DUBOKA DRŽAVA

DUBOKA DRŽAVA


 Da li u Srbiji postoji prikrivena moć, ušuškana u državnom aparatu, koja je u stanju da kreira i sprovede politiku mimo najviših izabranih funkcionera, mimo volje naroda i koliko je ona zaista moćna?

Duboka država, ili deep state na engleskom, da bi zvučalo još tajnovitije, u svesti i poimanju obrazovanijeg sveta kod nas apsolutna je misterija, moć koja pripada moćnom svetu udaljenom od nas bar do Sjedinjenih Američkih Država ili do Vladivostoka. Jer naš čovek će sa “sigurnom garancijom” da tvrdi kako je duboka država, koju u Rusiji zovu “Familija”, dovela na vlast Vladimira Putina. Međutim, kad su novinari “Ekspresa” meritornim ljudima iz našeg javnog života postavili pitanje: Postoji li u Srbiji duboka država?, naši sagovornici su najpre bili šokirani, da bi nekoliko trenutaka kasnije sa oduševljenjem prihvatili priču i priznali – da taj Levijatan i ovde obitava!

Moguće da se očigledne stvari najteže prepoznaju, jer dokaza da i u Srbiji postoji prikrivena moć u državnom aparatu, moć koja diktira budućnost zemlje, na samo sebi svojstven način kontroliše i donosi važne odluke, nekada mimo volje onih koji su nosioci najviših političkih funkcija i skoro uvek mimo volje naroda.

Više njih je postavilo je pitanje sa odgovorom: “Šta su drugo 5. i 6. oktobar 2000. kad je DOS izvršavajući naloge neprikosnovene moći izveo ružičastu revoluciju, da bi voljom duboke države u Srbiji svim vinovnicima oprostio grehe. Peti oktobar se desio, ali 6. nije, upravo voljom duboke države, a protiv volje naroda. I taj primer jedan je od svežijih, svedoči o postojanju fenomena. Istorija za sada nema odgovore ko, kada, gde i zašto je doneo odluku da se pojedini nosioci moći u Miloševićevom režimu aboliraju prećutno. Navedimo banalan primer – Mariji Milošević, ćerki svrgnutog predsednika Slobodana Miloševića, isplaćeno je pet miliona dojč maraka za TV “Košava”, koja pravno i nje bila u njenom vlasništvu. Niko od članova DOS, od Đinđića do Labusa, nije ispričao ko je naložio tu odluku, svi su se prali – oni nisu, jeste duboka država u Srbiji.
Godinu dana kasnije u Hag je izručen Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i SRJ uprkos činjenici da su mu potpisi i Đinđića i Koštunice garantovali da ga neće izručiti u Sheveningen. Na Vidovdan 2001, uz potpise i Đinđića i Koštunice, Milošević je izručen Hagu. Ko je i kojim sredstvima prisilio dvojicu najuticajnijih lidera DOS da podele nove autograme? Do danas nije utvrđeno. Da li je opet stupila na scenu duboka država? Moguće, ali ono što je sigurno, neko je pokupio i nagradu. Duboka država ne ceni tu vrstu prezenta.

Koreni u Turskoj

Duboka država u svetskoj politici nije se pojavila iz puste samovolje pojedinca, nego je proizvod precizno planiran i perfektno dizajniran. Prema svim saznanjima, najpre je definisana u Turskoj pod pseudonimom “derin devlet”, komponovana od krupnih figura iz obaveštajnog sektora, vojske, sudstva, finansija i organizovanog kriminala. U novijoj istoriji Turske “derin devlet” je u uniformi generala i admirala tamošnje armije menjao vrhovnu vlast zemlje kao prljave gaće. Svaki put kada bi vladajuća garnitura krenula putem od onoga koji je zacrtao Ataturk, visoki oficiri smatrali su da je njihova sveta dužnost korekcija pravca uz primenu odgovarajućih metoda. Pod odgovarajućim znači da nisu bili gadljivi ni na prolivanje krvi. Naprotiv.

Ni razvijenije evropske zemlje od Turske nisu bile imune na ovu pojavu. U evropskim politikama u 19. veku duboku državu definisao je britanski mislilac i esejista, osnivač časopisa “Ekonomist” Volter Bedžhot, koji uočava da Britanija ima “duplu vladu”, “jednu za paradu, fasadu i prihvatanje odluka koje donosi ona druga koja zapravo vlada zemljom”… Mislio je pritom na vladarsku lozu Vindzora i Dom lordova koji su bili baš to, za paradu, a narod je mislio da oni vladaju zemljom dok su zapravo druge institucije poput Parlamenta, premijera i njegovog kabineta bile one koje vode državu. Tako je, kako kaže Bedžhot, Ujedinjeno Kraljevstvo “prestalo biti kraljevstvo” i postalo prikrivena republika. U prvobitnom shvatanju pojma nije postojala duboka država po sebi, ali je Volter Bedžhot dao njene naznake nastanka pišući da “stručni činovnici mrze prostu i neobučenu publiku i misle da je ona glupa, neznalačka i nestalna”. Opasno je slutio moć narastajuće birokratije. Mnogo godina kasnije, Din Ačeson, državni sekretar u administraciji Harija Trumana, predsednika SAD, sredinom 20. veka je izjavio: “Ako imate stvarno demokratiju i ako činite ono što ljudi žele, radite pogrešno sve vreme”.

Volter Lipman, ikona američkog ozbiljnog novinarstva, delio je Ačesonov stav, pa je napisao: “Mišljenje mase pokazalo se opasnim majstorom kad su ulozi život i smrt”!

Celu priču o dubokoj državi razgolitio je do kraja Amerikanac Majkl Lofgrin 2013. u svojoj knjizi. “Žurka je gotova, republikanci su poludeli, demokrate su postale neupotrebljive, a srednja klasa je nasamarena”. U ovom insajderskom svedočenju, Lofgrin je 28 godina radio u Kongresu, on otkriva ko odlučuje u ime vlade SAD koja stoluje u Aveniji Pensilvanija: “To je hibrid institucija nacionalne bezbednosti – departmana i agencija za odbranu, unutrašnje bezbednosti, agencija za obaveštajne poslove, spoljne poslove, pravdu, deo sudstva i svakako Trezor zbog kontrole finansijskih tokova”. Bez imena i prezimena.

Za ovu priču je nebitno, ali Lofgrin je najavio dolazak Donalda Trampa, i istovremeno je definitivno obznanio ko upravlja politikom SAD i ućutkao mnoge moraliste koji su slične tvrdnje proglašavali za teoriju zavere. Postojanje duboke države više nije zavera, jasno je da ona postoji i da u velikoj meri obesmišljava koncept izborne demokratije dovodeći je do nivoa apsurda.
Konstanta u svim novijim definicijama i realnim pojavnim oblicima fenomena duboke države bilo gde na svetu je prisustvo nekoliko faktora. Prvo, integrisanost različitih delova birokratskog aparata u državi, sa delovima obaveštajnih službi, sudstva i finansijskom moći. Ovakve strukture unutar sistema sposobne su da sprovedu kroz institucije sistema, ne delujući nužno sa najviših pozicija, onu politiku za koju oni smatraju da je adekvatna. Pritom ne mislimo samo na jednu društvenu sferu već na skoro sve, od politike, sudstva, zdravstva, sporta, kulture itd. Deluje jezivo. Zapravo i jeste, jer za duboku državu i ostvarenje njenih ciljeva ne postoji saznanje o individualnim slobodama i pravima i njihovom poštovanju.

Dakle, duboka država odavno funkcioniše u Srbiji, živa je i danas. Istoričar Čedomir Antić kaže da se Srbija razlikuje donekle od drugih zemalja, “nema tradicije postojanja snažne države, naše su vlasti po pravilu bile autoritarne pa shodno tome nije razvila snažnu i razvijenu državnu administraciju… Početke duboke države (prema savremenim shvatanjima tog pojma), kod nas vidim u vremenu realnog socijalizma. Ustavno definisana i realno sprovedena vlast partije nisu se poklapale. Da ne govorimo o uticaju vojske i političkih policija. Sve to je bilo u službi prikrivanja apsolutne vlasti partije i Josipa Broza kao prvog čoveka partije, vojske i države. Reč, dakle, i nije bila o pravoj dubokoj državi.

Međutim, u tom periodu, tačnije 1966. godine ipak imamo jasne naznake nečega što je bila duboka država u povoju. Neprikosnoveni vođa Josip Broz Tito početkom leta 1966. godine našao je u svom kabinetu prislušne uređaje. Odmah je optužio za špijunažu šefa Udbe Aleksandra Rankovića zvanog Marko. Na četvrtoj sednici CK SKJ na Brionima Ranković i još nekolicina rukovodilaca su smenjeni. Ako je ideja druga Marka bila da na pogodan način koriguje skretanje s puta vođe socijalističke revolucije, onda je struktura koja je s tim ciljem nastala u tom periodu bila začetak duboke države. Ako je ideja bila nešto drugo, onda je to znao samo on i tajnu je odneo u grob.

Opširniju priču i istraživanje Ekspresa da li u Srbiji postoji duboka države pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji će od petka biti u prodaji na kioscima

 

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar