica pisaca su bila u dobrim odnosima s vlašću, ali je Krleža bio neuporedivo više poistovećen s njom: ako je Andrić, premda posleratni član Komunističke partije, oličavao kao saputnik revolucije saglasnost s vlašću, i otud vidljivu podršku režimu, Krleža je bio sam režim. No, da bi nagrada imala svoj zapadni odjek, da bi obeležila pravac kretanja koji nam je namenjen, Krležina poistovećenost s režimom nije bila najprikladnija: mogla bi stvoriti sugestiju da je pravac kretanja vezan za komunističku orijentaciju pisca.
Otud je samo Andrić bio u idealnoj poziciji: kao građanski pisac, kao simbol više jugoslovenstva nego komunizma, on je zadovoljavao oba uslova. Jer, nagradivši ga, Nobelov komitet je odao priznanje komunističkom režimu, a istovremeno se nije poistovetio s njim; osim toga, označio je koji sadržaj istorijskog kretanja privilegizuje: jugoslovenski u zapadnom (američkom) pravcu. Tako je Andrićeva samostilizacija u figuri javnog spomenika postigla maksimalnu društvenu upotrebljivost, dok se Krležina unutrašnjepolitička neprikosnovenost, koju je očitovala figura državnog pisca, pokazala kao spoljnopolitička manjkavost.

Tabui
No, svagda označen društvenom upotrebljivošću, Andrić je – i posle smrti – ostao u bliskim vezama s njom. To pokazuje njegova recepcija posle raspada titoističke Jugoslavije. U srpskoj sredini, naučnoj, kulturnoj i javnoj, odnos prema njemu ostaje sasvim idolatrijski. Jer mnoge tamne – kao nerasvetljene i kao mračne – protivrečnosti njegovog života ne samo da se prećutkuju nego su pretvorene u tabue: gotovo da postaje društveno kažnjivo bilo kakvo njihovo pominjanje. Tako se stilizuje jedna stvarnost koja nije određena književnom vrednošću, nego društvenom upotrebljivošću.
U muslimanskoj sredini odnos prema njemu ostaje negativan: opterećeno piščevom negativnom ocenom turske vladavine u Bosni i Hercegovini, iznetom u njegovoj doktorskoj disertaciji, čitanje umetničkih dela vođeno je naumom da dokaže kako je Andrić ciljano prikazivao negativnost islamskih junaka. To je netačno, utoliko što se piščev antropološki pesimizam razgranavao u negativnom prikazivanju književnih junaka svih vera: i pravoslavnih, i katolika, i muslimana. Zanimljivo je da u srpskoj sredini – koja ne dozvoljava nikakvu piščevu problematizaciju – nalaze svoje mesto ovakve knjige o Andriću: kao nesvesni refleks saznanja o našim proučavaocima njegovog dela koji se ne upuštaju ni u kakve vrtloge problematizacija. Kao da kontrolisani i oportunistički tumači književnosti bivaju kompenzovani prisustvom problematizacija iz jednog predintelektualnog pravca.
U hrvatskoj sredini recepcija je karakteristično dvosmislena. Postoji izvorno nezadovoljstvo piščevom odlukom da postane ne samo srpski pisac nego i čovek koji je izabrao srpsku narodnost: premda je rođen kao bosanski katolik i Hrvat, a počeo kao pesnik Hrvatske mlade lirike. To nezadovoljstvo biva potiskivano zbog težnje da se prigrabi njegov svetski uspeh, da se pripiše hrvatskoj kulturi i da se potvrdi hrvatska kulturna politika u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Smisao ove kulturne akcije je u konstruisanju analogije: kao što je Andrić hrvatski pisac, tako je i Bosna i Hercegovina privilegovano područje hrvatskih interesa. Ova dva protivrečna kretanja stvaraju neurotski društveni kontekst oko piščeve figure.
Sama društvena upotrebljivost Andrića svakako da postoji i u našim danima. Ona je prirodno u vezi s dominantnim i navešćujućim političkim kretanjem u našim okolnostima. Pokušaj drugosrbijanske inteligencije da se Krleža predstavi kao pogodan most regionalne književne komunikacije nije odmah mogao biti uspešan jer je oblikovan kao komunistički recidiv koji je nastojao da iznova uspostavi ideju o srpskoj težnji ka hegemoniji kao razlogu propasti Jugoslavije.
Otud se Andrić stilizuje kao mogući most regionalne komunikacije. To je njegova sadašnja društvena upotrebljivost: nesumnjivo jugoslovenski politički opredeljen, od rane mladosti do poslednjeg daha, idealno odslikavši topose religija kao vododelnica nacija na jugoslovenskom tlu, Andrić je pogodan za posebnu vrstu pritajene neutralizacije. Ona se sastoji od potiskivanja njegovog višedecenijskog srpskog opredeljenja. Taj proces je u dubokoj saglasnosti sa društvenim kretanjem koje piščeva figura treba da ocrta.
Jer još 3. februara 2012. godine, tadašnji predsednik Srbije – u društvu bosanskog i hrvatskog predsednika – kazao je da je Andrić „naš zajednički pisac”. Zar to ne postaje proces produženog trajanja jer je vlast sadašnjeg srpskog predsednika, inače ljutog protivnika nekadašnje vlasti, odlučila da slikara Petra Lubardu, koji je sebe izričito odredio kao srpskog slikara, upiše u crnogorske slikare? Postjugoslovenska jugoslavizacija samo srpske kulture je proces koji određuje sadašnju društvenu upotrebljivost Ive Andrića, jer nikome ne pada na pamet da Tina Ujevića – čije su najbolje pesme napisane ekavicom – uvrsti u zajedničke ili i srpske pesnike.
Otud predsednik SANU u „Politici” od 13. oktobra 2017. godine izričito može da kaže: „Mi ga ovde i danas nećemo grlato svojatati, niti posthumno određivati. Svojim delom prevashodno, Ivo Andrić se sam odredio kao neko ko ‘pripada čovečnosti’. Svi ostali pokušaji su nasilna otvaranja i falsifikovanje piščevog testamenta, što je, dozvolićete, nedopustivo i prevashodno pitanje pristojnosti.” Ovaj stav je oslonjen na Andrićevu nobelovsku besedu, u kojoj je zapisano da „pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti”. Ovde se, međutim, ne može pronaći uporište za misao da je Andrić neko ko samo pripada čovečnosti i da je otud nedopustivo dodatno ga određivati. Jer veliki pisac je precizan: ako ne služe čovečnosti, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu; ali ako služe čovečnosti – tom najvišem humanističkom momentu u piščevoj sudbini – oni tada služe i drugim sadržajima ljudskog iskustva. Nijedan sadržaj iskustva nije po Andrićevom stavu dovoljan ako ne služi čovečnosti, ali je svaki sadržaj po putanji iste misli sasvim prikladan ako je u skladu sa čovečnošću.

Okolnost da je komunistička Jugoslavija – posle sukoba sa Informbiroom 1948. godine – postala politički poligon za postepenu eroziju komunističko-sovjetskog monolita, da je kao takva ušla u rezultantu dejstva zapadnih sila svakako je predstavljala odlučujući činilac u odluci da jedan jugoslovenski pisac postane laureat Nobelove nagrade za književnost

Nacionalno određivanje
Tako nije nužno, ali je sasvim prikladno nacionalno određivati umetnika: ako kažemo da je Šekspir engleski pisac, nismo time rekli da nije umetnički služio čovečnosti. Da je ova upotreba Andrićeve reči o univerzalnom pozivu umetnika kulturnopolitički motivisana, pa predstavlja nasilno otvaranje i falsifikovanje piščeve besede, pokazuju mnogobrojni činovi našeg pisca. Odakle pomisao da ga svojatamo ako kažemo da je odbio da bude zastupljen u Antologiji hrvatske lirike 1933. godine? Zar ga posthumno određujemo ako se podsetimo da u svojim zabeleškama, Karl Šmit piše kako je „u jesen 1940, kada je Francuska, poražena, ležala na zemlji, razgovarao (…) s jednim Jugoslovenom, srpskim piscem Ivom Andrićem, koga mnogo voli”? Odakle bi Šmit ovako precizno razlikovao jugoslovensko i srpsko svojstvo u Andriću da mu njegov sagovornik to nije rasvetlio? Šmit nehotično otkriva kako se piščevo određenje počelo prenositi na narodnosno osećanje: „Srbin mi je ispričao sledeću priču iz mita svog naroda: Marko Kraljević, junak srpske narodne poezije…”
Zar nije suprotno svakom falsifikatu kada podsetimo da su pola godine nakon Šmitovog zapisa, posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, u času kada su njeni brojni diplomatski predstavnici internirani u Bad Šahen, u koji su stigli 25. aprila 1941. godine, nemački pokušaji bili usmereni na to da se jugoslovenske diplomate razvrstaju u skladu s novom realnošću: po nacionalnoj osnovi. U takvim okolnostima, kada je proglašena Nezavisna Država Hrvatska i kada je Srbija okupirana, Ivo Andrić je na saslušanju izjavio „da se oseća Srbinom”. Tako se odredio i 1942. godine, u pismu povodom Antologije srpske savremene pripovetke, „kao srpski pripovedač”. Šta je nedopustivo u našem podsećanju da je upisao 15. juna 1951. godine u ličnu kartu da mu je narodnost „srpska”? Kao što je 19. jula 1951. godine upisao u vojnu knjižicu da je po narodnosti „Srbin”, kao što je tražio da u leksikografskoj odrednici, pisanoj za prvi tom Enciklopedije Jugoslavije, koji se pojavio 1954. godine, ne piše kako je on „hrvatskog porijekla”, kao što je za kartoteku CK SKJ 11. marta 1955. godine popunio evidentni list i upisao, svojom rukom i ćirilicom, da mu je nacionalnost – „srpska”.
Ima li nečeg nepristojnog ako podsetimo da je zapisao u Matičnoj knjizi venčanih u Beogradu, 27. septembra 1958. godine, da je srpske narodnosti? Ili da je 1960. godine bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju Srpska književnost u sto knjiga (sve je ostalo istovetno i u drugom izdanju iz 1971. godine)? To su sve višestruki i u različitim prilikama i vremenima ponovljeni činovi, da li i nepristojni činovi? Zašto treba potisnuti, sa stanovišta pristojnosti, osvedočeno saznanje da je Ivo Andrić krunski svedok da je Ivo Andrić – po svojoj slobodi, po slobodi svog izbora – samo srpski pisac?
Ključno je opaziti da se u strategiji neutralizacije Andrićevih svojstava kao kriterijum pojavljuje pristojnost. To znači da svako ko ukaže na činjenice o piščevom nacionalnom opredeljenju može biti u pravu, ali će istovremeno postati nepristojan. Tako se jedna činjenica pretvorila u jednu vaspitnu sankciju, kao idealan izgovor. Nasuprot ovakvom razmišljanju, trebalo bi obnoviti u svesti misao teologa Hansa Kinga: „U najvažnijim stvarima nije reč o ličnoj osetljivosti, već o velikoj borbi za istinu koju treba voditi u slobodi, a ta borba iziskuje oštro pero.” To je moguće kada se, veli King, sloboda i istina pojave kao dve temeljne vrednosti čovekove duhovne egzistencije.
Dakle: ako kažemo da je Andrić srpski pisac jer je on odabrao da to bude, ne samo da nismo nepristojni nego smo u istini – da bi se istina iskazala, neophodno je da budemo slobodni. Kada nam u ovakvoj situaciji nameću pristojnost, oni ne misle na nju jer bi ih već prvi korak na toj stazi odveo do predsednika Srbije. To im, međutim, ne pada na pamet. Oni nam pod imenom pristojnosti upućuju poziv da usled društvenog oportunizma, koji trenutno podrazumeva regionalne integracije, odustanemo od istine i slobode. I tako iznova potvrđuju Ivu Andrića u njegovoj večitoj društvenoj upotrebljivosti.
Što se pak tiče područja književnih vrednosti, nema sumnje u to da postoje dve grupe velikih pisaca: oni koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost i oni koji je nisu dobili. Nisu malobrojna velika imena svetske književnosti među njenim laureatima: Tomas Man, Andre Žid, T. S. Eliot, Vilijam Fokner, Alber Kami, Semjuel Beket… Svakako da je Ivo Andrić među njima. Ponekad se učini da se veći pisci nalaze među nenagrađenima. Možda je to zbog rđavog početka pošto je punih devet godina propušteno da se nagradi Lav Tolstoj. No, bilo kako bilo, tu su: Čehov, Ibzen, Strindberg, Prust, Džojs, Paund… Da je srpska književnost u jednom trenutku bila u velikom registru, vidimo po tome što imamo svog člana i u tom nizu. Kao i kod svih velikih a potisnutih, njegovo ime je kao veliko proleće, kao uspomena i sećanje na dane prohujalog leta, kao ironija tuge, sjaj u travi i blještavost sveta: Miloš Crnjanski.

Milos_CrnjanskiSVE JE SAMO BOL
Miloš Crnjanski, posle Andrićeve zbirke pesama „Ex Ponto”, još 1919, prepoznao je u njemu velikog pisca

Pročitao sam i spustio knjigu. Ona me je odmah setila nove ruske muzike. Umorila me je dubokim glasom kao Kazalsovo gudalo kad svira Korsakova. U očima ostaje mutna neka svetlost za njom, videćete je na slici Larsonovoj, gde je čist pod, bela postelja, a u njoj devojče koje beše smrtno bolesno, i gleda kroz mutna okna gde grane pupaju, a cela slika teče u nekoj mutnoj, bonoj svetlosti. Ostaje nešto gorko za ovom knjigom, da nas nije stid setili bismo se onog famoznog, prošlog „improductivite slave”, ali vera u dobro, koja daje ovoj knjizi nov ton, budi brzo, već na prvim stranicama, osećaj čistote i neke oblomovske iskrenosti, koja je možda snažnija u borbi sa mutnim smislom života, no kult heroizma i pobede, koji se davno već javlja u svakoj novoj knjizi kod nas.
Pročitao sam i spustio knjigu. Bone, mutne reči pisane u zatočenju. Pesme… i opet taj osećaj blage svetlosti u sobi bolesnika u proleće, kad se kroz mutna okna vide grane što pupaju. Ne, nije melanholija, biće da je ovo tuga, nije melanholija.
Osećaj mladosti liči mi na Puškina. Andrić ima njegov uplašen pogled, kojim gleda sebe i mladost, one gorke začuđenosti pred grobljem, i neke muške crte u bolu, pri rastanku, ili na putu, ili uveče.
Taj bol, koji nije nikako bol roba; on se ne oseća rob, njega boli samo poniženje, pa i to je više stid za svoje bližnje, nema želje razmrskati rešetke, on je fanatik bola, čini mu se da će s njime u raj. Čini mi se malo ih je u nas koji stoje u svojoj poeziji na tako tvrdom tlu. Taj bol koji ga obuzima i kad vidi u jesen kišovitu jedan dimnjak što se puši, ili pokisao put, krov nizak, ili zamagljenu ulicu, ima onu bonu crtu usamljenosti i snažan izraz već koji teče iz pesama Tjutčeva. I sama malaksalost duše, zamor koji donosi senke i snove, nikad gorde, ili gorke vizije, ali: „tu za mojim vjeđama – sklopim li samo oči – živi sva veličina života i sva ljepota svijeta”, ta malaksalost, koja se uvek samom svojom dobrotom teši, u sebi nalazi mira, seća me grudoboljnog beskrajno blagog i čistog Fofanova. Ne, nikako nema u njemu struna što bi ga vezivale sa onim gordim farmerom koji je pisao himne lokomotivi. Ne znam zašto smo navikli da pesnike „sortiramo” kao robu na trgu knjiga, ali ako se to mora, to njegov koren ne nalazim u melanholiji romanskih kula na moru, ni hilenskih robova, nego mu koren tražim u tuzi mladosti, koja se može nazvati puškinsna. Ali je ta tuga još ovijena jednom modernijom, novijom, pa i ta se daje okrstiti karamazovskom. Nje jedva da beše dosad kod nas u lirici.
Onaj beskrajan strah od greha, ona strašna zahvalnost za svaku srećicu, i užasna radost klečati pred dobrotom. Obe te tuge zavijene trećim velom najnovijim, gorkim, našim, jer se žrtvovasmo, verujući u zoru.
To mi se čini da je srž Andrićeve duše. Mada mi se u isti mah čini da je duša tuđa uvek tragična kad našu hoće, jer se duše nikad ne stapaju a da jedna ne umre pritom. Čini mi se, Andrić to vidi, i to će ga dovesti do onog što nazivaju pesimizmom, a što je samo očaj.
Sigurno je da on neće da bude l’art pour l’artist. Pa i da hoće, da li se uopće može biti.
On mi se čini od one vrste koja se ne brine o tom kome govori, no govori sa dubokom verom da negde ima duše koje su vezane za njih, i kojima su oni obavezani, kao krstonoše Hristovom grobu, preko gora i mora, mada ga nikad ne sagledaše. Ja bih ih nazvao eteriste jer su im glavne osobine ljubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda. Oni su najposle imali dobrog poglavicu: Bodlera. Oci su kao vetar, bez zakona, bez puta, i beskrajno verni samom sebi. Fanatici bola, putovanja i nade u daljinu. Počeli su kod raskošnog stiha, a sve više naginju neokovanim slogovima i nevezanom, umornom šaputanju. Uzalud on veruje, hoće da veruje svom silom napaćenog srca, i uma, on ipak ne vidi to pokolenje, taj novi sjajni svet, on gorko oseća samo da njegovu dušu žele neka bića koja zavise od njegovih snova, a da li su ta bića na Kalemegdanu ili u Polineziji, jesu li ta bića ljudi ili granje, ili reka kakva, to on u svome napaćenom bolnom osmehu tuge ne pita.
Baš to, eto, čini mi se da je uzrok da je novi stih tako širok, umoran i da prelazi u neki vers koji se razliva u pesnička, ali nevezana ljubavna pisma bolu.
Ovo nisu nacionalne „Epistulae ex Ponto”. Bol o kojem on veli: „I čega god se taknem, sve je bol” – nije bol roba, ni bol pobeđenog, poniženog, njegov je bol zamor golgote, zamor mladosti, hamletski ponegde.
On veli: „Žao mi je onih koji čine zlo jednako kao onih koji ga snose, žao mi je sebe i snage koja čili, ali najviše i najteže žao mi je majke.”
Bol života, nikako taedium vitae. Njemu je život lep čim sklopi oči, ali je njega strah da će doći jedan za njim koji ni za to neće imati snage. Slika majke kod njega čini mi se čistija no u prozi Stankovića, a više naša no Meštrovićeva. Ona prosta, neizmerno čestita izdržljiva majka, koja je celu našu poeziju ovila jednim svilenim vezom ponosa. Do Njegoša niko nije primetio, osim narodnih pesama, onaj sasvim naš sjaj plača Batrićeve sestre, do danas beše naša majka i monumentalno, i naturalistički, i sentimentalno (kod Uskokovića) prikazana, ali niko neće da vidi onaj gorki ponos naše majke, koja je više izdisala na kocu no vojvode odevene u svilu i kadifu i koja je sve poduzela sa onim bledim osmehom koji se kod Andrića javlja sa onim: „Dobro mi je, hvala bogu, kako vi?” Nalazim, dakle, da je Andrićeva tuga izrasla iz naših žila, i da je mutna ko ikone stare. Retko, vrlo retko, gde mladost probija, topi se ona u setan pogled Ćurčinov. Ali nije melanholija.
„Sanjam jednu dobrotu bez granica, kojom bih htjeo da nekoga obaspem, kojom bih htjeo da me neko obaspe. Sanjam, a sam sam.”
Još nikad se u nas po versu nije tako široko razlivala duša kao u njega. Ima ih snažnijih, može biti, ali teško da je na čijim rečima toliko raskidanih komadića duše kao na njegovim. Dosad je samo Pandurović prostirao tako po rečima svojim svu svoju dušu, samo što Pandurović kad se vraća u zori iz noći, nosi svoju razderanu dušu kao plašt, kao plašt koji se vuče za njim, a Andrić je nosi na rukama i pokriva njome prozebla bića koja susreće. Možda je samo ona bistrija tuga Kranjčevićeva imala u sebi toliko ljubavi prema bolu kao ova. Nažalost je svila žudi kojom su ovijene ove gole pesme vrlo tanka, a u prikrajku čeka očaj koji će ga izjednačiti sa drugima. Ponegde se čini kao da Hamsun peva o ljubavi, toliko je ljubavi prema biljkama, vetrovima u njemu. Podsećam na onu divnu pesmu: „Za ljubav jednog dana”, kikot njegov liči na Rišpenov, ali čim se rastuži, on je sasvim naš.
Jak je njegov pejzaž. Njegove tišine, kaldrmisane avlije imaju neku bledu senku, nečeg crkvenog. On ostaje manje u domu, izlazi i gleda vidik. „Vidici su bistri i daleki, a samoća bez kraja i konca stvara tamna, velika polja za snove i uzaludan let nada. Svaki dan otvara nove samoće i pustoši u meni i oko mene.” „Sunce zađe za velikim jasenom koji kruni brijeg. Umiriše se i istakoše najednom boje koje su na suncu titrale i stapale se u svijetlozelen veo. Začuše se novi glasovi, javiše se iz šume kosovci i na cesti ispod mene čuh razgovor kog dosad nisam čuo. Ispoline planina se istakoše oštrije na blijedom nebu i udubiše se jače doline sjenom koja leži na crnogorici.
Kao da se diže blještav veo koji nam je zasjenjivao oči.”
Jedva nekoliko godina da se naš pejzaž pojavio. Možda ih još ima koji žale da su iz naše lirike nestali lotusi i Gange. Prve naše gore i obale puna zraka i sunca doneo je Ćipiko, ali ovaj osećaj, da možda bilje i lišće i šume poznaju jedan srećniji oblik života, pa ova vera da ono što mi ne ostvarimo može možda ostvariti jesen, pa ove bezbrojne veze koje nas vezivaju za oblake, male i bele, što trče kao jaganjci u proljeće na nebu, ova duboka vera u pravdu zemlje i dobrotu šuma, koja razume naše bole, ovo je novo i u svetu i kod nas, mada je staro. Japanska lirika je pre hiljadu godina osetila život tica, granja i cveća, koji je slađi no naš. Kad dolazi suton, Andrić veruje duboko da pošto ubismo sve, treba da nađemo nešto novo. Ali pošto novog nema, on se vraća večnoj majci: „Kad se pomoli proljeće, prostruje sokovi koji vežu sve što je stvoreno, onda nas zemija majka privlači sebi i razgolićuje kao neposlušnu đecu.” „Kao u malom jezeru oblaci, prolaze u meni događaji proljeća: bolno razvijanje pupova, nenatkriljivo nježni pokreti ptica, geste đece u proljetno jutro, kretnje vrelih đevojaka koje se ugiblju i krše pod teretom ploda, nada, i vječnih zakona u sebi i sav taj bezbroj malih kratkih događaja prvog proljeća, koji su trajniji i istinitiji nego išta što sačinjava naš život.” Evo, ovo je silno u Andrića, ova ljubav, koju je Nazor preneo čak na trnje. Ali ovo nije ljubav koja traži u bilju pomoći, obrane, ovo je traženje svega neostvarljivog u sebi u bilju i oblacima. Njegovo oko, što se ne seća lica dragana svojih, vidi: „lijepo, kako se pod njim u ravnici diže izmaglica iz tople zemlje, povi šljivik i prođe sjena s jednog kraja na drugi”.
Novo je i ono: Andrić i težak. Težak je malo imao mesta u našoj lirici, on znači dosad ceo narod, on daje izuzevši Meštrovićev heroizam i Dučićevo heredijsko shvaćanje poezije svud i svakom po nešto od sebe, pa ipak nikad toliko da bi se ceo video. Težak naš stoji kao senka iza lirike, drame, ceo je ep njegov; pa izuzevši Stankovića koji ga vidi ibzenski, niko neće da ga oslobodi tamburaša i da mu skine toke sa prsiju, ili čuturu Mite Kradića.
Tek Šantić oseća prvi put dušu njegovu u zemlji. Pa ipak o našem seljaku koji bi zaslužio apoteoze pišu se pozorišni komadi. Gde je kod nas ona silna lirska slika seljaka, koja se čini da je kozmična, toliko je silna npr. u Jansena, danskog.
Tugu što žena u pesniku budi nose dosad u nas najdublje troje – Pandurović, Dučić i Ćurčin. Ćurčin je tanka žica. Njega ljubav natoči setom, koja nije tuga. Podsećam na onu pesmu: „U Troje”, sa refrenom „Proljeće, ja i ti”, koja bi prošla i sad, kad je tema svirana na ovima žicama, ceo svet, da je slučajno dobije Ivet Žilber. U Dučića je ono što ostaje posle ljubavi: zamor. Ali ta tuga je punija osećaja lepote no bola. Dučić je pesnik pobedonosne žene. Njegova tuga što u njemu budi žensko meso puna je sličnosti sa D’Anunciovom. Nešto ogromno i svetlo ostaje posle ljubavi, jedna ekstaza, koja juri moru, koja pada po širokim mramornim terasama u noć. Gde se zvezde njišu još moćne da im daju iluziju jedne nove ljubavi koja će biti večna. Čini se da kraj ljubavi budi u njemu viziju grdnih svečanosti, punih morskih obala, galija sa purpurnim jadrima i prstenja mletačkog. U Dučića kad ostavlja ženu nema suza, no razočaranosti, kojoj traži leka ili u moru ili u zvezdanoj noći i nije slučaj ona njegova slika, da ga pred pragom žene čeka par crnih konja što hržu, on pri rastanku zaista ima faustovskog. Žensko telo budi u njemu vizije, ali njena duša dirne ga samo kao sonet jedan u dnu sale gde stariji govore malo pospano o Platonu.
Ali je Dučić samo veliki reprodukter francuske lirike. Andrića nalazi na stepenicama posle igranke Ciganče prozeblo, što mu nudi ljubičice, on ih odbija. Ali kad stiže u svoju mračnu sobu, na stolu leži buket ljubičica i on šapuće sebi: „Nikad nas duša ne ostavlja… u samoći čeka tiha u ustrpljivoj ljubavi.” Možda je ovaj mistični, bajardski pokušaj malo longfelovski, ali on ne vidi katedrale ni hrizanteme, on veruje u čudo ljubičica.
Zacelo je Pandurović najdubije osetio tragičnost onog što daje telo drage. I kad mu napadoše „kriminalnost”, nisu primetili pod onim gorkim haosom bolničkog mirisa one divne „pa ipak” stihove:
osetićemo miris ljubičica…
i ono što je teško i s nategom došlo
imaće opet nenadmašne čari.
Njega žena tera do ludila, u mračnim ulicama kad jedva sviće on ide sam sa svojom senkom, no u trulom grobu još oseća blagu svetlost njenog tela golog i on voli one muke što ih ona zadaje, on zna da je nedostojan proljeća i bono zove „ipak”: osetićemo miris ljubičica. To ipak ima samo Pandurović, Andrić njemu stoji najbliže sa linijom bola koju ljubav žene crta. U njemu zvuči prvi put u teškom čulnom obožavanju, neko sažaljenje za sestrom… zacelo se Andrić nije obukao u sjajne, bogate stihove, no izgleda da stihovi, kao i bogatstvo, počinje biti manje važno no duša. On u ženskom telu oseća „maštanja i mogućnosti svih sreća…”, on je ne vidi golu kao Korolija, on gleda: „kako se lomiš i šuljaš sa svijetlom u ruci put mojih vrata prelaziš polumračnim hodnikom, a nikad ga ne pređeš. Sva mi duša premire od samilosti i drhti kao svijetlo u tvojoj ruci, ali ti nit mi možeš doći nit se možeš vratiti, nego se vječno lomiš mračnim hodnikom.”
Pišući u patnji i stideći se suza, Andrić donosi u liriku našu žicu slavenske duše.
U ovim zapisima što su pesme, u ovim pesmama što su zapisi čini mi se da počinje nova istorija naše duše. Knjige se danas pišu – one su šarene, sve više pada naša književnost u novinarstvo, nekoliko reči o Fragonaru, jedan stih koji ima nečeg futurističkog, jedna banalna ljubavna istorija dosta je da je čitaju rado. Ova je knjiga pisana njoj, jedinoj čistoj, i neporočnoj, večnoj uzdanici: mladosti.
Nalazim da je tragično verovati u knjige, uopće verovati. Andrić veruje.
No jedno je neosporivo sa ovom knjigom: Andrić est arrive.
1919.

ANDRIĆ JE UVEK NAVIJAO ZA SLABIJE
Piše: dr Draško Ređep

Novosadski Filozofski fakultet, tada još u organizacionoj strukturi Beogradskog univerziteta, osnovan je 1954. godine. Neopozivo pripadam prvoj generaciji te visoke škole za kojom je, inače, Vojvodina stara čeznula bezmalo dva veka. I tada, na samom početku novog, studentskog života grada, igrali su se mahom košarkaški turniri, kraj sportskog dvorca Eđšeg, uočili smo inače sasvim uzdržanog navijača u smeđem trenčkotu i sa rožnatim okvirima naočara. Nepoznat svat u tada malom gradu koji je imao nešto više od 70.000 graždana. Identitet njegov, međutim, brzo se obznanio: na mojoj Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik predavao je u očevidno pažljivo izabranom domenu, na temu Vuka, ali i Kočića. Govorio je mirno, bez emfaze, prideva i skoro bez predavačke zavodljivosti. Neobičan, tako i po tome. Te njegove rečenice koje se, takoreći, ne vide i ne čuju ali sve vide, odjekivale su lagano, kao staro vino i kao bajkoviti iskaz odabranima.
Negde 1960. godine na banketu povodom neke od svečanosti Matice srpske u hotelu “Vojvodina”, onom istom u kome je prema vlastitom iskazu meni, odmah posle Velikog rata Miloš Crnjanski napisao “Sumatru”, a ne kako se ranije mislilo u beogradskoj Ulici Braće Nedića, tražio je da me dovedu i da me upozna. Naime, već od 1958. godine vodio sam jedini rubriku književne kritike “Od istog čitaoca” i na njegovo pitanje koliko dugo pišem u našem starom i slavnom časopisu (epiteti su, dakako, moji, ne njegovi: on je bio oprezniji u svemu), odgovorio sam zelen i mlad, sav ponosan: “Tri godine”. “Nećete dugo”, rezignirano je utvrdio moj kritičarski staž (uzgred izdržao sam, ipak, uprkos običaju i praksi punih deset godina stalne saradnje). I kao unapred pripremljen, zaključio je: Vi ste od Visokog! – Jeste, tako kažu u porodici. Ali otkud Vi to znate? – zapitao sam ga. Treba reći da je naše staro prezime Radijelović i da se kanda treće u redu, odmah iz Kotromanića i Vukšića nalazi u grbovnika oslikanom u trpezariji Fojničkog samostana. Moj stari, obično se govore, koknuli su nekog Redžepa, a i ko zna iz kojih razloga, pobegli su glavom bez obzira na sever. I prezime je ostalo kao stigma, zauvek. Druge dve grane Radijelović i Kapetanović ostali su u Visokom. Zna se da je istaknuti plemić tog prezimena jedan Radijelović bio na Tvrtkovom odredu na Kosovu, 1389. godine, kao pomoć knezu Lazaru. Andrić je i o tom detaljno govorio, o istoriji moje porodice, naročito detaljno, pozivajući se na studiju Emilija Lašovskog. Još nije bio dobio Nobela.
No 1962. godine letovao sam u Poljskoj. I odmah po povratku pisao sam, u avgustu 1962, u “Politici”, o Krakovu. Tada sam ustanovio da bi knjigu o ranom Andriću valjalo započeti baš u Krakovu. Dve ćutalice, grad i tada već nobelovac imali bi šta jedan drugome da kažu.
Napisao mi je pismo i prepiska je počela, još uvek neobjavljena. U tom prvom pismu kaže kako se raduje što mi se dopao Krakov, eto i njegov, a sada već i moj.
Andrić je 1972, dakle 11 godina posle Nobela, dobio Vukovu nagradu. Naša posla. Vodio sam prenos tog događaja iz Predsedništva Republike Srbije za Televiziju Beograd (znam da sam, neobuzdan, najurio neke druge ekipe, iz drugih centara iz dvorane, šta će oni na mojoj njivi?). Sada beležim samo jedan fragment našeg razgovora pred kamerama. Pitao sam ga da li je zaista radio bio moćno sredstvo ubeđivanja Hitlerove nacističke ideologije. On je, kao sada da čujem taj njegov glas, kazao: “Znate (tako je uvek počinjao rečenice), Ređep, imao je Hitler i druga sredstva ubeđivanja.” Razgovor je bio pravi, prijateljski. Nije čudnovato, pri dolascima u Novi Sad, takoreći iz mog komšiluka, starog i čuvenog tad hotela “Park” koji je gradio tridesetih godina Đorđe Tabaković, svraćao je u našu kuću. Moja ćerka Mirna se uvek radovala, donosio je, koliko se sećam, voće. Sezonsko i sveže.
Preskačem tolike godine tišine i promišljanja i pisanja i komentarisanja. Na našoj terasi, koja je u predvečerje nalik na Magritof pejzaž, sedeo je u jesen zaogrnut pledom, a avgustovski zrikavci, stalno su nadjačavali njegov šapat o starim gradovima, o kasabama Bosne, u koju su se poudavale tetke Jelkine, sve tri popadije redom… Govorio je gotovo u šiframa, sa ponekim imenima, a najčešće o vremenima tihim, kada se ne čuje ništa sem, kako on kaže, otkucaj vlastite neizvesnosti iz srca.
Zabeležiću njegov odnos prema greškama, i to štamparskim najviše. Svakako, kao primer odnegovane discipline govora, izbora, težio je gotovo savršenstvu. Bilo je proleće 1974. godine, dan kada se navršilo pedeset godina od smrti pesnika Dušana Vasiljeva. U rukopisu mog članka, koji je tog dana objavljen u “Politici”, pisalo je u podnaslovu “Pedeset godina od smrti Dušana Vasiljeva”, a sam članak je bio sasvim jednostavan, posle rata. Sreli smo se na ručku u stanu Velibora Gligorića na Studentskom trgu: Marija Crnobori, Ivo Andrić, Lela i Dušan Matić, Jelka Ređep, domaćica Savka Gligorić, potpisnik ovih sećanja… Bio sam očajan zbog pogreške mudrog korektora, nadnaslov mog članka je pretvorio u: deset godina od smrti… Po njemu je Dušan Vasiljević mogao da bude moj student. Požalio sam se Andriću, a on je takoreći, bez imalo razumevanja za moj gnev bio sasvim, sasvim ravnodušan: “Znate, Ređep, treba pisati tako da ni korektora ne navedete na pogrešan put…” E, pa pomislite, koliko bih malo a možda nimalo napisao kada bih se složio sa tom poukom. Drugo je sve drukčije kod Andrića, ostavio je iza sebe najviše merilo za našu rečenicu.
U razgovoru sa Crnjanskim pred kamerama isto Beogradske televizije (25. 10. 1970) pitao sam autora “Seoba” o tom trojstvu (Andrić, Krleža, Crnjanski) koje spominje prvi put Stanislav Vinaver u listu “Progres” dvadesetih godina. Odgovorio je da nije bitno ko je prvi, ko je drugi, a ko treći, već ko će biti prvi u smrti: “To vezuje strašno”, dodao je Crnjanski. Desilo se da najpre otputuje Andrić (1975. godine), onda Crnjanski pa Krleža. Ali često prolazeći kraj obnovljenog dvorca Eđšeg u Novom Sadu, nikako drukčije izazvan, pomišljam kako ga vidim u onom starom trenčkotu i kako na košarkaškoj utakmici tiho, više u sebi navija. I po mom ubeđenju, uvek za slabije. Za tim koji gubi.

U DUBINI NOĆI KAD SVI SPAVAJU, SVET JE JEDNAKO PODELJEN
Govor Andersa Osterlinga, švedskog pisca i pesnika, u Švedskoj akademiji na dodeli Nobelove nagrade Ivi Andriću

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost ove godine je jugoslovenski pisac Ivo Andrić, koji je u svojoj zemlji priznat kao romanopisac ogromne reputacije, a poslednjih godina postao je miljenik široke publike i sve češće prevođeni pisac. Rođen je 1892. godine u porodici umetnika koji su se naselili u Bosni, pokrajini koja je dok je on bio dete i dalje bila pod austrijskom vlašću.
Kao student, pridružio se srpskom nacionalnom revolucionarnom pokretu, zbog čega je bio progonjen i zatvoren 1914. godine kada je izbio rat. Uprkos tome, studirao je na nekoliko univerziteta, na kraju stekao diplomu iz Graca. Nekoliko godina služio je svojoj zemlji u diplomatskoj službi, na početku Drugog svetskog rata bio je jugoslovenski ambasador u Berlinu. Samo nekoliko sati nakon povratka u Beograd, grad su bombardovali nemački avioni. Prisiljen da se povuče tokom nemačke okupacije, Andrić je ipak uspeo da preživi i napiše tri izuzetna romana. Njih nazivaju Bosanskom trilogijom iako nemaju ništa zajedničko, ali ih spaja njihovo istorijsko okruženje, uokvireno simbolima polumeseca i krsta. Stvaranje ovog dela, u zaglušujućoj buci oružja i u senci nacionalne katastrofe čiji se obim tada činio nemerljivim, predstavlja jedinstveno i upečatljivo književno postignuće. Objavljivanje trilogije nije se dogodilo sve do 1945.
Epskoj zrelosti ovih hronika u novom ruhu, posebno njegovom remek-delu “Na Drini ćuprija” iz 1945. godine, prethodila je faza tokom koje je Andrić, govoreći u prvom liku pesnika, izražavao oštri pesimizam svog mladog srca. Značajno je da je u izolaciji otkrio način na koji bi se mogao vraćati onom što je nazvao “večno nesvesnim i blagoslovenim nasleđem”. To otkriće je označilo i uvod u neku vrstu objektivnog epskog pripovedanja, koje se stalno obogaćuje, gde Andrić postaje tumač iskustava predaka, koji time osvešćuje ljude.
“Na Drini ćuprija” je herojska priča o poznatom mostu koji je vezir Mehmed-paša izgradio sredinom XVI veka u blizini bosanskog grada Višegrada. Vezir je želeo da to bude prelaz koji bi ujedinio Istok i Zapad u centru Osmanskog carstva. Ovaj most postao je neka vrsta scene za svaki važan događaj u ovom čudesnom uglu sveta…
U sledećem delu, “Travnička hronika” radnja se odvija u vreme napoleonskih ratova. Ovde smo svedoci rivalstva između austrijskog i francuskog konzula u opuštenom, staromodnom gradu u kojem je turski vezir uspostavio svoju rezidenciju. Nalazimo se u centru zbivanja koji okupljaju tragične sudbine. Nezadovoljstvo koje promiče među bazarima na travničkim ulicama; pobune srpsko-hrvatskih seljaka; verski ratovi između muslimana, hrišćana i Jevreja – sve to doprinosi stvaranju atmosfere koja će, nakon jednog veka napetosti, biti naplaćena od strane munje u Sarajevu. Opet, Andrićeva moć se otkriva u širini njegovog pogleda i majstorskoj kontroli vrlo kompleksnog predmeta o kom govori.
Treća knjiga “Gospođica” drugačija je; to je čisto psihološka studija pohlepe u svom patološkom i demonskom aspektu. Priča priču o trgovačkoj ćerki koja živi sama u Sarajevu. “Prokleta avilija” iz 1954. je priča smeštena u zatvor u Istanbulu, šarena je po svom uzorku ličnosti koje obuhvata, kao prava orijentalna priča, a pritom je vrlo realistična i uverljiva.
Uopšteno gledano, Andrić kombinuje savremeni psihološki uvid sa fatalizmom Arapskih noći. On oseća veliku nežnost prema čovečanstvu, ali se ne zaklanja od užasa i nasilja, najvidljivijeg dokaza za stvarno prisustvo zla na svetu…
U jednom od njegovih romana, mladi doktor koji govori o svojim iskustvima u Bosni dvadesetih godina 20. veka, kaže: “Ako budete ležali budni čitavu noć u Sarajevu, naučićete da razlikujete glasove sarajevskih noći. Uz bogate i čvrste otkucaje sa sata katoličke katedrale, koji označavaju dva sata. Odmah, zatim, čućete malo slabiji, ali uzbudljivi glas Pravoslavne crkve, koja će takođe otkucati dva puta. Takođe, malo oštrije i u daljini, tu je i glas časovnika sa Begove džamije, njegovih jedanaest udaraca, koji predstavljaju jedanaest duhovnih turskih sati, koji se tako računaju od čudne podele vremena u onim dalekim oblastima. Jevreji nemaju zvona da obelodane svoje satove, jer samo Bog zna šta vreme je za njih, samo Bog zna broj koji je naznačen na kalendaru Sefardima i Aškenaza. Dakle, čak i u dubini noći, kada svi spavaju, svet je podeljen, podeljen je na brojanje izgubljenih sati noći koja se završava.”
…Uzimajući u obzir ove antagonizme sa namernim i stečenim spokojstvom, on nastoji da ih sve vidi u svetlosti razuma i sa dubokim stepenom ljudskosti. Ovde se u poslednjoj analizi nalazi glavna tema svih njegovih radova; sa Balkana donosi čitavom svetu stoičku poruku, koju je naša generacija doživela.
Poštovani gospodine – na vašoj diplomi je napisano da vam je Nobelova nagrada dodeljena “za epski napor kojim ste pratili teme i prikazali ljudske sudbine iz istorije vaše zemlje”. Sa velikim zadovoljstvom i od srca vam čestitam. Akademija je u vama prepoznala dostojnog predstavnika jezičkog područja koji se do sada nije pojavio na listi laureata. Molim vas da primite najiskrenije čestitke i od Njegovog veličanstva kralja za nagradu koju ste dobili.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar