KOLUMNA, ĆIRIĆ: O pacovima i miševima

Autobiografije slavnih rok muzičara su, po običaju koji diktira ugovor sa izdavačem, umiveno pa brižljivo zaprljano senzacionalističko štivo, koje najbolje funkcioniše kao knjiga-poklon.

Najpre je superstar poklanja, za suvi keš, svojim ovlaženim obožavaocima, a onda je ovi iznova kupuju u svečanim trenucima za najbliže i najmilije rođendanske slavljenike kako bi pokazali svoj dobar ukus i svoje pravo lice, daleko od profanisane svakodnevice. Svi se u ovom ritualu, kobajagi, raskrinkavaju pred onima koji su im naročito dragi i bliski: poznati muzičar pred svojim sledbenicima skida maske da bi promenio šminku, a slušaoci pretvoreni u novopečene čitaoce otkrivaju svoje divlje naličje nekom, najčešće sopstvenom odrazu u prašnjavom i popljuvanom ogledalu. Začarani krug avansirane ljubavi postaje točak na kočijama bez kočijaša i biča: samo se konji računaju. Jer rokenrol je odavno prestao da se kotrlja, ali to -daleko bilo! -ne važi i za profit. Taj „kralj svih zabava" se zarazno kotrlja i roka i zvecka kao džekpot što se sam od sebe resetuje i nastavlja da pravi buku kojom obogaćuje doživljaj siromašnim kockarima i navučenim kibicerima. Zato su rokenrol bendovi današnjice toliko nalik skojevskim organizacijama koje lipsavaju zarad humanitarnih ciljeva što ih je proklamovao aktuelni tajkunski geng iliti centralni komitet. Eto o čemu tule džuboks-memoari, uz brigu za sekvoje, pande i kisele kiše nad Balkanom.

I šta onda očekivati kada muzičar odluči, na novčani nagovor sa šest nula, da napiše autobiografiju? Stari zavet je krvav i dosadan, a onaj Novi je buđav i lažan -međutim, kada proslavljeni muzikant otpočne zapisivanje svojih sećanja, odmah skontate zašto one majmunčine u Kjubrikovoj „Odiseji" najedared zavitlaju koskama po Majčici Zemlji, i zašto su se roboti pobunili protiv ljudi u „Juri", ali ne i u Aleksinačkim rudnicima, i zašto je Lepa Brena koncertno jahala harmonikaša Sašu Popovića na početku karijere, a posle prestala...

Ma, progledate čim vam padne taman mrak na oči od muzičkih uspomena, prisećanja i nostalgičnih improvizacija na temu gubitka nevinosti drkanjem. A da stvar bude još nepodnošljivija, izdavači insistiraju da takve knjige budu podugačke, začinjene pristojnim pikanterijama, političkim porukama na liniji, kao i porodičnim idilama s bonus hepiendom.

U stvari, sve je to toliko izvan muzike i izvan književnosti i izvan istorije i izvan psihopatologije da se o takvim izdanjima možda mora pisati potpuno drugačijim jezikom. Sve je tu u simbolima, nema odgonetanja -samo zamišljenog divljenja šifriranim znacima. A opet, rokeri ne znaju ni note da čitaju, a ovamo neko očekuje da umeju s rečima. Međutim, to nije pisanje, to je bunt, čin pobune. Ne pišu rokeri knjige o sebi da bi obožavaoci saznali na koliko dana menjaju gaće, već da bi pokrenuli otpor kod svojih slušalaca protiv suvoparne, malograđanske, akademske književnosti. Eto konteksta koji sve stavlja na svoje mesto. I plus dobijamo poentu: svaka pobuna mora da se iskešira unapred, inače može da se desi da uspe. Mislim, pobuna. A kako je moguće živeti u svetu gde vlada pobuna? E, zato se naručuju i pišu autobiografije rokera, pre svega onih koji su preživeli barem četiri-pet smrti i onih koji su zreli za jedno bespovratno putovanje u središte rake. Važna je ličnost, a ne radnja, i svaka kritika je oportunistički čin. Ili nešto još gore.

A najgore je kad neki dokoni, bogati, odrtaveli roker ozbiljno shvati tu rutinsku tezgu (za koju se inače obavezno angažuju profesionalne ubice pisanja, tzv. ghostwriters) pa odluči da svojeručno napiše autobiografiju o sebi i svom delu kao otelotvorenju Boga koji je sišao s uma kako bi zabavio ljude u Dolini suza -nepokolebljivo verujući da time daruje masi apendiks koji je toliko dugo nedostajao Svetom pismu. Jesu rokeri lenštine sklone drogiranju, seksiranju, opijanju i sviranju kurcu, ali nađe se poneki izrod. E sad, razmislite na sekund (toliko vam je dovoljno) koji je to biološki preživeli slavni rok muzičar savremenog doba tako ispravan, pošten, voljen onako kako se vole predsednici ili sportski šampioni, neko ko bez zadrške svoj posao drndanja gitare s ponosom smatra svakodnevnom fizičkom šljakom, i ozbiljno shvata sindikalnu disciplinu plaćanja dečjeg dodatka svom šefu, direktoru, ili stečajnom upravniku? Jeste, pogodili ste, samo je jedan tako štreberski jedinstven -Brus Springstin, najveći idol američkih farmera, domaćica, trgovačkih putnika, kongresmena, osuđenika na smrt, brokera, generala, vatrogasaca, mašinovođa, senatora, serijskih ubica, profesionalnih ratnih dobrovoljaca, pekara, barmena, kao i svih ostalih gledalaca emisije „Šou Opre Vinfri".

I eto, došao je red da i Gazda Brus napiše svoju autobiografiju. Kako i dolikuje, Brus je prihvatio patriotsku dužnost i utrošio čitavih sedam godina kako bi napisao nešto što se već godinu i po dana slavi kao najpregledniji i najprecizniji „Vodič kroz Ameriku", namenjen običnim i neobičnim američkim glasačima i slušačima. Što uopšte ne čudi jer autobiografija pod nazivom „Born To Run" u potpunosti liči na Springstina -najameričkijeg rokera, Volta Diznija u industriji zabave za odrasle, najproduktivnijeg i najisplativijeg mutanta koji se ispilio u laboratorijama „Ekipe s Volstrita". Autentični sin radničke klase koji je postao apostol oldtajmerskog kapitalizma s ljudskim licem. Možete li zamisliti veću iluziju?

Iz ovih talismanskih memoara saznaćete da je Brus fanatizovani, ali klasno osvešćeni radoholičar koji se nikada nije predavao zbog nedostatka talenta, naslućujući od ranog detinjstva da je to deo Božjeg plana. A ima li većeg iskušenja nego poželeti da budeš ono za šta nisi obdaren? Brus je najpre mnogo radio na tome da postane siromašni bednik, rintao je besomučno dok ga otac i majka nisu ostavili bez prebijenog centa i otišli u Kaliforniju. E, onda je mogao da započne rmbačenje koje ga je dovelo do statusa uspešnog, priznatog umetnika i bogate zvezde. Pa je onda teglio nevidljive terete iz tačke „Nju" u tačku „Džerzi" sve dok nije uspeo da postane regularni duševni bolesnik i tako se dokaže kao krvno zakoniti sin svoga oca. U paketu s tim rudarenjem duše uspeo je da postane nestašna, ali lojalna katolička skitnica. A tek koliko je zapinjao dok nije zasnovao porodicu. Krv, znoj i suze -to je recept za brzu hranu koja od zakržljalog tinejdžera pravi guliverovskog superstara. Naravno, trebalo je odgajiti džinovski i trajni strah od droge, morao je da poradi na svom alkoholizmu pod stare dane, opet imitirajući tatu, kome je svaka propast išla od ruke, dok je Brus morao da uloži nadljudske napore kako bi propadao na ličnom i profesionalnom planu.

I nemojte misliti da se tek tako, bez krampanja po psihi, može postati politički angažovani roker, borac za ljudska prava američkih predsednika. Takođe, u ovoj žuljevitoj autobiografiji otkrićete kako je Brusu uspelo da snimi zaredom dva toliko različita, a podjednako loša albuma kao što su „Nebraska" i „Born In The USA", ili kako je u isto vreme podržavao i Obamu i Hilari. Tu sledi topla zahvalnica ocu, koji je nakon manične depresije bezbedno oboleo i od paranoidne šizofrenije, što je sin Brus, uz supermensko upinjanje, uspeo da nasledi te tako ostvari neverovatnu raznolikost u svom muzičkom opusu -čovek je na akustičnoj gitari svirao „stadionski rok", što još nikome nije pošlo za rukom! Da li je potrebno spominjati koliko se mučio sa psihijatrima i producentima jer niko nije mogao da prodre u njegovu glavu, kao ni u njegove pesme, ali je ipak i tu pobedio i postao redovni pacijent i redovni stanovnik na vrhovima muzičkih top-lista.

Kao vrhunac iskrenosti i poštenja, koji ne padaju s neba, nego se stiču ropskim radom, Brus nam u finalu svoje autobiografije priznaje da je prestao da mu se diže pre nego što je napunio šezdesetu. Koji džentlmen, koji laf! Kao da je izašao iz romana Džona Stajnbeka i ušao u tračerske eseje Normana Majlera. Otuda u njegovim pesmama toliko automehaničara, stolara, vodoinstalatera i parketara. Nijedna ljudska sorta nije umakla Brusovoj megalomanskoj hiperprodukciji, i zato se s punim pravom kaže kako njegovo stvaralaštvo prezentuje čovečanstvo u nestajanju i u nastajanju istovremeno.

A za kraj ove samooplođujuće, propagandno samosažaljujuće amerikane, Magični vam poručuje da ova knjiga otkriva i tajni recept kraja istorije, koji glasi: bez 5. oktobra u Srbijici ne bi bilo ni 11. septembra u Americi.