RAZVOJNI PUT CRNOGORSKIH PLEMENA (2): Volim i ja Dedinje, no trpim!

RAZVOJNI PUT CRNOGORSKIH PLEMENA (2): Volim i ja Dedinje, no trpim!


Komunizam je čudo neviđeno, moć oteta od bogova proizvodila je nova moralna i socijalna načela pretvarajući ih u svetonazore, kanone važnije od onih iz Knjige postanja. Broz, strahujući od Srba kao najopasnijih protivnika njegovog poretka, diktatom je stvarao nove nacije i države, verske zajednice – krneći srpski nacionalni prostor. Sve je to slikovito i uverljivo opisao Branko Ćopić u Nikoletini Bursaću, gde Nikoletina jednog jutra saopštava majci: “Majko, nema Boga”. “Kako, Nidžo, Bog s tobom?! Otkad to pa nema Boga?” “Od jutros, rekao desetar.”
Broz je diktatom svemoćne KPJ 1945. odlučio da Republika Makedonija dobije Makedonsku pravoslavnu crkvu koja ni danas nije priznata, a iste godine dekretom je proizveo crnogorsku naciju, Srbe u Srbiji minorno označavaju kao Srbijance samo da bi ih razdvajao od Srba iz BiH, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Najplodnije tlo našao je, kako kaže poznati istoričar Predrag J. Marković, u “verolomnom crnogorskom karakteru”. Jer u Crnoj Gori na početku XX veka, kako navodi Zoran Lutovac u knjizi “Srpski identitet u Crnoj Gori”, “živelo je 94,38 odsto Srba, da bi se 1948. taj procenat sveo na 1,78”. Posle pada komunizma u Crnoj Gori, Srbi su opet u porastu, naročito na severu u Vasojevićima, da bi ih novi večni i danas stolujući prokurator sveo na 32 odsto po popisu iz 2003, a Milogoraca po poslednjem popisu je iznad 43 odsto.
Gde će stabilni crnogorski nacionalni duh završiti, šta bi se dogodilo da se na tim prostorima pojave momci iz Konga koji govore svahili, možda bi pristali. Međutim, Crnogorci imaju konstantu, ne odriču se Srbije, Beograda, Dedinja, a naročito ne vlasti i uticaja u Beogradu. Ne odriču se ni zavičajnog naglaska čim se trojica sretnu.
Još jedna karakteristika ljudi sa tog podneblja je izgrađena sklonost ka izboru lukrativnih zanimanja u životu. Tumačeći pritom zakon koji deli delatnosti na one sa ove ili one strane prilično fleksibilno. Što bi rekao drug Stari, “ne treba se držati zakona kao pijan plota”. Otuda veliki broj Crnogoraca i u kriminalnim krugovima gde vrlo brzo uspostavljaju primat koji je sada, bogumi, prerastao i evropske okvire. Jedna anegdota koja se desila davno sada uglednom crnogorskom biznismenu, najbolje govori o mentalitetu Crnogoraca. Pomenuti biznismen je studirao Ekonomski fakultet u Subotici i imao je priliku pošto se radilo o ranim sedamdesetim godinama prošlog veka da se provoza u “sitroen ajkuli”, koja je za to vreme bila pravo čudo od automobila. Imala je npr. električne podizače stakala, hidraulično vešanje koje se po potrebi dizalo i spuštalo, farove koji se zakreću u krivini prateći pravac kojim se automobil kreće… Jednom rečju, svemirski brod u moru “fića” i “moskviča” tog vremena. I tako dođe naš junak na letnji odmor u svoje rodno selo. Čim je kročio u roditeljsku kuću, skupila se rodbina željna priča iz velikog sveta. Student, a potonji biznismen im oduševljeno priča o čudu od auta u kojem se vozio. Objašnjava im kako se automobil spusti kada čovek u njega ulazi, a podigne kada se vozi da ne udara u rupe, kako se farovi okreću kada uđe u krivinu… Gledaju ga rođaci otvorenih usta misleći verovatno da je sišao s uma, ali niko ni reč ne progovara. Posle nekog vremena kad se rodbina razišla, razočarana majka kaže sinu: “Sine moj, ako već moraš lagati, laži u svjet, nemoj u svoje selo”.
Kada je zvršen Drugi svetski rat, kao uostalom u svakom ratu, važilo je pravilo, pobedniku pripada plen. Tako je i bilo.
“Prvi crnogorski desant na Dedinje” desio se 1945. Nisu samo Crnogorci te godine šljegli na Dedinje, bilo je tu Krajišnika, Hercegovaca, Ličana, Banijaca… Ali za razliku od pomenutih plemena, i bratstva su tu napravila novu simbiozu s ciljem da budu junačniji, čojstveniji, veći i uticajniji od drugih. Oni su u svemu podražavali Broza. On nikad nije imao svoju kuću, živeo je uvek u otetoj. I oni. I kad bi zidovi vila sa Dedinja, u koje su upali, kad bi ti zidovi umeli da pripovedaju, bila bi to mitska guslarska epika o brđanskom vladalaštvu (Makijaveli je amater), ko je prvi međ nama, o ubistvima, slavopojkama, naricaljkama, karijerizmu, nameštanju, podmetnju, o generalskim i ambasadorskim postavljenjima – ko kome – ko je nesoj a ko vojvoda ili serdar, koga bi valjalo odmoriti na Golom otoku…
Drugi desant na Dedinje dogodio se u vreme Državne zajednice Srbije i Crne Gore, kad je srpska politička vrhuška držala i tetošila Crnogorce u Beogradu kao egzotične kućne ljubimce, bilo im je sve dozvoljeno, a DIPOS je bio najomiljenije sastajalište Crnogoraca. Uostalom, koliko Crnogorcima priliči Dedinje najrečitije govori slučaj jednog visokog funkcionera, bio je ministar u Podgorici, pa njihov ambasador u jednoj velikoj zemlji, ima vilu na Dedinju, što mu uopšte nije smetalo da ukrade mobilni telefon čoveku pored sebe, na kiosku – sve zabeležila video kamera!

vila 2Imaš kuću, uzmi i stan
Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić za “Ekspres” kaže da je prvi značajniji “desant” nasilnih Crnogoraca (ne samo njih) na beogradsko Dedinje izvršen i pre formalnog okončanja Drugog svetskog rata.
– Kao pripadnici međunarodne zločinačke organizacije, potpomognuti sovjetskom vojnom silom, po oprobanim i specijalno razrađenim uputstvima zloglasne Kominterne, zdušno su doprineli masovnom oduzimanju života i potom imovine, nevinih građana. Od pokretne imovine, pa do kuća, stanova. Peko Dapčević je upao u kuću Savčića u Užičkoj ulici, a kasnije se premestio na imanje pokojnog Milutina Stanojevića, industrijalca u Tolstojevoj, kome je imovina inače oduzeta za potrebe izgradnje ambasade. General Vaso Jovanović obreo se na Bulevaru mira 65, a Jova Popović u Tolstojevoj 9 – započinje priču Antić.

Marko-Nicovic

Marko Nicović

Kada smo Kolašinca Marka Nicovića upitali ima li kod nas koji advokat a da je Srbin, odgovorio nam je kao iz topa: “Ima, kako ne! Evo Toma Fila, mada je on Cincar!”

– Partija i Služba nastavile su da raseljavaju građane i naseljavaju svoje kadrove pa se tako krajem osamdesetih na Dedinju pojavio i Željko Ražnatović. Međutim, svakako najpoznatiji stanovnik Dedinja je Slobodan Milošević, koji je prvo prigrabio jednu kuću, koju je naravno usled “ničim izazvane” inflacije otkupio za simboličnu naknadu, kao i mnogi drugi građani Srbije. Sem što je ovaj “stan” bio “za nijansu” kvalitetniji u odnosu na one koje su otkupljivali obični građani, to nije bilo dovoljno pa je svoj pohod na Dedinje Milošević nastavio 15. marta 1999. godine (devet dana pred početak napada na SRJ, prim. autora), zahtevom i otkupom druge kuće, opisane kao “stan”, opet na Dedinju, u neposrednoj blizini prvootkupljenog “stana”. Iako je za sve građane Srbije bio zabranjen otkup drugog stana, njemu to uopšte nije bio cilj, što se vidi iz samog zahteva za “dodelu”, po kojem Miloševiću kuća nije važna, već mu je mnogo važnije “da uveća dvorište” – objašnjava naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, tu dolazimo do suštine, ciljevi ovakvih desanta su bili i ostali okupacija, uzurpacija, eksploatacija, potom i brutalna krađa i preprodaja zemljišta teritorije. U dedinjskom slučaju, građevinskog.
– Slučajnost ili ne, moguće i shodno izraženom mišljenju istaknutog srpsko-crnogorskog akademika, da je i u 21. veku, u ljudskoj prirodi da otima, tog tragičnog srpskog 11. septembra 2009. godine Boris Tadić je zdušno podržavao, a potom i potpisao propis po kome zemljište na Dedinju poklanja njegovim sunarodnicima, partijskim drugovima i naravno svim onim drugim “oslobodiocima”, ili kako to suštinski jeste, uzurpatorima, otimačima, eksploatatorima i lopovima. Posle manje od sedam decenija, sve ono što je pripisivano običnim građanima, i sačinjavalo neizostavni deo parola, pod kojima je te iste građane trebalo osloboditi života i imovine, može se videti kome je najviše doprinelo.
– Da li je i kakva uloga bila Selimira Antonijevića i u Holokaustu stradalih ćerki Gece Kona, Elviri Bah rođ. Kon i Hercog Melvini rođene Kon, čiji je samo delić bio spornih 80 ari placa u Užičkoj, i Slobodana Miloševića i njegovih naslednika, vreme je već uveliko pokazalo, ma koliko je i danas teško da se ove činjenice čuju u javnosti.
Na naše pitanje šta sada može da se učini da se takvo stanje promeni, Antić ističe da njima, kao naslednicima bivših vlasnika, iako građanima drugog reda, ostaje da se izborimo ne samo za naša prava, već pre svega prava sadašnjih i budućih generacija, da se razmere ovih zločina i pljačke maksimalno spreče i umanje.
– Zaštitnici lika i dela uzurpatora i prisvajača državnog građevinskog zemljišta, još uvek se nalaze u Vladi, čak su zaduženi za propise u vezi sa zemljištem i bez sumnje će iskoristiti sve mogućnosti da do restitucije ne dođe, i da restituciju svedu na “obeštećenje”, zato jer će tako na najbolji način sakriti svoja zlodela, i što im je još važnije, sačuvati i oglodati do koske uzurpirani plen. I danas se kao vlasnik objekta na 79 ari i 38 m2 državnog, kp 22609 KO Savski venac, odnosno državnog građevinskog zemljišta u Užičkoj 34 vodi Slobodan Milošević. Kada se na to doda i sporno tumačenje Zakona o planiranju i izgradnji “da je korisnik zemljišta automatski vlasnik i zemljišta, i to retroaktivno od 11. septembra 2009. godine”, ostaje nam da vidimo da li će se i neki novi moćnik, ma koje nacije i vere bio, ogrebati o nesprovedenu restituciju zemljišta – zaključuje prvi čovek Mreže za restituciju. Posle razgovora sa njim, ne čudi nas što je satiričar Radivoje Bojičić svojevremeno rekao da je “Beograd najveći crnogorski grad”, kao i da “Crnogorci veruju da će u komunizmu svi biti Beograđani”.
Koliki je značaj rođačkog povezivanja Crnogoraca, koji su ostali “dolje”, sa ovima u Beograd’, hirurški precizno, a vanredno duhovito predstavljeno je u jugoslovenskoj TV seriji “Volim i ja nerandže, no trpim”. Režirali su je Zdravko Šotra i Slobodan Šuljagić, dok je scenario maestralno napisao Miodrag Karadžić, koji je potpisao i kultnu “Đeknu”. U njoj je predstavljena svaka crta njihovog mentaliteta. Glavni likovi su iz šavničkog kraja, odnosno razbacanih sela oko kojih su samo sneg i krševi, dok “u Šavnik idu samo na televon”. Za njih ništa osim tog sveta i ne postoji. Uspeh bilo gde da je postignut, mora u ovom kraju biti potvrđen, sve što se čini, čini se radi tog sveta i sve što je izvan njega, nije predmet interesovanja njegovih ljudi. Crnogorci iz tog kraja žive u Beogradu samo fizički, dok mislima i osećanjima nikad nisu tamo ni otišli. Kao likovi iz ove serije, zaista su godinama živeli pojedini ovdašnji direktori, kojima je jedina referenca za posao bila “porijeklo”.
Okupljali su se u hotelu “Moskva”, čuvenoj crnogorskoj “ambasadi”. I danas tu kad prođete često možete čuti njihovu prepoznatljivu jekavicu, ali ne često kao engleski jezik, što je već stvar kosmopolitizma i novog doba.
Da su se stvari u društvu od vremena opisanog u “Nerandžama” promenile i da je moderno vreme donelo nove vetrove, kaže za “Ekspres” sociolog Ratko Božović, takođe poreklom Crnogorac.
– Ne postoje više te oaze Crnogoraca da bi zadržali mentalitet i neke kolektivne karakteristike. Ili se ja ne krećem u takvim društvu… Čini mi se da ta logika plemensko-patrijarhalna nestaje. To je logika modernog tržišta i novih političkih opcija. Ne vidim sad naročiti sindrom crnogorštine. Čim je više ljudi sa više kolektivnih podrški i aspiracije, to se gubi. Crnogorci su imali osobinu da u tuđim sredinama, recimo u Americi, znaju da se malo podržavaju i deluju kao lobisti, po nekakvoj pripadnosti. Verovatno je to i ovde pre bilo izraženije, ali više nema tako mnogo crnogorskih kadrova. Ja tu oseku primećujem i među mojim kolegama na univerzitetu – napominje Božović i dodaje da on lično nikada nije imao taj sindrom crnogorštine.
– Rođen sam u Banjaluci, učio školu u Nikšiću, a sve što sam u životu napravio, napravio sam u Beogradu, putovao, živeo svuda. Kad me je jedna vaša koleginica pitala “šta je moj zavičaj?”, odgovorio sam da je taj zavičaj u meni. Strahovito sam protiv tih nacionalističkih bojenja, gledam ličnost i pojedinca, a tada vam te stvari nisu bitne. Zato mislim da je ova tema anahrona i nepotrebna. Svako sabiranje i prebrajanje ljudi po takvom osnovu dovodi do stvaranja podela. Razvrstavamo se na “nas” i “njih”, a to je deo ideološke floskule. Nikad me nije interesovalo ko je koje nacionalnosti, “naš” je svako ko je dobar, pošten i vredan – podvlači Božović.

UNIVERZITETSKI PROFESORI

* Pravni fakultet
Vladan Petrov
Goran Dajović
Nataša Delić
Branko Lubarda
* Fakultet političkih nauka
Ilija Vujačić, dekan
Vladimir Pavićević
Miloš Bešić, crnogorsko državljanstvo dobio 2010.
* Medicinski fakultet
Jelena Drolović
Zoran Vujović
Radivoje Popović
Valentina Bećirović
Vidosava Radonjić
Ljiljana Šćepanović
Dragana Vuković
Milica Bajčetić
* Ekonomski fakultet
Marko Backović
Branislav Boričić
Zoran Bogetić

SVUDA GDE SU PARE, IMA IH…

Radojica rovcanin

Radojica Rovčanin

* Radojica Rovčanin, direktor Kontrole letenja Srbije i Crne Gore (SMATSA)
* Željko Bogetić, vodeći ekonomista Svetske banke i autor ekonomskog izveštaja za zemlje jugoistočne Evrope
* Jovan Vorkapić, direktor Republičke direkcije za imovinu

BEZ BRDA NE MOGU

Svoje parče neba i ponešto zemlje na Dedinju i dalje pronalaze svi viđeni tajkuni, advokati i političari, poreklom Crnogorci, ali i Hercegovci i Kosovari. Međutim, Đetići i dalje imaju primat. Za priču o tome kako Crnogorci u Beograd’ najdalje doguraju, najilustrativniji primeri su upravo dvojice predsednika Slobodana Miloševića i Borisa Tadića, kao i nekadašnji premijer Radoman Božović. Zanimljiv podatak, koji ne smemo izostaviti, jeste da je Slobinu vilu u Tolstojevoj prošle godine kupio upravo crnogorski košarkaš Nikola Peković, tako da je ostala u “familiji”. Na ovom čuvenom beogradskom brdu skućili su se biznismeni poreklom odozdo – Milan Beko, Miroslav Mišković, Miodrag Kostić Kole, ali i svojevremeno biznismen s one strane zakona Darko Šarić. U komšiluku su im i brojni advokati sunarodnici. Nije ni čudo što kažu – “il’ Cetinje il’ Dedinje, trećeg nema”.

Geca_Kon_(1873-1941)

Geca Kon

U SRBIJI IMA VIŠE PRAVNIKA POREKLOM CRNOGORACA NEGO ŠTO CRNA GORA IMA STANOVNIKA DANAS

Kada je reč o advokatima iz Crne Gore, koji su studirali na Pravnom fakultetu u Beogradu i postali viđeni građani prestonice, treba napomenuti da je njihov spisak podugačak. Među njima su Marko Nicović, Borivoje Borović, pokojni Slobodan Šoškić, Branislav Tapušković, Dragoslav Ćetković, Strahinja Kastratović, Radoslav Pajović, Đuro Čepić i mnogi drugi. Iako rođeni Beograđanin, poreklo iz Lješanske nahije vodi i bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. Kada smo Kolašinca Marka Nicovića upitali ima li kod nas koji advokat a da je Srbin, odgovorio nam je kao iz topa: “Ima, kako ne! Evo Toma Fila, mada je on Cincar!”

PRIRODNO TALENTOVANI ZA BEZBEDNOSNE POSLOVE

Nisu svi iz Kolašina, Pljevalja i Nikšića otišli u pravnike, dobar deo njih želeo je uniformu i otišao u policajce. Upućeni kažu da ko u “Crnoj Gori nije imao za dva para opanaka”, preselio se u Srbiju i zaposlio u MUP. Zatim će, kako i dolikuje, za sobom povući i nekoliko rođaka ili prijatelja i naći im zaposlenje, na državnim jaslama. Jedno vreme u policiji svaki drugi komandir, načelnik ili general bio je poreklom iz Crne Gore. To je posebno bilo vidljivo tokom ministrovanja njihovog Dragana Jočića. U njegovo vreme na čelo Direkcije policije dolazi Novopazarac Milorad Veljović, a za njim na mesto načelnika Uprave kriminalističke policije general Rodoljub Milović iz Nikšića (u njegovo vreme ovu upravu su zvali “Centar bezbjednosti Nikšić”, pošto je većina kadrova bila iz okoline ovog grada), a onda kreće niz…. Crnogorci su Goran Dragović, bivši šef PTJ sada prvi čovek Žandarmerije, kao i njegov prethodnik na tom mestu Milenko Božović. Od Božovića je i Vladimir Božović, bivši državni sekretar u MUP, a danas Vučićev savetnik. Čin generala junački nosi i njihov sunarodnik Svetislav – Bata Đurović, bivši šef SBPOK. Strateški su raspoređeni, ima ih i na lokalu… Bivši šef beogradske policije Stevan Bjelić i načelnik Kriminalističke uprave u Beogradu Darko Senić vuku korene od crnogorskih plemena. Takođe, imali su čo’eka i u Novom Sadu, gde je Saša Barjaktarović bio načelnik kriminalističke policije, kao i u Kragujevcu gde je stolovao Ivan Đorović. Mada kažu da i dalje u policiji Đetići vedre i oblače, ovi nabrojani su u proteklih nekoliko godina uglavnom smenjeni i premešteni na druga radna mesta ili penzionisani.

  1. 1
    Šone Odžaci

    Nažalost najgora i najperfidnija okupacija. “Galanteristi iz Bečkereka” je sve oprošteno jer je bio dobar momak naspram ovih potonjih…da..Krigeru..

+ Ostavite komentar