STANIŠIĆ 8 GODINA BIO GLAVNI ČOVEK CIA U BEOGRADU: U isto vreme je za Miloševića organizovao odrede smrti

STANIŠIĆ 8 GODINA BIO GLAVNI ČOVEK CIA U BEOGRADU: U isto vreme je za Miloševića organizovao odrede smrti

Jovica Stanišić u sudnici; AP Photo/Fred Ernst


Iz pera američkog novinara Grega Milera, dobitnika Pulicerove nagrade

Za vreme tajnih sastanaka po jahtama i sigurnim kućama, Stanišić je sa svojim kolegom, agentom CIA Vilijamom Lofgrenom podelio detalje o tome kako iznutra funkcioniše Miloševićev režim. On je obezbedio informacije o lokacijama na kojima se nalaze oteti NATO vojnici u Bosni, pomagao je operativcima CIA u potragama za masovnim grobnicama, kao i Agenciji da uspostavi mrežu tajnih baza u Bosni

Po noći kada su travnjaci prazni, a ulične svetiljke duž pešačkih staza jedini izvor svetla, Topčiderski park je savršeno mesto za špijunski randevu. Upravo je ovde 1992. godine, dok se bivša Jugoslavija lomila u etničkom nasilju, agent CIA na jednoj od pešačkih staza pružio ruku srpskom obaveštajcu. Jovica Stanišić je imao hladan pogled i zastrašujuću reputaciju. Bio je šef obaveštajnih službi srpskog predsednika Slobodana Miloševića, a mnogi su ga smatrali mastermajndom režima koji je svetu darovao novi, zastrašujući termin “etničko čišćenje”. Ovako počinje tekst uglednog američkog novinara Grega Milera, objavljen 2009. godine u “Los Anđeles tajmsu”. U središtu Milerovog teksta je bivši šef srpske Državne bezbednosti Jovica Stanišić, opisan iz sasvim drugog ugla, iz ugla ključnog čoveka CIA u Srbiji!
(…) Agentu CIA Vilijamu Lofgrenu trebala je pomoć. CIA je bila slepa nakon što se Jugoslavija raspala u civilnom ratu. U to vreme rat je počeo u Bosni i Hercegovini. Miloševića su posmatrali kao opasnost po evropsku bezbednost, a CIA je bila očajna da dobije bilo kakve informacije iznutra. I tako su u toj ponoćnoj šetnji dva špijuna isklesala neraskidivu vezu koja je do dan-danas ostala tajna: osam godina Stanišić je bio glavni čovek CIA u Beogradu.
Za vreme tajnih sastanaka po jahtama i sigurnim kućama, pored reke Save, podelio je sa svojim kolegom detalje o tome kako iznutra funkcioniše Miloševićev režim. On je obezbedio informacije o lokacijama na kojima se nalaze oteti NATO vojnici u Bosni, pomagao je operativcima CIA u potragama za masovnim grobnicama i pomogao je agenciji da uspostavi mrežu tajnih baza u Bosni.

CIA je Tribunalu podnela tajni dokument u kome su pobrojane sve Stanišićeve zasluge, kao neka vrsta potvrde njegove uloge

U isto vreme, Stanišić je za Miloševića organizovao odrede smrti koji su sprovodili genocidnu kampanju, odnosno tako tvrde tužioci Tribunala u Hagu koji je osnovan od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1993. godine, da sudi onima koji su odgovorni za kršenje ljudskih prava u ratovima na Balkanu.
Sada kada se suočava sa procesom u Hagu koji ga može poslati u doživotni zatvor, Stanišić je odlučio da traži od svojih američkih saveznika da mu vrate uslugu, i tako se dogodio jedan nesvakidašnji i redak potez. CIA je Tribunalu podnela tajni dokument u kome su pobrojane sve Stanišićeve zasluge kao neka vrsta potvrde njegove uloge. Dokument je ostao zapečaćen, ali su nama naši izvori popisali njegov sadržaj.
Bivši agent CIA Lofgren, koji je sada u penziji, rekao je da je Agencija načinila ovaj dokument da pokaže “kako je ova, navodno zla osoba u stvari napravila mnogo dobrih stvari”. Lofgren ne želi da opovrgne tvrdnje iz optužnice protiv Stanišića. “Ako ostavimo optužnicu po strani, postoje stvari koje je ovaj čovek uradio a koje su u velikoj meri pomogle da se okončaju neprijateljstva i da se uspostavi mir u Bosni.”
Putem svog advokata, Stanišić je odbio da komentariše citirajući da je Tribunal zabranio komunikaciju sa medijima. Naravno, Stanišić se izjasnio da nije kriv, da nije imao nikakvu ulogu u nastanku odreda smrti, pa da čak i nije bio svestan zločina koje su oni počinili. Ovaj napor CIA doveo ih je u neuobičajenu poziciju da postanu neka vrsta svedoka o karakteru čoveka optuženog za ratne zločine. Agencija je odbila da komentariše ovaj dokument. Pošto je sadržaj pisma poverljiv, sud je pomenuti dokument razmatrao na zatvorenoj sednici. Sudski zvaničnici tvrde da je još uvek nejasno da li će ovaj dokument uopšte biti od bilo kakvog značaja u Stanišićevoj odbrani, ili je on “uveden u igru” da bi se u slučaju eventualne osuđujuće presude dobila neka manja kazna.

Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, rekao je da je Stanišić intenzivno ogovarao Miloševića: “Stalno je pričao kako je on užasan, neiskren i pokvaren”

Ovaj tekst je napisan na bazi desetina intervjua sa sadašnjim i bivšim zvaničnicima SAD, srpskih obaveštajnih agencija, kao i dokumentacije do koje smo došli. Među njima su i neki zvanični dosijei srpske obaveštajne službe i jedan članak od sedam kucanih stranica koje je Stanišić napisao dok je bio u pritvoru u Hagu i koji svedoči o tom krvavom periodu. U njemu Stanišić sebe opisuje kao čoveka koji je tražio način da “upristoji” Miloševića, i koji je blisko sarađivao sa CIA da bi zajedničkim snagama zauzdali krizu.
“Institucionalizovao sam saradnju sa američkom obaveštajnom zajednicom uprkos opštepoznatim lošim odnosima naše dve zemlje”, pisao je Stanišić. Ova saradnja, prema njegovom mišljenju, u značajnoj meri doprinela je deeskalaciji konflikta.
Glavni tužilac Dermot Grum kaže da Stanišićeva pomoć CIA i suprotstavljanje Miloševiću samo potvrđuju moć koju je Stanišić imao. U svojoj prvoj izjavi pred sudom, Grum je rekao da je Stanišićeva moć da sačuva živote istovremeno ista ona moć koja je mogla i koja je oduzimala živote.

Beograd još nosi ožiljke rata, bombardovane zgrade rasute su širom srpske prestonice, uključujući i ugljenisanu betonsku konstrukciju u Ulici kneza Miloša, gde se nekada nalazilo sedište srpske Državne bezbednosti. Stanišić je nekada sedeo u kancelariji na uglu, na poslednjem spratu. Na vrhuncu je zapovedao više od dve hiljade ljudi. Nosio je tamna odela i sunčane naočare, kao pravi balkanski Džejms Bond. Nadimak mu je bio Ledeni. Stanišić je stupio u jugoslovensku službu 1965. godine, kada je zemljom vladao Josip Broz Tito. Nikada nije pokazivao sklonost ni prema jednoj ideologiji, čak ni prema nacionalizmu, ali je imao redak dar za špijunažu.
“Stanišić nije bio običan obaveštajac”, kaže Dobrica Ćosić, pisac i bivši disident koji je bio predsednik Srbije 1992. i 1993. “On je bio intelektualac, a ne tvrdi policajac. Bio je obrazovan i vešt, i znao je kako se organizuje tajna služba.”

Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom, Stanišić mu je predao hrpu papira uključujući i planove skloništa i drugih objekata koje su srpske kompanije u Iraku izgradile za Sadama Huseina

Upravo zbog tih veština, Milošević je od Stanišića napravio svog prvog obaveštajca uprkos nepoverenju koje je postojalo između njih dvojice. Milošević je došao na vlast eksploatišući srpski nacionalni zanos i religijski animozitet. Predstavio se Srbima kao zaštitnik, figura koja je snažno komunicirala sa narodom koji je još uvek obeležavao dan kada su njihovi preci poraženi od Otomanskih Turaka, uglavnom muslimana. Godine 1991, kada je etničko nasilje eskaliralo, Milošević je naredio da se formiraju tajne paravojne jedinice sa imenima poput “Crvene beretke” ili “Škorpioni”. Nosili su neobeležene uniforme, predvodile su ih bitange i počinili su neke od najgorih ratnih zločina.
Tokom suđenja tužilac je pokazao fotografije Stanišića kako pozira sa pripadnicima ovih jedinica, čak je i pušten snimak presretnutog razgovora u kome ih Stanišić naziva “naši momci”. U jednom trenutku tužilac je u sudu prikazao film na kome se vide muslimani dečaci i odrasli ljudi, sa rukama vezanim žicom, kako ih vode u šumu i jednog po jednog streljaju. To su učinili pripadnici “Škorpiona”. “Jovica Stanišić je osnovao ove jedinice i postarao se da oni imaju sve što im je potrebno, uključujući i dozvolu da ubijaju i očiste zemlju od neželjenih ljudi”, rekao je Grum.
Vlado Dragićević, Stanišićev zamenik, ne slaže se sa ovim optužbama.
“Mi smo radili naš posao u skladu sa zakonom. Nikada nismo počinili akt genocida, naprotiv, trudili smo se da to sprečimo.”
Agent CIA koji je služio u to vreme u regionu kaže da su oni pretpostavljali da Stanišić nije bio naivan. Ali nikada nisu videli dokaz koji bi ga povezivao sa ratnim zločinima. Umesto toga, gledali su na njega kao na ključnog saveznika u situaciji u kojoj su stvari rapidno izmicale iz ruku. Od samog početka Stanišić je bio rešen da cementira svoj odnos sa CIA. Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom predao mu je hrpu papira, uključujući i planove skloništa i drugih objekata koje su srpske kompanije u Iraku izgradile za Sadama Huseina. Ali, isto tako Stanišić je povukao i određene granice. Nikada nije uzeo novac od CIA, nikada nije radio sa agencijom na konkretnim zadacima i nikada nije načinio nijedan korak koji bi se mogao protumačiti kao flagrantna izdaja svog šefa (Miloševića). Vremenom, Stanišić je tražio način kako da izmesti svoje kontakte sa CIA iz domena tajnih sastanaka. Mnogo nakon što su njegovi tajni susreti započeli, Stanišić je ubedio Miloševića da mu dopusti da uspostavi vezu sa CIA kao neku vezu tajnog kanala sa Zapadom. Tako su tajni noćni sastanci u parku zamenjeni dnevnim sesijama u Stanišićevom kabinetu. Dvojica špijuna delili su sličan smisao za crni humor. Lofgren je voleo da stane pored prozora i usmeri telefon ka nebu šaleći se kako šalje GPS koordinate za raketni udar.

-jovica-stanisic-1-previewLofgren je rekao da je CIA u pismu o Stanišiću htela da pokaže “kako je ova, navodna zla osoba napravila mnogo dobrih stvari”

U pismu Hagu, CIA opisuje Stanišićeve napore da smiri neke od najeksplozivnijih situacija u bosanskom ratu. U proleće 1993. godine, tvrdi CIA, Stanišić je pritiskao Ratka Mladića da bar nakratko prekine granatiranje Sarajeva. Dve godine kasnije, Stanišić je pomogao u oslobađanju 388 NATO vojnika, koje su uzeli kao taoce, skinuli im uniforme i vezali za drveće i mostove kao neku vrstu ljudskog štita od NATO bombi. U svojim beleškama Stanišić kaže da je on ispregovarao ovo oslobađanje uz podršku ključnih ljudi iz Agencije. Te iste godine Stanišić je intervenisao kada su oboreni zarobljeni francuski piloti.
“Mladić je odbijao da prizna da on drži pilote zarobljenim”, pisao je Stanišić, “ali moja služba uspela je da otkrije okolnosti i lokaciju gde su oni zarobljeni” i podelila je tu informaciju sa CIA i francuskim vlastima. Do tada Klintonova administracija ja već bila duboko angažovana na diplomatskom polju da okonča rat. Stanišić je pratio Miloševića u Dejton na mirovne razgovore, a onda se vratio u Srbiju da sprovede najznačajnije delove mirovnog sporazuma. Na Stanišiću je bilo da ubedi predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića da potpiše dokument u kome podnosi ostavku.
Stanišić je pomogao CIA da napravi mrežu baza u Bosni da bi kontrolisale prekid vatre na terenu. Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, priseća se sastanka u Bosni sa Stanišićem i grupom srpskih zvaničnika iz Bosne koji je održan u Beogradu. “Dok ih je Stanišić instruisao i nalagao da sarađuju sa CIA, bilo je primetno da se okupljeni gosti sa nelagodom vrpolje u njihovim stolicama”, kaže Smit.
Smit je započeo redovno da se sastaje sa Stanišićem. Jednom prilikom videli su se i na brodu na Savi. U jednom od njegovih tipično dramatičnih nastupa, Stanišić je kasnio na dok. “Odjednom je izronio iz tmine sa bodigardovima, a veći deo večeri je pričao o svom gazdi.” Smit kaže da je Stanišić intenzivno ogovarao Miloševića. “Stalno je pričao kako je on užasan, neiskren i pokvaren.” Na pitanje da li je Stanišić bio sposoban da načini ratni zločin, Smit je odgovorio sa “mislim da bi Stanišić uvek napravio najmanje moguće zlo”.
U to vreme direktor CIA Džon Dojč je pokušavao da ispegla imidž agencije koja se nalazila na udaru javnosti zbog kontakta sa onima koji su počinili zločine protiv ljudskih prava. Godinama kasnije, Dojč je rekao da su upravo ovi pritisci javnosti iz tog vremena bili razlog zašto agencija nije bolje uradila posao po pitanju prodora u terorističke grupe kao što je bila Al Kaida. Ali Dojč nije imao nikakvih problema sa Stanišićem.

Dvojica špijuna delila su sličan smisao za crni humor. Lofgren je voleo da stane pored prozora i usmeri telefon ka nebu šaleći se kako šalje GPS koordinate za raketni udar

Pozvao ga je u sedište CIA 1996. godne, a plan posete indicira da je Stanišić imao više nego toplu dobrodošlicu. Glavnog srpskog špijuna američki zvaničnici vodili su da sluša džez u klubu “Blues Alley” u Džordžtaunu, i vozili su ga na istočnu obalu Merilenda u lov na ptice. Dojč je čak poklonio Stanišiću sačmaricu marke “parker” iz 1937. godine, klasično oružje kome nijedan kolekcionar ne bi odoleo.
Dojč, sada profesor na univerzitetu MIT, odbio je da komentariše ovaj tekst.
Stanišićevo produbljivanje veza sa CIA postalo je izvor sukoba sa Miloševićem, koji se zabrinuo da li njegov prvi obaveštajac kuje zaveru protiv njega. Godine 1998. Stanišić je otpušten. Godine koje su sledile bile su haotične. Posle nove kampanje nasilja na Kosovu, Milošević je zbačen sa vlasti 2000. godine, naredne godine je uhapšen i odveden u Hag. Tamo mu je suđeno, ali je umro od srčanog napada 2006. godine.
Serija političkih atentata koja se u međuvremenu desila ostavila je sumnju da je Stanišić nekako još uvek vukao konce. Kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić koji je poslao Miloševića u Hag, Stanišić je uhapšen i držan u pritvoru tri meseca. Onda je bez ikakvog objašnjenja i on poslat u Hag. Poslednjih pet godina Stanišić provodi putujući između Beograda i pritvorske jedinice u Holandiji. Suđenja su mu često odlagana, što mu je dozvoljavalo da se vraća u Beograd, gde je lečio akutnu crevnu bolest.
Stanišića i dalje s vremena na vreme viđaju u Beogradu, ali veći deo njegovog života se već srušio. Razveo se od prve žene, udaljio od dece i većinu vremena provodi u bolnici. “Zadnji put kada sam ga video bio je na infuziji”, kaže Dragićević. “Kada je u dobrom raspoloženju, govori kako će pobediti u sudskom sporu, ali veći deo vremena izgleda kao osoba koja se već predala. Čovek koji je bio nadređen u svim tim stvarima, čovek koji je bio važan, koga su svi znali, sada je jako usamljen.”

KREDIBILITET
Greg Miler je novinar i književnik koji živi u Vašingtonu.

Magistrirao je na Univerzitetu Stenford i trenutno piše za „Vašington post“ pokrivajući teme iz domena nacionalne bezbednosti. Pre nekoliko meseci objavio je tekst koji je izazvao pravu buru u svetskim razmerama. On i njegov kolega Greg Jafe pisali su o famoznom susretu Putina i Trampa i o tome kako je američki predsednik prilikom tog susreta odao više nego što je trebalo.

Pre „Vašington posta“, Miler je radio u „Los Anđeles tajmsu“ od 1994. do 2010. godine. Pulicerovu nagradu je dobio 2014. godine

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar