ANALIZA, MILORADOVIĆ: Mali puč za veliku Tursku

Erdoganov poziv da se kriza reši izlaskom na ulice doveo je do spiralnog uspona nacionalizma kakav nije viđen od otomanskih vremena. Od obeležja sivih vukova na ulicama, do otvorenog negodovanja zbog sekularnog ponašanja, ulice Turske ovoga leta postale su nacionalistički kotao

Znamo da je nekad potreban samo tren da bi se život okrenuo naopačke. Znamo i da je često potreban čitav život da bi se na jedvite jade poništio uticaj tog jednog trenutka. Poslednja nedelja u Turskoj bila je baš takva. Promenila je živote miliona. Te promene će nastaviti da oseća barem cela jedna generacija i to ne samo u Turskoj. Događaji u Istanbulu i Ankari izmestili su kompletnu svetsku geostrategiju iz ravnotežne ose.

Mislim da bi od munjevite smene događaja u Turskoj i njihovih opipljivih i tek nastajućih posledica glava zabolela i čuvenog Agatinog detektiva Herkula Poaroa. No, hajdemo redom, stavku po stavku. Pre svega, zapitajmo se ko je i zašto imao motiv za državni udar na vlast Redžepa Tajipa Erdogana?

Uloga Hizmeta

Sam Erdogan tvrdi da su glavni organizatori puča gulenisti. Ko su oni? Oni su sledbenici imama Fetule Gulena, koji je od 2003. godine u dobrovoljnom izgnanstvu u Sjedinjenim Državama. Sebe zovu Hizmet (Služba) jer, kako kažu, žele da služe narodu. Po unutrašnjoj strukturi podsećaju na masone. Po obrazovanju na jezuite. Jesu islamisti, ali su i ekumenski nastrojeni. Veruju da je znanje moć, te je razvijaju preko hiljada škola širom sveta. Pomogli su Erdoganu i njegovoj Partiji pravde i razvoja da dođe na vlast. Nizom sudskih procesa nepovratno su smanjili uticaj vojske. Posle razlaza sa partijom na vlasti, Erdogan ih je prvo proglasio "državom u državi", a zatim (uz Kurde) i teroristima.

Danas ide toliko daleko da poredi Fetulu Gulena sa Osamom bin Ladenom. Za turskog predsednika nevidljivi gulenistički konci, koji neodoljivo podsećaju na vizantijske, a kasnije otomanske metode uprave, dele ga od dvotrećinske parlamentarne većine koja bi mu omogućila da uvede predsednički sistem i suštinski postane prvi moderni sultan. Da li su gulenisti dovoljno jaki da pokušaju puč? Verovatno. Da li imaju dovoljan uticaj na vojsku, žandarmeriju i obaveštajne službe? Do sada takvih nagoveštaja nije bilo, ali ništa nije nemoguće.

Druga na listi osumnjičenih je vojska. Zašto? Zato što joj ovo ne bi bio prvi puč. Prvi se dogodio 1960. godine kada je ponestalo američkog novca iz Maršalovog plana i Trumanovih jaja, a zemlja porinula u ekonomski i politički haos. Drugi - poznat i kao "puč putem memoranduma" - bio je reakcija na uspon levice i proteste koji su od 1968. godine uzdrmali svet. Treći je usledio 1980. godine i, kao i prva dva, bio je posledica nastojanja turske vojske da zemlju otrgne iz sovjetske sfere uticaja.

Tokom prvog puča 235 generala i preko 3.000 oficira oterano je u prevremenu penziju, a čistke su zahvatile preko 500 sudija i tužilaca i oko 1.400 profesora univerziteta. U trećem je 50 ljudi pogubljeno, a čak pola miliona uhapšeno. Dakle, Erdogan nije prvi koji je primenio ove metode. Posle prva tri puča, stvari se znatno komplikuju. Prvo, nema više Hladnog rata.

Drugo, Ataturkova građanska Turska slabi, a uticaj islamista jača. Tako malo ko i zna da je postojao tajni puč 1993. godine. O njemu je turska javnost saznala mnogo više tokom procesa "Ergenekon" 2008. godine. Taj proces je trebalo da pokaže prosečnom građaninu koliki je bio nevidljivi uticaj vojske kada je pod sumnjivim okolnostima život izgubio čak i tadašnji šef države Turgut Ozal.

Ironično, poteze armije na sudovima su pre osam godina razotkrili gulenisti, koje ovog puta predsednik Erdogan optužuje za korišćenje istih metoda. I najzad, vojska je poslednji put intervenisala 1997. godine. I to pretnjom pučem. Zato se taj prevrat naziva postmodernistički jer armija nije pomerila nijedan tenk, a sa vlasti je otišla islamistička Partija blagostanja Nedžmetina Erbakana, kojoj je pripadao i mladi Erdogan.

Postmodernistički puč nije imao nikakve veze s velikim silama, već je bila reč o obračunu građanske Ataturkove Turske, oličene u armiji, sa narastajućim uticajem islamista. Ako to znamo i ako znamo da od procesa "Ergenekon" vlast Redžepa Tajipa Erdogana samo jača, moramo da se pitamo ima li turska armija danas snage da uopšte pokuša puč i da li je ona, kao pre dve decenije, čuvar sekularizma? Štaviše, moramo da se zapitamo kako je moguće da turska vojska iznenada preokrene ćurak i počne da sarađuje sa istim onim gulenistima koji su je pre osam godina skratili za glavu? Erdogan nudi odgovor za spoj nespojivog, kaže da iza svega stoje Sjedinjene Američke Države.

Optužbe na račun SAD

Ovo je možda najopasnija spoljnopolitička izjava 21. veka. Nisam sigurna koliko je sam Erdogan svestan potencijalnih posledica ovakvih optužbi. Za njega je, čini se, stvar jasna: Fetula Gulen, lider Hizmeta (Službe), živi već 13 godina u samoizabranom izgnanstvu u Pensilvaniji. S druge strane, turska vojska je najvažniji doprinos NATO-u posle američke i osvedočeni saveznik Vašingtona još iz vremena Hladnog rata. Stoga, rezonuje turski predsednik, samo Sjedinjene Države u stanju su da spoje sekularnu vojsku i islamistički Hizmet u borbi protiv zajedničkog neprijatelja - Redžepa Tajipa Erdogana.

Američki nuklearni arsenal više nije bezbedan u turskoj vojnoj bazi "Indžirlik". Američki mediji već spekulišu da bi bojeve glave trebalo prebaciti u italijanski "Avijano", nemački "Ramštajn", pa čak i Britaniju

Odgovor Vašingtona nije bio samo demanti ovih optužbi. Državni sekretar Džon Keri doveo je u pitanje opstanak Turske u NATO-u. Da se Sjedinjene Države nimalo ne šale svedoči i niz analiza koje na ovu temu objavljuju listovi poput "Njujork tajmsa", "Vašington posta" i "Forin polisija". Svi članci dolaze do istog zaključka - američki nuklearni arsenal više nije bezbedan u turskoj vojnoj bazi "Indžirlik".

Američki mediji već spekulišu da bi bojeve glave trebalo prebaciti u italijanski "Avijano", nemački "Ramštajn", pa čak i Britaniju. Do takvog zaključka Amerikanci nisu došli bez razloga. Naime, turske vlasti optužile su deo turskih oficira, smeštenih u "Indžirliku", za učešće u puču. Potom su zatvorile nebo nad tom bazom, isekle joj struju i ušle u nju kako bi pohapsile osumnjičene. Time su u samo nekoliko sati poništile milione dolara koje su sve članice NATO-a nedavno uložile u pojačanje bezbednosnog parametra "Indžirlika". Razlog za tu skupu investiciju bio je strah od terorista iz Sirije. Sada se ispostavlja da opasnost dolazi iz same Turske. Tako se nikada nije ponašala nijedna članica u istoriji NATO-a.

No, zapadni mediji zaboravljaju na nedavnu Erdoganovu izjavu da turske oružane snage treba da postanu samodovoljne do 2026. godine. Da li je tu izjavu trebalo tumačiti kao najavu zahlađenja odnosa s najmoćnijim vojnim saveznikom? Možda. No, teško je poverovati da je NATO spreman da se odrekne ne samo 400.000 turskih vojnika, već i strateškog položaja Turske, koja je istovremeno na vratima Bliskog istoka, Irana i Rusije. Suviše je rano predviđati šta će se dalje desiti, ali treba biti svestan da Erdogan zna strateški značaj svoje zemlje i spreman je da ga iskoristi.

Pomirenje s Rusima?

Posmatrajući globalnu scenu, logično je pretpostaviti da, ako je Erdogan zaoštrio odnose s Amerikancima, sledi otopljavanje odnosa s Moskvom. No, da li je baš tako? Što se Erdogana tiče - jeste. On se pre puča izvinio za obaranje ruskog aviona novembra prošle godine. Zatim je Kremlju čestitao Dan Rusije. I najzad, u kontrapuču su uhapšena obojica pilota koja su oborila "suhoj 24". Prošlogodišnji heroji postali su pučisti.

No, Kremlj je zasad ostao hladan prema svim pokušajima Ankare. Čak i antiputinovski "Moskou tajms" primećuje da se Erdogan preračunao u sopstvenoj bliskoistočnoj igri računajući da će njegov sirijski kolega Asad brzo pasti, a Turska stati na stare otomanske bliskoistočne granice. I Americi i Rusiji Ankara je trenutno prepreka za rešavanje sirijskog sukoba i suzbijanje širenja uticaja Islamske države.

Rusija će Erdoganovu rešenost da popravi odnose tek testirati i to u sferi energetike. "Rosatom" je investirao priličan novac u atomsku centralu "Akuju" i očekuje da se projekat odvija po planu. Rusi, naravno, gledaju i kako će se neuspešni puč odraziti na sudbinu evropskog gasovoda kroz Tursku, a samim tim i famozni Južni tok.
Za sada protok gasa, bar što se tiče evropskih investicija, izgleda zamrznuto. Evropska unija je u šoku zbog događaja u Ankari i Istanbulu. Ukoliko Erdogan bude ispunio pretnju i vratio smrtnu kaznu u pravosuđe, jednim potezom će poništiti sve otopljavanje u odnosima sa Briselom koje je postigao bivši premijer Davutoglu sporazumom "zadržavanje izbeglica u zamenu za bezvizni režim".

Favorit za predsednika Francuske na izborima sledeće godine i bivši šef francuske vlade Alan Žipe već je izjavio da Turska nema nikakve šanse da ikada postane članica Evropske unije. Suočena sa "bregzitom" i krizom bankarstva evrozone, Unija žuri da zamandali vrata prema jugoistoku i Aziji. Vrelo tursko leto je glavobolja koju je Brisel zasad spreman da stavi na led.

A šta je sa Izraelom? Možda niko ne prati tursku krizu pomnije od nominalnog vojnog saveznika Ankare. Pragmatično, tamošnji analitičari se pitaju s kim to Turska ima nameru da trguje ako se zamera većini tradicionalnih saveznika. Izrael, o čijoj se nuklearnoj moći samo šuška, ne skida oko ni sa atomskog arsenala u "Indžirliku", ali ni sa odnosa Egipta i Turske.

Naime, turski predsednik je, u obraćanju naciji posle neuspešnog puča, iskoristio tradicionalni pozdrav Islamskog bratstva. Izraelci, ali i ostatak Bliskog istoka, to su protumačili kao neskrivenu poruku predsedniku Sisiju da Turska nije Egipat, gde je šef države ustoličen pre tri godine vojnim pučem.

Podrška Irana

S druge strane, nikoga ne čudi što drugi šampion sunitskog islama - Saudijska Arabija pozdravlja suzbijanje turskog puča. Ono što na prvi pogled zaprepašćuje je to što je Erdogana podržao Iran, matica šiitskog islama. No, na drugi pogled stav Teherana je mnogo jasniji. Iran je požurio da svoje protivljenje puču u Turskoj veže za istu mogućnost u Siriji gde se već godinama za opstanak bori saveznik Teherana Bašir al Asad. Drugo, haos u Turskoj ojačao bi kurdski otpor, koji Erdogan bespoštedno slama već godinu dana. Pitanje je da li bi se u tom slučaju pobunili i iranski Kurdi. Zato Teheranu mnogo više odgovara status kvo sa poznatim igračima, nego otvaranje nove partije šaha sa previše nepoznatih figura.

I najzad, treba se zapitati da li je neuspeli puč kraj gulenističkog pokreta u Turskoj? Činjenica da se oglasio i sam Gulen i od Sjedinjenih Država zatražio da ga ne izruči jer "za to nema osnova" govori da je 75-godišnji imam nervozan. Njegov pokret se decenijama nesmetano širio kroz školske ustanove i vršio ogroman uticaj na državnu administraciju i sudstvo.

Za turskog predsednika nevidljivi gulenistički konci, koji neodoljivo podsećaju na vizantijske, a kasnije otomanske metode uprave, dele ga od dvotrećinske parlamentarne većine koja bi mu omogućila da uvede predsednički sistem i suštinski postane prvi moderni sultan

Čistkom od 50.000 ljudi Erdogan je svakako udario u sam centar Hizmeta, pogotovo smenom dekana na univerzitetima. Jasno je i da je šef turske države spreman da gulenovsku obrazovnu strukturu zameni onom koju već godinama razvija njegov sin Bilal. No, kada u jednoj zemlji preko noći nestane elita, potrebno je vreme da se izgradi nova. Deo turskih intelektualaca pridružiće se istomišljenicima u inostranstvu. Trebaće im vremena da se konsoliduju, ali za očekivati je da Erdogan u narednim godinama cenu uspostavljanja potpune vlasti u zemlji plati stvaranjem snažne opozicije u egzilu. Zato budućnost ne obećava skoro uspostavljanje stabilne Turske.

Ergenekon je za Turke ono što je za Srbe Kosovo - mit na kojem počiva nacionalna svest. Legenda kaže da se, posle velike krize i vojnih poraza, turska nacija našla zarobljena u dolini Ergenekon. Izlaz je četiri godine kasnije pronašao sivi vuk Asena. Erdoganov poziv da se kriza reši izlaskom na ulice doveo je do spiralnog uspona nacionalizma kakav nije viđen od otomanskih vremena. Od obeležja sivih vukova na ulicama, do otvorenog negodovanja zbog sekularnog ponašanja, ulice Turske ovog leta postale su nacionalistički kotao.

Da li će samo četiri godine proći do izlaza iz ove situacije i da li će Erdogan, Gulen ili neko treći biti novi Asena, prerano je reći. No, jasno je da je Turska u novom Ergenekonu zarobljena s većinom svojih suseda.