ČEDA ANTIĆ: Da je Milošević tad pomogao DOS-u još bi dugo vladao

ČEDA ANTIĆ: Da je Milošević tad pomogao DOS-u još bi dugo vladao

Foto: Andrija Ilić


Da je vođa bio mudar da polako uobličava demokratsku opoziciju, koja bi kontrolisala njegovu vlast, da je počeo da gradi demokratske ustanove i slobodnu privredu, petog oktobra ne bi bilo. Umesto toga, on je ratovao protiv opozicije i istovremeno je stvarao SRS i JUL – stranke koje su ga razorile – i postao žrtva te politike

Peti oktobar 2000. godine ostaće veliki datum u istoriji srpskog naroda zbog dve istorijski nesumnjivo važne činjenice. Prvi put posle izbora iz 1905. godine jedna vlada je raspisala izbore i na njima izgubila. Bio je to i prvi narodni prevrat u našoj istoriji posle 142 godine i Svetoandrejske skupštine koji je prošao bez krvi.
Za razliku od samostalca, akademika Ljubomira Stojanovića, srpskog Katona i čestitog republikanca-reformatora, Milošević je poražen tako što se tokom dvoboja sam upucao. On nije pred narod stavio svoju politiku i omogućio poštene izbore kako bi bio na njima potvrđen. Miloševićev režim bio je od samog početka zloglasan po tome što nije bio naklonjen autonomiji narodnog odlučivanja. Od prvog dana Miloševićevi reformatori težili su da jasno ukažu na kontinuitet – oni su bili, koliko god danas njegovi privrženici nastojali da to relativizuju – partija kontinuiteta. Iako su napustili dobar deo komunističke ideologije, duboko su verovali da su svi njihovi protivnici kontrarevolucionari i izdajnici. Od vremena kada je na govoru u Rači 1990. socijalistički kandidat za narodnog poslanika rekao da se „vlast dobijena puškom” samo na takav način može i izgubiti, preko javno izrečenog uverenja JUL-ovskih funkcionera da su 1996. Beograd „napali četnici”, do prkosnog usklika ostarele pop zvezde s režimske izborne liste uveče na propalom pobedničkom koncertu, 24. septembra 2000, upućenog sugrađanima pristalicama DOS-a koji su zviždali: „Pucajte, ja i sada držim čas!”…
Miloševićev režim stavljao je do znanja da je demokratija samo fasada. To je i dokazao falsifikujući izbore u RS Krajini 1993, u Beogradu 1996, i konačno u SR Jugoslaviji 2000. godine. Paradoks Miloševićevog režima je to što je, bez obzira na svu naknadnu pamet i objašnjenja, bežao od programa i ideologije, oslanjajući se na vođine uspehe i veštine. Temeljeći se često isključivo na demokratskoj legitimaciji – pobedi na izborima – Miloševićev režim je suštinski dovodio slabu i podeljenu, od države suzbijanu opoziciju u neophodnost da se ujedinjuje, korumpira i radikalizuje. Umesto da posle decenija diktature, uveren u svoje dobre i rodoljubive namere, počne da gradi demokratske ustanove i slobodnu privredu, Miloševićev režim je sve činio da zadrži monopol vlasti. Umesto da polako kreira demokratsku opoziciju kao sopstveni korektiv i jednog dana alternativu, on je ratovao protiv opozicije i pomagao stvaranje SRS-a i sličnih stranaka koje su je razarale. Milošević je na kraju postao žrtva te politike. Promenio je Ustav SR Jugoslavije i način izbora predsednika. Umesto temelja pobede režima, postao je oslonac opozicionog ujedinjenja. Opozicija nije valjala, ali su građani procenili, na osnovu njegove politike, da je on gori od novog pakovanja opozicije.
Istraživanja govore da danas većina građana Srbije veruje da je revolucija petog oktobra bila greška. Oni, međutim, zaboravljaju da je tada presuđeno ne samo Miloševićevom režimu već i njegovoj politici. Promene koje su kasnije nastale mogu biti koliko god hoćete neuspešne i kompromitovane, one danas nemaju alternativu. Kada vođe stranaka današnje vlade kritikuju dosističke vlade, oni zaboravljaju da su tokom dvanaest godina te vlasti manje od tri godine (dakle, oko 30 meseci) bile bez podrške SPS-a. Danas vlada kritikuje dosovske vlade zbog korupcije i neuspešnih reformi. Niko ne spominje ideologiju i program nekadašnjeg SPS-a ili reformisanih radikala iz 2008. godine.

DARA DŽOKIĆ: Za moju generaciju je 5.oktobar bio razočarenje, iz koga proističu sva ostala razočarenja

Mnogo je reči o izneverenim obećanjima DOS-a. Obećanja političkih stranaka nisu parole na mitinzima ili uzvici u kafani. Programi stranaka i koalicija su javni i moraju biti pisani. Kada je DOS došao na vlast, njegov program je formulisan u „Ugovoru s narodom”. U tom dokumentu izneseno je deset obećanja. Sva, osim delimično dva, ostvarena su. Građanima će se danas to učiniti smešnim, ali tada su dve trećine stanovnika Srbije glasale za: 1) započinjanje rešavanja ustavnog pitanja; 2) ekonomsko deblokiranje Crne Gore i početak pregovora o budućnosti zajedničke države; 3) započinjanje aktivne politike kako bi bio očuvan suverenitet Srbije na KiM; 4) smanjenje broja ministarskih mesta za trećinu, a broja potpredsednika vlade na tri; 5) to da poslanicima i članovima vlade zakonom bude zabranjeno gomilanje funkcija, a da ministrima bude zabranjeno da obavljaju dužnosti u privredi; 6) to da u roku od stotinu dana vlada pruži uvid skupštinskom odboru u sva tajna dosijea, 7) obavezu prijavljivanja imovine funkcionera; 8) obustavljanje primene štetnih zakona po građane Srbije; 9) temeljnu reviziju budžeta poverenu stranoj renomiranoj revizorskoj kući; i 10) formiranje komisije eksperata koja će obnarodovati sve tajne dokumente vezane za sprovođenje vlasti od režima 1987-2000. godine.
Razočarani? Ali to je bila tema. Danas se govori o tome da je DOS trebalo da vrati KiM u sastav Srbije. To je besmisleno. Pa, da su SAD i EU želele takav ishod, ne bi bombardovale Srbiju i Crnu Goru, pozvale bi svoje štićenike Albance na izbore i oborili Miloševića još 1992. godine. Govori se o odbrani SR Jugoslavije, a zašto je Milošević u vreme kada je mogao da stvori, recimo, regionalnu Srbiju u čijem je sastavu i Crna Gora odabrao da stvara konfederaciju? Ta konfederacija se faktički raspala 1997. Posle je ostalo samo da posvađani DOS sačeka sporazum Crne Gore sa EU, SAD i Ruskom Federacijom. Ne čudite se: kao što je dozvolila bombardovanje Srbije, Moskva je 2006. bila najveći strani sponzor državne nezavisnosti Crne Gore.

INTERVJU, BRACANOVIĆ: Tri Đinđićeva ministra su radila za britansku službu

Danas se govori o stotinu milijardi evra koje su najavljene kao investicije u Srbiju. Samo još da nađemo dokument o tom obećanju. Novine su, recimo, 2011. objavile da je na razne načine u Srbiju tokom protekle decenije stiglo 40 milijardi, a to zaista nije malo… Slično je i sa standardom. Niko građanima nije obećao zaradu od 1.000 dolara mesečno (osim Jezdimira Vasiljevića i Vuka Draškovića 1993. godine), ali je bilo raznih obećanja. Činjenica je da je DOS u okvirima svoje politike zacrtao jednu populističku meru: bez obzira na privredni rast, povećavali su prvih godina zarade i penzije 10 odsto godišnje. Činjenica je da se živi teško. Ali, recimo, u Beogradu je 2000. bilo oko 250.000 automobila, a 2007. oko 620 000.
Srbija je, kažu, izgubila industriju. Ali zar je nije izgubila cela Evropa? Odakle nam nova privreda bez dugoročnih investicija i revolucionarnog napretka u obrazovanju? Govori se o ekonomskoj stabilnosti, a mi ovakvu stabilnost, čak i u vreme kada se posle 2008. ljulala globalna ekonomija, nismo imali verovatno od sedamdesetih godina.
Neodgovorne Živkovićeve, Labusove, Tadićeve i Đelićeve izjave o ulasku u EU 2007, 2010, 2014. ili 2016. godine davane su često na mitinzima… Ali, evo, ako izuzmemo probleme za koje DOS nije kriv – iz komunizma nerešeno nacionalno i državno pitanje (Kosovo, Crna Gora, Hag) – Srbija je do pregovora o poglavljima stigla posle četrnaest godina integracija, pritom je 2006. disolvirana zajednička država. Koliko je trebalo Hrvatskoj da dođe do zatvaranja poglavlja? Trinaest ili možda čak šesnaest godina, zavisi od toga kada uzimamo da je počelo njeno integrisanje u EU.

Studenti NEMANJAIstraživanja govore da danas većina građana Srbije veruje da je peti oktobar bio greška. Oni, međutim, zaboravljaju da je tada presuđeno ne samo Miloševićevom režimu već i njegovoj politici. Promene koje su kasnije nastale mogu biti koliko god hoćete neuspešne i kompromitovane, one danas nemaju alternativu

Danas se govori o bedi i korupciji. Istina je da je korupcija rasprostranjena, ali problem je u nečem drugom. Naravno da niko ne veruje da je danas ili 2012. korupcije više nego 1998. godine. Procena međunarodnih ustanova koje istražuju korupciju bila je da je SRJ bila u rangu sa Sijera Leoneom, dok je Republika Srbija došla u rang suseda. Problem je, kao u svim drugim stavkama o kojima smo ranije pisali, u percepciji i kulturnom obrascu. Ranije je siva ekonomija bila segment socijalne politike, mediji su bili zatvoreni i većina građana je nekako preživljavala uverena da brani državu i naciju. Mleka za četiri i ulja za dvanaest dinara nije bio za sve, ali su mogli da ih dočekaju penzioneri i nezaposleni kojima je taj demagoški gest države davao na značaju u sopstvenim očima. Oni su, razume se, najvredniji birači. U vreme tranzicije građani su delimično izgubili svaki privid robinhudovskog kriminala države, pojavili su se političari, eksperti i tranzicioni dobitnici koji su bili uvereni da je marketing dovoljan da nadoknadi nedostatak uverenja, programa, znanja, poštenja i vaspitanja. Veliki problem je bio i s medijima. U nemogućnosti da kontrolišu državne medije kao nekada Milošević, vlasti su počele da im umanjuju vrednost favorizujući privatne, uglavnom tabloidne medije.

Skupstina 2Mnogo je reči o izneverenim obećanjima DOS-a. Obećanja političkih stranaka nisu parole na mitinzima ili uzvici u kafani. Programi stranaka i koalicija su javni i moraju biti pisani. Kada je DOS došao na vlast, njegov program je formulisan u „Ugovoru s narodom”

Vratilo se nerazumevanje poruka političara, kakvo je postojalo sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Koštuničini su ponavljali da im je prioritet „legalizam”, Đinđićevi da veruju u „transparentnost” reformskih procesa… Većina građana je, prema istraživanju „Stratedžik marketinga” s kraja 2002, verovala da „legalizam” znači pravo građana na radno mesto (pretpostavlja se u državnoj službi ili u propaloj fabrici), dok su „transparentnost” videli kao protestovanje protiv nečega (jer svima je dobro poznata imenica „transparent”).
Kada su, 1991, počele promene u Ruskoj Federaciji, prvi put su otvoreni mediji. Pitali su jednu staricu kako joj se čini u demokratiji. Ona je rekla kako je dobro, ali „mnogo padaju avioni”. U SSSR-u takve vesti uglavnom nisu objavljivane u medijima. Pošto nisu objavljivane, nije ih ni bilo. Stambolić i Milošević su se mogli mrzeti, ali je njihov sukob bio drugačije upakovan. Nekako dostojanstveno, istorijski. Većini građana su pseudomodernost, pokondirenost i familijarnost reformskih političara bile upravo odvratne. Kako porediti sukob na Osmoj sednici u televizijskom prenosu s duelom Dinkića i Đelića i raspravom dvojice reformista s ministarskim rangom u kasnim tridesetim godinama što se svela na: „majku mi ne diraj” i „imam i ja majku”.
Tranzicija je donela raslojavanje. Socijalne razlike su povećane. Zašto bi prosečan građanin bio zadovoljan? U poređenju s naučnikom, lekarom, inženjerom, opštinarom, učiteljem… koji dobija redovno svoju zaradu koliko god bio njome nezadovoljan, život prosečnog građanina – koji, prema statistikama, jedva da ima završenu osnovnu školu – jako je težak. U doba socijalizma, on je bio zaštićen: nekako se zapošljavao (nerentabilnost radnih mesta je jedan od uzroka propasti tog režima), ako ne bi dobio stan, mogao je nešto nelegalno da sazida. Nije bilo ove medijske kakofonije. Iz današnje perspektive, sve je bilo bolje. Milošević mu je u opštoj propasti omogućio izvor nelegalnog prihoda. Bilo je teško, ali u najtežim trenucima njemu je sa zarađenih sto maraka bilo bolje nego lekaru ili nastavniku u srednjoj školi. Posle 2000, takva zarada je polako nestajala. Recimo, poljoprivredni kombinat u kojem je radio pa na kraju tavorio je prodat, ako je dobio nešto novca od otpremnine, mogao je s tim samo da zakrpi neke rupe. Umesto da takve ljude, koji su na selu, osposobe za novi život dajući im zemlju kombinata, povoljne kredite i obrazujući ih, vlasti su ih pretvorile u sigurne glasove. Kako onda da većina građana ne osuđuje petooktobarske promene?

Skupstina NEMANJADanas se govori o tome da je DOS trebalo da vrati KiM u sastav Srbije. To je besmisleno. Pa, da su SAD i EU želele takav ishod, ne bi bombardovale Srbiju i Crnu Goru, pozvale bi svoje štićenike Albance na izbore i oborili Miloševića još 1992. godine

Peti oktobar 2000. bio je dvorski puč. Nas 800.000 je lutalo gradom, navodno opsedajući nekoliko simboličnih ustanova. To su bile kulise iza kojih su razne režimske primadone – Pavković, Boško Buha, Ulemek… – mogle malo da se femkaju, zapevaju koju ariju, a onda izjave, citiram po sećanju Bujoševićevu i Radovanovićevu knjigu: „Sine, ovo ti je možda čudno, eto, mi smo do sada navijali za Zvezdu, a sada smo postali partizanovci…” (policijski general Buha svom sinu).
Britanski istoričar Timoti Garton Eš nazvao je petooktobarski prevrat poslednjom od dvadeset i pet evropskih demokratskih revolucija s kraja 20. veka, koja je sprovedena s minimumom neophodne sile i maksimumom rezultata. Posle sedamnaest godina, tome se nema šta mnogo oduzeti. Petog oktobra nije pao jedan režim. Taj režim je umro od starosti nekoliko godina posle smrti svog oličenja, Josipa Broza Tita. Mi smo imali posla s političkim vampirizmom, krinkom iza koje je jedna ideološko-ekonomska oligarhija branila svoju vlast. Ta oligarhija održavala se na slabostima srpskog naroda. Nastala na jednoj ideologiji i pogledu na svet, ona je bila spremna na sve kako bi se održala. U vreme kada su njihovi poslanici, uprkos većini u svim parlamentima, glasali kako je želeo DOS, oni su kao uslov imali da zadrže ekonomsku moć. Četvrtina svih privatizacija, i to uglavnom najboljih preduzeća, izvršena je za vreme prelazne vlade Milomira Minića (oktobar 2000. – januar 2001). I to je osnova tranzicije, a ne privatizacija par dragulja i hiljadu i po propalih preduzeća koja je usledila.
Peti oktobar, prevrat za koji je Vojislav Žanetić rekao da ga je prespavao svako ko je malo bolje ručao, bio je važan simbol. Narod je tada rekao svoje. Slavan je zato što je pravda, bez obzira na sve, tada pobedila silu. Narod je uzeo onaj ključ koji mu je u nadahnutom govoru na poslednjem mitingu DOS-a ponudio ostareli srpski Fernandel – Miodrag Petrović Čkalja. Otključana su vrata budućnosti, iza kojih su, tvrdio je Čkalja, čekala naša deca. Što smo bili pre, ostali smo i posle toga. Promene su spore i postepene, ali je to bio veliki dan, bez obzira na Jovanovićeve hajduke iz Zemuna i Surčina i onu kolonu inače uglavnom normalnih građana, koja je iz Skupštine iznosila fotelje, stolove i bakaluk kao iz Alibabine pećine…
Takve su revolucije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar