CEO ŽIVOT NA TRI LISTA PAPIRA

CEO ŽIVOT NA TRI LISTA PAPIRA


Čitavog života bila sam markirana. Udala sam se za jednog pravnika, kratko smo bili u braku, ali nisam želela da imam decu, da moj beleg na njih ne pređe. Još uvek se uplašim kad čujem da je neko ćerki dao ime Gordana, rekla je u ispovesti Duški Jovanić

Može li jedan život da stane na tri gusto ispisane šlajfne papira? Može, bez prava poricanja ako za advokata zadate demokratije imate Oznu ili Udbu!

Ovo je siže životne priče Gordane Mihailović, ćerke komandanta Ravnogorskog pokreta, generala Dragoljuba Mihailovića. Nedeljnik “Ekspres” se vraća njenom nepravednom stradanju i posrtanju pošto je došao do sada neobjavljenog dokumenta sačinjenog u Beogradskoj komandi Udbe 13. oktobra 1949, zavedenom u dosijeu pod brojem 14895, spis 38, u kojem je pred islednicima ispričala sve o sebi. Iskaz potpisan pogrešno Mihajlović umesto Mihailović Gordana. Drugu šlajfnu i po papira ispisala je drugi deo života poznatoj beogradskoj novinarki Duški Jovanić početkom devedesetih, pred raspad SFRJ i Udbe (vidite okvir) u nepovezanim radnjama. Pričala je o “slobodnom” Beogradu, studijama, o odricanju oca četničkog komandanta, o studijama medicine, radu pedijatra dr Gordane Mihailović u beogradskim bolnicama… Bila je žigosana kao Dražina kći. Taj žig je bio preporuka za sve inkvizicije Brozovog režima.

Gordana Mihailovic izjava 1 ZIG

Svoj iskaz u Udbi, koja je nasledila Oznu, Gordana je dala uoči deportacije na Goli otok, odnosno Sveti Grgur. Na robiju ide sa preporukom prokazanog neprijatelja naroda, iako je bila član Komunističke partije Jugoslavije, a direktan razlog je namešten: Gensek je tražio, odabrana je da na prvom partijskom sastanku drugarski kritikuje kolegu jer je prodavao Grolovu “Demokratiju”, zbog čega je već robijao. Trebalo je da traži da se on zbog toga izbaci sa fakulteta. Ona je genseku ljutito odbrusila: “Nisam se prijavila da govorim, ali kad ste me već prozvali, reći ću ono što mislim. Ko je nas ovlastio da pravimo hajku na svoje kolege? To nije posao ni zadatak ove partije!” Posle robijanja na Golom otoku i Svetom Grguru, zarekla se i nikad više nije otišla na more.

U ekskluzivnom dokumentu o saslušanju Gordane Mihailović u Udbi 13. oktobra 1948, čije fragmente citiramo, ona govori:

“Šestog aprila 1941, prilikom bombardovanja, nalazila sam se u Beogradu. Kroz par meseci čuli smo da mi se otac nalazi na Ravnoj gori sa izvesnom grupom ljudi. Mislili smo da želi da pruži izvestan otpor okupatoru. U to vreme smo čuli i za pokret partizana. Moja majka se bojala da će Nemci vršiti neke represalije nad braćom i dogovarala se sa njima da idu i oni kod oca. Septembra 1941. godine otišao mi je srednji brat. Neko vreme iza njega otišao je i stariji. Kada su izbili sukobi sa POJ, moj stariji brat se vratio u Beograd sa još jednim drugom koji je bio zarobljen od četnika. To je sve u 1941. Pored toga što sam i ranije imala simpatije za KPJ, odlučnu prekretnicu igrao je momenat 1941. koji mi je ispričao brat… Da su četnici predali 360 omladinaca iz partizanskih redova Nemcima. Od tada im više nikada nisam verovala ma kako da je zapadni radio u početku veličao njihove borbe. Decembra 1941. Gestapo hapsi brata i mamu. Puštaju ih početkom 1942. Marta 1942. godine hapse nas sve i šalju na Banjicu (kao taoce). Maja 1942. sam isključena iz VI razreda gimnazije sa motivacijom da sam anacionalni elemenat. Tada sam bila povezana u gimnaziji. Veza nam je bila Lepa Mitrović. Neko vreme nam je bila veza i neka Danica…

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kisocima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar