OD POMOĆI SAMO OBEĆANJA: Srbija premalo izdvaja za pomoć sunarodnicima u regionu

OD POMOĆI SAMO OBEĆANJA: Srbija premalo izdvaja za pomoć sunarodnicima u regionu


Srbija godišnje za pomoć Srbima u dijaspori i regionu izdvaja oko 1,2 miliona evra, što je sedam puta manje nego što Hrvatska izdvaja za svoju dijasporu i čak skoro 300 puta manje od onoga što Mađarska izdvaja za svoje građane u rasejanju

Kada je, jula 2011. godine, u Temišvaru svečano otvorena Srpska kuća, prisutni predstavnici države Srbije, ministar vera Srđan Srećković i predsednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić, obećali su da će, uz tada simbolično poklonjen jedan računar, srpskoj zajednici u Rumuniji uskoro stići još računara za Gimnaziju „Dositej Obradović”. Time bi se donekle revanširali Rumunima, koji su Savezu Srba obezbedili više od milion evra za otkup kuće gde se nalazi centar srpske zajednice u toj susednoj državi. Ni šest godina kasnije računari nisu isporučeni, a u međuvremenu su se promenile tri republičke i dve pokrajinske vlade.
Nekoliko meseci ranije, septembra 2010. godine, u selu Res-Ljibofs, blizu albanskog gradića Fijer, ambasador Srbije Miroljub Zarić ozvaničio je početak rada kursa srpskog jezika. Uručio je tada ambasador i simboličnu novčanu pomoć od oko 5.000 evra Ekremu Duleviću, u čijoj se kući kurs održava. U narednih nekoliko godina isplaćeno je još oko 15.000 evra, pa su čak i školski kapaciteti prošireni, a nastava je održavana na tri lokacije. U poslednje tri godine, međutim, nikakva pomoć iz Srbije nije stigla. Kurs se ponovo održava samo u jednom objektu, a sam Dulević kaže da je pitanje koliko će i to potrajati.
Ne odnosi se matična država ništa bolje ni prema Srbima u drugim komšijskim zemljama. Ova dva primera, međutim, najbolje ilustruju u kakvoj se situaciji očekuje donošenje deklaracije o Srbima u regionu, koja bi, kako je ranije najavljeno, trebalo da bude doneta ove jeseni. I to je sve što se o toj deklaraciji zna. Ne zna se ni ko je sastavlja, ni šta će u njoj pisati, ni kada treba da bude završena, niti šta joj je cilj. U Ministarstvu spoljnih poslova, u okviru kojeg je i Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, kažu da je inicijativa potekla od Predsedništva Srbije, te da je u njihovoj nadležnosti rad na ovom dokumentu.

Mrtvo slovo na papiru
Iz Predsedništva Srbije, međutim, ni posle gotovo nedelju dana nismo dobili odgovore na gore postavljena pitanja. Da li će deklaracija nešto promeniti nabolje u odnosu matice prema Srbima rasejanim po okolnim zemljama? Ili će biti samo još jedan dokument koji će na kraju dodatno posvedočiti o tome kolika je državna (ne)briga za Srbe u regionu. Od toga strepi i Aleksandar Čotrić, republički poslanik i član Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, koji očekuje da tekst pomenute deklaracije, pre nego što se nađe pred poslanicima, dođe i do ruku članova njegovog skupštinskog odbora.
– Ceo proces treba da bude javan, treba da budu uvaženi interesi Srba iz regiona, da budu i oni konsultovani. Javnost u radu doprinela bi tome da se izbegnu kritike kakve se već čuju, da je deklaracija novi „memorandum SANU” i vraćanje na „projekat Velike Srbije”. O svemu treba da budu upoznati i predstavnici međunarodne zajednice, da im se jasno predoči šta je cilj te deklaracije, šta mi njome želimo da postignemo – kaže Čotrić za „Ekspres”.
U međuvremenu, 2. septembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je, posle sastanka s kolegom iz Republike Srpske Miloradom Dodikom, da je formiran tim za pisanje deklaracije o zaštiti i očuvanju srpskog naroda. Ko je u timu, nije objavio. Deklaracija će, kako je rekao, istaći pravo na upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, pravo na izučavanje nacionalne kulture, istorije, geografije, očuvanje nacionalnog kulturno-istorijskog nasleđa i obrazovanje na srpskom jeziku. Za ostvarivanje tih prava biće formiran budžetski fond, a biće, kako je objasnio, i redefinisano dosadašnje konkursno finansiranje za dijasporu.
Srbiji, međutim, ne manjka dokumenata koji se tiču zaštite interesa Srba van Srbije, ali i te kako nedostaje konkretne pomoći na terenu. Još 2012. godine donet je Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Godinu dana ranije usvojena je i Strategija očuvanja i jačanja matične države i dijaspore i matične države i Srba. Ona je, nažalost, ostala mrtvo slovo na papiru jer, kako kaže Aleksandar Čotrić, iako je dobro postavljena, nikada nije donet akcioni plan za njeno sprovođenje, niti su određeni nosioci projekta, rokovi za ispunjavanje…
Istovremeno se ne poštuju ni odredbe Zakona o dijaspori, koji, pored ostalog, predviđa i osnivanje Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Mandat toj instituciji istekao je još pre tri godine, i ona praktično ne funkcioniše. Slična je situacija i sa Savetom Srba u regionu, u čiji sastav, prema zakonu, ulaze predsednici države, Vlade, Skupštine i Vlade Vojvodine, ministri nadležni za spoljne poslove, dijasporu, prosvetu, kulturu, finansije, vere, kao i predstavnik Srpske pravoslavne crkve.
Ovo telo trebalo bi da se sastaje najmanje jednom u tri meseca, ali su u poslednjih pet godina održane samo dve sednice – od kojih je jedna bila konstitutivna – i to obe u predsedničkom mandatu Tomislava Nikolića.

Najavljeno je donošenje deklaracije o Srbima u regionu, ali ne zna se ni ko je sastavlja, ni šta će u njoj pisati, ni šta je njen cilj

Uprava bez direktora
O odnosu države prema Srbima u rasejanju govori i činjenica da se njima nekada bavilo celo ministarstvo, koje je potom svedeno na rang kancelarije, da bi na kraju postalo uprava u okviru Ministarstva spoljnih poslova, koja je od pre par meseci ostala i bez prostorija jer je u njih useljen Nacionalni savet za koordinaciju s Rusijom i Kinom, na čijem je čelu Nikolić. Uprava, uzgred, već više od tri godine nema ni direktora ni zamenika direktora. No i svi ti, nazovimo ih, formalni nedostaci ne bi bili toliko strašni kada bi konkretna pomoć koju Srbija odvaja za svoje sunarodnike van njenih granica bila veća. A ona je sada zaista minimalna i za 2017. godinu iznosi manje od 1,2 miliona evra! I taj novac raspoređen je na 407 projekata. Od tog broja, 303 projekta sa 910.000 evra finansira Uprava za dijasporu pri MSP, a 104 projekta Ministarstvo kulture i informisanja s nešto manje od 250.000 evra.
A to je skoro sedam puta manje od onoga što Hrvatska odvaja za svoju dijasporu, odnosno gotovo 300 puta manje od mađarskog budžeta namenjenog Mađarima u rasejanju! Što je još gore, ispada da o Srbima van Srbije više brinu njihove domicilne države, odnosno one u kojima žive. Bar je takav slučaj u Rumuniji, Mađarskoj…
Rumunija, na primer, godišnje za Savez Srba u Rumuniji izdvaja oko 900.000 evra, dakle skoro isto koliko Srbija izdvaja za celu svoju dijasporu. Srbija im, istovremeno, godišnje daje ne više od 20.000 evra.
Dugogodišnji predsednik, a sada počasni predsednik Saveza Srba u Rumuniji Slavomir Gvozdenović, ipak, kaže da su tamošnji Srbi delimično zadovoljni odnosom matice prema njima jer je uspostavljena institucionalna saradnja. Svesni su, kaže, i svih teškoća s kojima se Srbija susreće, znaju „da one nisu male i da će još dugo potrajati”.
– Ali očekivali smo da će ta pomoć koju dobijamo biti veća. Srbija nas mora jednom pogledati drugačije nego što nas je gledala do sada. Mora da shvati da smo jezičak u bilateralnim odnosima između Srbije i Rumunije. Mi smo možda jedna od najorganizovanijih srpskih zajednica u svetu. Ne bi trebalo da zapostavljamo tu činjenicu. Ako želimo da budemo jedan narod, moramo tako i da se ponašamo, da uvažavamo, čuvamo i podržavamo ono što imamo, jer smo ostali lojalni građani Rumunije, ali smo i dobri Srbi, koji su u maticu zagledani na poseban način, koji su pomoć i ljubav uvek davali kada su mogli i kada je to zatraženo – kaže Gvozdenović za „Ekspres”.
A pod Savezom Srba u Rumuniji, kao krovnom organizacijom, nalaze se i Kulturni institut, Gimnazija „Dositej Obradović”, nekoliko škola, formiraju se još tri regionalna centra… Savez ima predstavnike u Savetu nacionalnih manjina, koji deluje uz Departman za međuetničke odnose Vlade Rumunije, ima i poslanika u parlamentu (Slavoljub Adnađ), koji deluje u okviru grupe manjinskih poslanika.
– Prošle jeseni je na moj predlog, dok sam bio poslanik, u rumunskom parlamentu izglasan zakon po kojem je 21. novembar proglašen Danom srpskog jezika u Rumuniji. Tog dana 1826. godine Dimitrije Pantić Tirol poslao je pismo Vuku Karadžiću u Beč kojim ga obaveštava da je njegovim pravopisom štampao Banatski almanah – ponosno ističe Gvozdenović.

Nema strategije
Nezadovoljstvo odsustvom sistemske podrške srpskoj manjini u Mađarskoj iskazuje i Dragan Jakovljević, urednik „Srpskih nedeljnih novina” iz Budimpešte.
– Ne postoji strategija pomoći. Dobijamo podršku kroz povremene konkurse za finansiranje naših projekata preko Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje i Uprave za dijasporu. Godišnje dobijamo u proseku oko 6.000 evra. Ove godine zahvaljujući pokrajini dobili smo 9.000 evra. Mađarska, za razliku od Srbije, ima i sprovodi strategiju saradnje s dijasporom, bez obzira na promene u vladi – primećuje Jakovljević.
Slična je situacija i u Hrvatskoj, gde, prema rečima Milorada Pupovca, predsednika Samostalne srpske demokratske stranke i nekadašnjeg čelnika Srpskog narodnog veća, godišnja pomoć koju Srbija obezbeđuje za finansiranje projekata varira od hiljadu-dve pa do najviše 15.000 evra.
– Pomoć dodeljuje i Pokrajinska vlada Vojvodine, i to pretežno srpskim institucijama u Istočnoj Slavoniji. SPC u Hrvatskoj prima pomoć od Kancelarije za vere. Koliki je ukupan iznos pomoći, nije mi poznato jer se ona distribuira raznim organizacijama i njihovim ograncima. Vlada Srbije znala je povremeno interventno da pomaže srpske institucije kad im je bilo uskraćeno finansiranje od Vlade Hrvatske, te za pojedine kapitalne projekte. Ova vrsta pomoći najčešće je išla preko SNV. Možemo reći da se ta pomoć postepeno povećava, ali još nismo stvorili celovit sistemski način finansiranja – kaže Pupovac za „Ekspres”.
Pomoć je, kako dodaje, 2015. i 2016. godine išla i za programe SNV i Zajedničkog veća opština, a prošle godine i za porez na darovanu imovinu od države Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta”.

Od Hrvata milionče
Pomoć je iznosila oko 150.000 evra, kaže za „Ekspres” Saša Milošević, zamenik predsednika SNV, ali dodaje da su sami Srbi iz Hrvatske morali da dodaju još 20.000 evra. Bilo je, takođe, reči da će Srbija pomoći pri otkupu Srpskog doma u Vukovaru, ali od toga nije bilo ništa. S druge strane, na pitanje koliko tamošnji Srbi dobijaju pomoći od Hrvatske, Milošević odgovara da je njena vrednost oko 1,5 miliona evra godišnje!
Uprkos tome, broj Srba u Hrvatskoj se između dva popisa smanjio za oko 20.000, i sada ih je tamo oko 180.000.
– S obzirom na okolnosti, taj trend nakon nekoliko talasa egzodusa nije toliko prisutan, ali nažalost nije bitno drugačiji u odnosu na druga područja – kaže Milorad Pupovac za „Ekspres”.
Najdramatičnije je, ipak, stanje u Albaniji, gde se i dalje ne zna tačan broj Srba, budući da je do pre nekoliko godina tamo bilo zabranjeno da se iko izjašnjava drugačije nego kao Albanac. Tako, na primer, popis iz 2011. godine uopšte ne registruje postojanje Srba u toj zemlji, ali je zabeleženo sedmoro Makedonaca i jedan Crnogorac. A procene govore da je Srba u Albaniji bar nekoliko hiljada.

Rumunija godišnje za Savez Srba u Rumuniji izdvaja oko 900.000 evra, dakle skoro isto koliko Srbija izdvaja za celu svoju dijasporu

Da ih ima više od 200, svedoči činjenica da ih je otprilike toliko pohađalo kurs srpskog jezika u selu Res-Ljibofs, kod Fijera. Neizvesno je, međutim, do kada će biti tako jer, prema rečima Ekrema Dulevića, u čijoj se kući kurs održava, od države Srbije godinama ne dobijaju nikakvu pomoć.
– Dobijali smo nešto u početku, dobili smo i neke knjige od Narodne biblioteke Srbije, ali to je sve. Imao sam tri škole. Sada imam jednu, a i to je pitanje dokle će potrajati. Sve smo prodali moja braća i ja, više nemamo šta da prodamo – na vrlo lošem srpskom jeziku u telefonskom razgovoru za „Ekspres” priča Dulević, koji je i predsednik Udruženja Srba u Albaniji „Jedinstvo”.
I zaista, „Jedinstvu” je iz fonda Ministarstva kulture za 2017. godinu namenjeno svega 120.000 dinara, dakle 1.000 evra. A to udruženje je čak Ambasadi Srbije u Tirani 2012. godine dodelilo i počasnu diplomu za doprinos i napore u očuvanju i negovanju srpskog jezika i kulture u okrugu Fijer.

Nestaje srpski jezik
Najviše novca koji se izdvaja za pomoć Srbima u rasejanju odnosi se na projekte iz oblasti kulture i informisanja. A zapravo je u oblasti prosvete stanje alarmantno. Postoje svega tri srpske gimnazije u inostranstvu: „Nikola Tesla” u Budimpešti, „Dositej Obradović” u Temišvaru i Srpska pravoslavna opšta gimnazija u Zagrebu. U Makedoniji, prema rečima Aleksandra Čotrića, svega oko 80 dece pohađa nastavu na srpskom jeziku jer nema dobrih profesora. Deca, naime, uče nekakvu mešavinu srpskog i makedonskog jezika pa na kraju ne nauče ni srpski ni makedonski. Povrh svega, ugašena je i Katedra za srpski jezik na Skopskom univerzitetu. Paradoksalno zvuči i podatak da Rumunija godišnje stipendira oko 700 dece iz Srbije za školovanje u Rumuniji. Njima je obezbeđen smeštaj, ishrana i dobijaju još 200 evra za lične troškove. Srbija, istovremeno, prema Čotrićevim rečima, s neuporedivo manje novca po učeniku godišnje stipendira jedno ili dvoje dece iz Rumunije.
Slavoljub Gvozdenović, dugogodišnji predstavnik Srba u Rumuniji, ističe da je u nekoliko srpskih škola u toj zemlji sve manje srpskih đaka.
– Bilo nas je više, ali na sceni je prirodni proces asimilacije, koji pokušavamo da usporimo i zaustavimo našim aktivnostima, da nađemo način da preživimo. Do devedesetih smo preživljavali sami. Posle smo imali više deklarativnu, političku, a manje konkretnu pomoć. Ali mi imamo strpljenja i ne gubimo nadu. Verujemo da će Srbija na kraju isplivati iz svih teškoća, vratiti se gde joj mesto, u čemu je svi Srbi iz rasejanja podržavaju zdušno. Daj bože da se Srbiji desi pola od onoga što joj žele njena deca rasejana u svetu – zaključuje Gvozdenović.
Možda ti dani zaista stižu, bar prema onome što je nakon nedavnog sastanka s Dodikom izjavio Aleksandar Vučić – da će Srbija s pet do pet i po miliona evra finansirati izgradnju vrtića u Trebinju i Brčkom, izgradnju studentsko-đačkog doma u Vlasenici, rekonstrukciju ulica u Palama, rekonstrukciju sportske dvorane i izgradnju trga u Istočnom Sarajevu, rekonstrukciju mosta koji povezuje Zvornik i Mali Zvornik, i podršku opštinama u Federaciji BiH većinski naseljenih Srbima. Možda je RS samo prva stanica ka većem angažovanju Srbije ka Srbima u regionu i dijaspori.

NIT SU NAROD, NIT MANJINA

Srba van granica Srbije, prema nezvaničnim procenama, ima oko četiri miliona, što je gotovo 40 odsto celokupnog nacionalnog korpusa. Polovina njih živi u zemljama regiona. Status manjine imaju u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Makedoniji. Nedefinisan je njihov status u Sloveniji i Crnoj Gori, gde im, iako čine gotovo trećinu stanovništva, predstavnici vlasti neformalno nude da se „samoproglase” manjinom. U Albaniji i Bugarskoj ih, prema tamošnjim zvaničnim podacima, praktično i nema.
– Veliki problem je i to što naši ljudi iz Albanije ne mogu da dobiju državljanstvo Srbije jer ne mogu da dokažu da su Srbi pošto u matične knjige ranije nisu mogli da se upišu kao Srbi – objašnjava Aleksandar Čotrić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar