KOLUMNA, JEVRIĆ: Ko su prave gazde "Bermudskog trougla"?

Kelneri su gazde u trouglu. Svi do jednog drukaju za muriju. Ne sviđa im se što pijemo na kvarno, što u prolazu put kenjare mažnjavamo flaše iz zamrzivača. Ne sviđa im se što nam uvek fali dinar za piće, ali im se sviđa da opaljuju po ušima ovce koje mi dovodimo na šišanje pijane ujutru iz „Poslednje šanse"

Zvezdana je došla organizovano iz Užica.
Zvezdana ima istetovirane tri tačke na licu.
Na levoj ruci ima istetoviran lik svog prvog ljubavnika.
Na ribici ima istetovirano: „Mersi!"

Đavo s tužnim očima i slomljenim rogom sakrio se ispod stola.

Ulicom prolazi Novica Tadić, pesnik. Za njim urlaju skakutani. Za njim se prevrću kezila. Novica maše crnim kišobranom i rasteruje ognjenu kokoš. Šalje nam šifrovane poruke.

Iako je sunce napolju.

Pijemo crno vino.

Nema mamurluka. Ne boli nas glava. Ne boli nas ništa. I više od toga.

Zvezdana ljubi jednog. Onda drugog. Usne su joj crne od „vranca". Dojke su joj tople i meke.

Provlačim ruku ispod stola, hvatam je za golo koleno. Diramo se sve žešće.

„Prestanite", kaže Emilijano. „Preći ću u desničare."

Zvezdana mu raskopčava šlic da ga smiri.

I stvarno se dobro zezamo.

Ali ćelavi bambrez Mikan se buni. Kaže da mu rasterujemo goste, da smo pijani, da za nas nema više pića.

Kelneri su gazde u Bermudskom trouglu.

Svi do jednog drukaju za muriju.

Ne sviđa im se što pijemo na kvarno, što u prolazu put kenjare mažnjavamo flaše iz zamrzivača.

Ne sviđa im se što nam uvek fali dinar za piće. ali im se sviđa da opaljuju po ušima ovce koje mi dovodimo na šišanje pijane ujutru iz „Poslednje šanse".

Kelneri i milicioneri tarabaši su posrednici između nas i Velikog Inkvizitora.

S kesom punom vina krećemo zapuštenim stepeništem prema Karađorđevoj.

Idemo u prijateljsku i nesvrstanu posetu Joci Šlajfni, književnom kritičaru, Živku Pesniku i njihovom cimeru čije ime niko ne zna, kome je bomba odnela šake dok je bio dečak.

„Ovo su Utrilove stepenice", objašnjava Emil našoj drugarici iz Užica.

„Je li dolje Pigal?", pita Zvezdana.

Zvezdana voli Basaru, Boru Čorbu i Mene.

Basara je gitarista grupe „Pank Flojd" koji piše priče.

Bora je legenda po zanimanju.

Voli me više i od Bore i od Basare.

Voli me jer jedino ja znam gde se valja najbolja okica u gradu.

Na Pigalu, u Karađorđevoj, vrućina, kamioni, smrad...

Opet je neki tramvaj iskočio iz šina i zaustavio saobraćaj.

Gazda kod koga naši drugari stanuju u ogromnoj sobi, nekadašnjem skladištu, jeste čuveni Jova

Tetkica, službenik televizije.

Jova ima pedeset godina, jednu hromu nogu, raskošnu zadnjicu i strašno, više od svega na svetu mrzi žene.

„Gađa se u čajni kolutić", kaže za njega Raka Kaskader.

Kad Žilijen i ekipa ne plate kiriju, Jova pozove mamu.

Da im očita bukvicu. Jovina mama ima devedeset godina.

I dok ona viče na nesretnu literarnu bratiju, Jova iza njenih leđa preti prstićem.
„Jesam li vam lepo rekao da će vam moja mama očitati lekciju, đubradi moja, đubradi moja mala."
Zvezdana je kupila buket cveća za Jovu.

Mi smo kupili po pet flaša „vranca". U polumrak, u tišinu hladne sobe, upadamo kao furije. Emil se hvata za gitaru, ja se hvatam za flašu, Zvezdana se penje na sto.

Iz susedne sobe čuje se naricanje, plač.

„Gdje je Jova?", pitamo.

Stanari su zbunjeni.

Pesnik Žilijen se zavukao u ćošak.
„Umrla mu majka, na vijest o Titovoj smrti dobila je srčani udar", kaže nam Joca Šlajfna. „Bila je isto godište kao i pokojnik. Nije ga mogla prežaliti."

„Jovi umrla mama!", viče Zvezdana i počinje da plače sedeći na stolu.

Krajem suknje od gaze briše oči. Vide joj se butine. Vide joj se gaćice.

Ja sam domaćinsko dete. Predlažem da uđemo kod njega, da ponesemo cveće, da izjavimo saučešće.

Onaj bez šaka patrljcima otvara vrata i trči po Jovu. Bolje da on dođe ovamo nego da mi idemo tamo. Jova je ušao sav uplakan, brisao je okice svilenim rupčićem, belim s roze obrubom.

„Učestvujemo u žalosti", kažem i ljubim ga u uvo.

„Učestvujemo u žalosti", kaže Emilijano i gura mu jezik u uvo.

I Zvezdana hoće da mu izjavi saučešće.

I ona bi htela da ga pipne.

Jovi se tresu ruke.

Spušta posudu sa žitom za pokoj duše na sto i povlači se prema ćošku.

Zvezdana mu mazno obavija ruke oko vrata i pokušava da ga poljubi.

Jova se uplašio, sakrio se iza Žilijena i ponovo počeo da plače.

Živko je pesnik iz Negotinske Krajine.

Svi smo odavno dobili boju smoga beogradske Štajge i podočnjake a la „Poslednja šansa".

Odvukao sam Zvezdanu do stolice i naterao je da sedne.

S najtužnijim izrazom lica na svetu svukao sam Zvezdani gaćice i stavio ih sebi na glavu.
Jova je drhtao i mucao.

„Jovo, zašto se plašiš?", kažem mu.

Jova počinje da beži oko stola.

Zvezdana trči za njim i štipa ga.

Ja trčim za Zvezdanom i držim joj visoko podignutu suknju.

Emil ide za nama s velikim gvozdenim krstom. Pokušava da mi skine gaćice s glave i vrišti: „ONJI GADAČI!" Nikada nisam saznao šta znači „ONJI GADAČI", ali smo s tom komandom prelazili u akciju.

Za to vreme izgladnele literate su uništavale kuvano žito za pokoj maminoj duši.

U drugoj sobi mama je ležala u drvenom sanduku i smejala se.

Bože, kako se smejala!