ANALIZA, MILORADOVIĆ: Bregzit - Kada Big Ben otkuca 12

I kada se Big Ben ponovo oglasio deset puta, pokazalo se da se 11 odsto neopredeljenih, kako su javljali ispitivači javnog mnjenja, i te kako opredelilo. Istorija se dogodila. Evropska unija izgubila je svoju prvu članicu. I to ne bilo kakvu, već drugu privredu po veličini. Kao nekada komunizam, sjajna ideja na papiru i jednako plemenita ideja o životu evropskih naroda u zajedničkoj državi srušena je sa 17, 5 miliona glasova

Tokom svojih života prečesto smo bili svedoci istorije. Prečesto za mali narod i kratak život. Međutim, mi smo uglavnom samo fusnota na stranicama svetske istorije i naše emocije, traume, godine nesigurnosti i siromaštva nemaju nikakvog odjeka čak ni na najbližu veliku berzu u Frankfurtu, a kamoli na one dalje i još moćnije. Za razliku od nas, Britanci su često ne samo svedoci, već i kreatori istorije. No, do 23. juna 2016. godine za kreiranje istorije bila je zadužena britanska elita. Tog datuma je kreator istorije postao čitav britanski narod. Referendumski šamar Evropskoj uniji je upravo to - događaj koji menja odnos snaga u svetu. I to na duži i teško povratni rok.

Ja sam imala tu novinarsku sreću da se nađem u središtu istorijske oluje. U trenutku kada su birališta zatvorena stajala sam preko puta britanskog parlamenta s mikrofonom u ruci, s gostom pored sebe i snimateljima i toncima Evrovizije ispred sebe. Mrak je već pao i oglasio se Big Ben. Deset puta, jer je bilo deset sati uveče. U tih nekoliko sekundi ništa drugo se nije čulo osim tog zvona ni videlo osim izmaglice, koju na vazduhu, vlažnom od oluje prethodnog dana, diže veliki broj televizijskih reflektora, zgusnut na par stotina kvadratnih metara.

Bio je to mističan trenutak kada osećate i uzbuđenje i zebnju istovremeno. Trenutak, koji u glavi traje mnogo duže nego u stvarnosti. Svi smo ćuteći slušali stari sat, svesni tereta njegove istorije čiji se deo srušio i na nas. Ćutali smo sa nemim saznanjem da je kucnuo čas - bukvalno. Ćutali smo u poslednjim sekundama potpunog mira kakav samo postoji u središtu bure. A onda su počeli da stižu rezultati, a sa njima i istorija.

Prvo ispitivanje javnog mnjenja govorilo je da Britanija ostaje u Evropskoj uniji. I berze su poslale funtu u stratosferu vrednosti. To ispitivanje je bilo pogrešno. Kao i ono pre njega. Kao i ono pre njega i sve tako do prethodnih izbora u Velikoj Britaniji kada su isti ti ispitivači predviđali da nijedna stranka neće imati većinu, da bi konzervativci bez ikakvog napora osvojili potpunu parlamentarnu nadmoć. Kasnije su ozbiljni analitičari ukazivali na efekat "stidljivog torijevca".

Ko su ti ljudi? Oni su očigledno većina, koja u konzervativcima vide jedini ekonomski spas, a boje se da će im levičarska elita, koja kontroliše veliki deo medija u zemlji, ali i sedi na brojnim šefovskim položajima, zalepiti etiketu ekstremnog desničara, fašiste, retrogradne snage, a možda, što je mnogo važnije, i otkaz. Ti ljudi, dakle, ćute i glasaju, ali ispitivačima javnog mnjenja ne govore za koga. Pred referendum se dogodio sličan efekat. Ovoga puta reč je bila o "bregzit" introvertima, kako je to genijalno primetio list "Ikonomist" u danima pred glasanje. Međutim, nemojte misliti da su stidljivi torijevci isto što i "bregzit" introverti. Ta dva skupa se preklapaju, ali samo delimično.

Ispitivanja pokazuju da je samo 27 odsto torijevaca glasalo za razvod sa Evropom. Oni su u skladu sa odnosom snaga u stranci, koja je dokazala svoj demokratski kapacitet time što je bez većih unutrašnjih bura dozvolila svim strujama da vode svoju kampanju. Tako je premijer Kameron predvodio tabor evrofila, a bivši gradonačelnik Londona Džonson tabor evroskeptika.

No, drugačije je u Škotskoj, kolevci laburizma. Tu su birači levice ostali solidarni sa kolegama iz Evrope i u dobru i u zlu

Ono što levičarska štampa, predvođena "Gardijanom", u Britaniji danas prećutkuje je da je za izlazak iz Unije glasalo 29 odsto članova Škotske nacionalne partije. Da. Dobro ste pročitali. Partije koja od rezultata referenduma ne prestaje da preti novim škotskim izjašnjavanjem o secesiji. Šta nam to govori? U dilemi "da" ili "ne" Evropi presudili su glasovi laburista. Verujem da ste zbunjeni. Onda znate kako je Dejvidu Kameronu, koji je računao na devet miliona glasova levice. Zašto su se oni prelili na drugu stranu?

Pre svega zato što je lider laburista Džeremi Korbin. Predstavnik "starog laburizma", koji se graniči sa komunizmom, Korbin je iza kampanje za ostanak sa Evropom stao samo na papiru. Da nije bilo gradonačelnika Londona Sadika Kana, koji se sučelio sa Borisom Džonsonom u poslednjoj predreferendumskoj televizijskoj debati, ispalo bi da je sam vrh levice ispario u presudnom času.

Londonci danas cinično primećuju da mogu da se opklade da je i sam Korbin glasao za otcepljenje. A šta bi drugo i moglo da se očekuje od veterana borbe za radnička prava, koji melanholičnim pogledom prati socijalne nemire u Francuskoj, Španiji, Italiji i Grčkoj i sve nestabilniji položaj radnika u Evropi, koja ne prestaje da steže kaiš? Pa, moglo je da se očekuje više demokratičnosti.

Mogao je da se povede za primerom konzervativaca, povede kampanju za izlazak, a nekom od laburističkih evrofila prepusti da u ime stranke zagovara isti stav. Tako bi njegovi birači znali iza koga da stanu. Ovako, stali su iza onoga što su protumačili kao stvarni stav svog vođe. Zato ne čudi što je Laburistička stranka trenutno u rasulu, što ostavke u kabinetu u senci pljušte, što potencijalni novi liderčići niču kao pečurke posle kiše dok i sami znaju da će ih politički zaborav prekriti mnogo pre jeseni i konvencije koja treba da spase šta se još spasti može od britanske levice.

No, drugačije je u Škotskoj, kolevci laburizma. Tu su birači levice ostali solidarni sa kolegama iz Evrope i u dobru i u zlu. Sada ih liderka separatista grli kao najrođenije jer su joj oni, a ne sopstvena stranka, otvorili vrata zahteva za novim referendumom o otcepljenju od Britanije. Život nekada nadmaši i najmračnije teorije zavere. No, Nikola Sturdžen će morati da pričeka do sanjanog referenduma. Nije ona jedina koja želi da se opštenarodno izjašnjavanje ponavlja sve dok se ne dobije željeni rezultat. To je naravno suprotno demokratskim, ali ne i političko-oportunim principima.

Južno od Škotske ponavljanje glasova dok se "primitivni ksenofobični narod" ne dovede do željenog rezultata želi liberalna elita. Liberaldemokrate digle su se tako iz političke kome u koju su pale posle katastrofalnih izbornih rezultata prošle godine i rešile da peticijom navedu parlament da raspiše novi referendum. Sličnu ideju ima i levičarska elita. I dok se skupljaju potpisi - zasad oko tri miliona - čini se da ta grupa ne čuje svoje prijatelje iz Evrope, koji im poručuju da se volja naroda više ne može menjati. Taknuto-maknuto. Ni kralj Ibi nije uspeo da dobije neki drugi narod za podanike, mada je želeo, pa neće ni britanski liberali i elitni levičari.

No, da se vratim na profilisanje "bregzit" introverata, koje su upravo ove dve grupacije i gurnule u introverciju, te sludele ispitivače javnog mnjenja i političku scenu celog kontinenta. Osim stidljivih torijevaca i laburista, koji Korbinu čitaju misli, tu su siromašni na severu Engleske, u Velsu, Kornvolu i Devonu. Nekada su oni bili najveći evrofili u nadi da će tako uspeti da ublaže tragične posledice brutalnog ekonomskog liberalizma Margaret Tačer po svoje regije.

No, 41 godinu od ulaska u Evropsku uniju, devet najsiromašnijih regija u severnoj Evropi i dalje je u Engleskoj i Velsu. Zato mi nije jasno zašto su se novinari BBC-ja u živom prenosu postreferendumske noći začudili kada je Sanderlend dvotrećinski okrenuo leđa Evropi, da bi zatim slični rezultati stizali iz skoro svih tradicionalnih laburističkih uporišta širom zemlje, ako se izuzmu veći gradovi poput Liverpula, Mančestera ili Lidsa, gde su bogati levičari preokrenuli rezultat.

Centralnu Englesku ne mogu da ubrojim u "bregzit" introverte jer se u toj oblasti gde se živi bogato i lamentira nad danima imperije ne krije evroskepticizam, te ako igde postoje "bregzit" ekstroverti, to je upravo u srcu Engleske i njenog sela. Međutim, postoji još jedna grupa "bregzit" introverata o kojoj se ćuti. To su imigranti. Svaki došljak iz zemalja Komonvelta sa kojim sam razgovarala glasao je za izlazak iz Unije. Podstiče ih ekonomija jer zatvaranje ka Evropi znači okretanje prema Komonveltu, nadaju se, te će život biti bolji kako za njih u Britaniji, tako i za rođake kod kuće.

Severnoj Irskoj posvetiću samo ovu rečenicu. Glasalo se duž tradicionalnih rimokatoličko-protestantskih podela.

I kada se Big Ben ponovo oglasio deset puta, pokazalo se da se 11 odsto neopredeljenih, kako su javljali ispitivači javnog mnjenja, i te kako opredelilo. Istorija se dogodila. Evropska unija izgubila je svoju prvu članicu. I to ne bilo kakvu, već drugu privredu po veličini. Kao nekada komunizam, sjajna ideja na papiru i jednako plemenita ideja o životu evropskih naroda u zajedničkoj državi srušena je sa 17, 5 miliona glasova.

Dodatna prepreka brzom razvodu Britanije i Evrope je činjenica da je London, eto ironije, trebalo da predsedava Unijom u drugoj polovini 2017. godine. Ko će zauzeti to mesto nije jasno

Šta dalje? Već sam pokušaj da se na to pitanje odgovori ukazuje da se jaz na Lamanšu produbljuje. Iz Brisela horski stižu pozivi da Britanija ode što pre. To je rekao predsednik Evropskog saveta Žan-Klod Junker. Ponovio je to predsednik Evropske komisije Donald Tusk. Isti stav zapečatila je i nemačka kancelarka Angela Merkel. U njihovim izjavama postoji jedan problem. Oni nemaju mehanizam da o tome odlučuju. Famozni član 50 Lisabonskog sporazuma samo zemlji članici daje pravo da pokrene brakorazvodnu parnicu. Zato pozivi ovog tipa nemaju nikakvu političku težinu i otkrivaju veliku zatečenost, šok i nervozu na kontinentu, barem u centrima moći. Junker očigledno ima, nadam se, akutni problem sa demokratskom procedurom jer je engleskog nacionalistu Najdžela Faraža pitao šta traži u Evropskom parlamentu kada je glasao za otcepljenje.

Zaboravio je da je Britanija i dalje članica Evropske unije i da je Faraž, ma šta o njegovoj zapaljivoj retorici mislili, obavezan da učestvuje u radu parlamenta čiji je poslanik.

Pa, kada će onda Britanija pokrenuti tu parnicu? Evropi se žuri jer bi da pregovara o sporazumu o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama, kaže Merkelova. Administraciji se, međutim, ide na godišnji odmor. Britanski parlament ne radi od 21. jula do 5. septembra. U Evropi su čini se zaboravili da je referendum bio savetodavne prirode i da konačnu odluku o izlasku mogu da daju samo poslanici. Oni se, opet, tako važnim državnim pitanjem neće baviti po kratkom postupku jer bi to bilo političko samoubistvo. Svakom od njih pristižu zahtevi građana njihovih izbornih jedinica o tome kako će glasati na jesen. Pritisak raste. Pogotovo očajnih evrofila u Britaniji.

Britanija od 24. juna ima vladu u ostavci. Dobiće novu tek posle godišnjeg skupa konzervativaca, koji se tradicionalno održava u oktobru. Već je pomeren za 2. septembar i to ukazuje na nameru Londona da novu vladu izabere pre nego što se poslanici vrate u klupe gde bi ih dočekao neki konkretan predlog o tome šta dalje. Oni koji su Borisa Džonsona već proglasili novim premijerom trebalo bi da još jednom razmisle.

Na evropskim liderima nikada u novijoj istoriji nije ležalo teže breme. Suštinu tog bremena izgovorio je nasmejani londonski taksista dan posle referenduma: "Vozim uplakane bogataše od jutros. Živeli su u balonu od sapunice. Balon je pukao. Vreme je da se upoznaju s narodom."

Iako se on u svom prvom i do sada jedinom zvaničnom pojavljivanju po okončanju referenduma trudio da deluje staloženo i državnički, pratili su ga povici hiljada ljudi okupljenih ispred njegove kuće u bogatom severoistočnom londonskom uporištu intelektualaca i liberala čiji je poslanik niko drugi do Džeremi Korbin. Istovremeni aplauz i zvižduci naroda praktično su uništili Džonsonove šanse da uđe u Dauning strit. Zašto? Zato što Konzervativna stranka bira lidera, a samim tim i premijera tako što između svih kandidata samo poslanici biraju dva. O finalistima se potom glasa na konvenciji.

Konzervativcima je potreban ujedinitelj, a ne so na ranu podeljene nacije. Ili ujediniteljka. Zato se nemojte začuditi ako u septembru na čelo Britanije stane žena - ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej. Ona je idealan kandidat ne samo što je u kriznim vremenima ženska ruka smirujuća, već i zato što se tokom kampanje držala po strani. To bi doprinelo smirivanju strasti kod kuće, a njena karijera u Houm ofisu stavila bi zajedničku bezbednost visoko na listu tačaka dnevnog reda u pregovorima sa Evropskom unijom. To bi uozbiljilo razgovore i uvelo ih u mirne vode jer Britanija ima najmoćniju obaveštajnu i bezbednosnu strukturu u Evropi.

Šanse da postane britanski premijer ima i ministar finansija Džordž Osborn, koji je pokazao skoro magijske moći jer je funta, uprkos očekivanjima, pala na najniži nivo od 1985. godine odmah po objavljivanju rezultata glasanja, ali je počela da se oporavlja brže nego što je iko sanjao. Tome doprinosi činjenica da je evro pogođen kako "bregzitom", tako i vestima da Grčka neće uspeti da plati sledeću ratu duga Međunarodnom monetarnom fondu, pozivima ultradesne liderke i kandidatkinje za predsednicu Francuske naredne godine Marin le Pen da se raspiše referendum o "fregzitu" i, najzad, srednjoročnom politikom prvog čoveka Evropske centralne banke Dragija, koji u privredu evrozone pumpa 80 milijardi evra mesečno ne bi li pospešio rast.

Situacija ne stoji dobro ni za dolar, koji tradicionalno gubi vrednost u izbornoj godini. Slično je i sa australijskim dolarom u vreme parlamentarnog izjašnjavanja. Zato ne čudi izjava australijskog premijera da je njegov narod čvrsto uz britanski Komonvelt i njegova privreda u "bregzitu" vidi svoju šansu.

Dodatna prepreka brzom razvodu Britanije i Evrope je činjenica da je London, eto ironije, trebalo da predsedava Unijom u drugoj polovini 2017. godine. Ko će zauzeti to mesto nije jasno. Po svoj prilici Estonija, koja je trebalo da predsedava u rotaciji posle Londona. To znači da Forin ofis mora da preda pripreme za predsedavanje nekom drugom, a to ne traje kratko. Dakle, u najbržem mogućem scenariju član 50 Lisabonskog sporazuma biće aktiviran u oktobru. Čak i da se to desi, pregovori se ne bi vodili u vreme božićnih praznika i predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama. Bar ne punim intenzitetom.

Zato je verovatnije da će nam nova godina doneti pravi početak pregovora. Vladajućoj osovini Francuska-Nemačka se žuri jer ih čekaju izbori na koje će "bregzit" i te kako uticati. Što ga pre ostave za sobom, misle u Merkelovoj Demohrišćanskoj uniji i Olandovoj Socijalističkoj partiji, to će pre moći da se nose sa problemima kod kuće. Jasno je da su im nade uzaludne. "Bregzit" će ih, hteli-ne hteli, progoniti na svakoj stopi predizborne kampanje i mogao bi da ih košta vlasti. Vladajuća elita je toga svesna, a još više su svesni evropski populisti, koji su dočekali svojih pet minuta.

Evropa je na istorijskog prekretnici i to nije prejaka konstatacija. Ukoliko izbori u Nemačkoj i Francuskoj dovedu do rasta ekstremno desne Alternative za Nemačku i Nacionalnog fronta, sama osovina Unije, koju su na čeliku Rura gradili De Gol i Adenauer, mogla bi da pukne. Domino efekat bi bio nezaustavljiv. Zato ne treba srljati. Svaki potez svih strana mora da bude odmeren. Svaki pogrešan potez imaće dugoročne posledice na Evropu i njene građane. Svaki je razvod bolan, ali nisu svi pogubni.

Na evropskim liderima nikada u novijoj istoriji nije ležalo teže breme. Suštinu tog bremena izgovorio je nasmejani londonski taksista dan posle referenduma: "Vozim uplakane bogataše od jutros. Živeli su u balonu od sapunice. Balon je pukao. Vreme je da se upoznaju s narodom." Te reči evropska elita sa obe strane Lamanša ne sme da izgubi iz vida. Za dobrobit svih evropskih naroda.

I najzad, gde je u svemu tome Srbija? Svaka prognoza je nezahvalna. Evropske diplomate ne kriju da bi proširenje Evropske unije moglo da bude odloženo na neodređeni rok. Znamo da su za sva prethodna postojali debeli politički razlozi zbog kojih se žmurilo pred neispunjenim kriterijumima.

U ovako nestabilnoj situaciji kada se situacija menja iz meseca u mesec ne treba isključivati ni drugu ekstremnu reakciju Evrope. Ubrzano proširenje na jugoistok uz pravljenje nekoliko poluzvaničnih krugova članstva - starog, mladog i sasvim novog. Koji god ekstremni scenario da se desi, Srbiji ostaje da se brine o daljem razvoju demokratskih procesa zbog sebe, a ne zbog Evrope. No, kao i u svakoj buri, najbolje vidite kada stojite daleko po strani. Evropa, pa i mi, je u njenom centru. A duva jak neverin.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);