KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Saso di Dante

Najpre da se, kao što je red, izvinim svim dobrim studentima FPN-a, među kojima je i moja rođena žena (možete misliti kako mi je bilo), što sam u prošlom broju nepažnjom čitav taj fakultet stavio u negativni kontekst zbog sumanute izjave jednog profesora FPN-a. Omaklo mi se, šta da vam kažem. Ponese čoveka ruka, a još ako na sopstvenu žalost mnogo toga i pamti, svašta može da mu se desi kad krene da komentariše ove sadašnje događaje. Seti se čovek, i šta tu da se radi.

Zato, najpre, jedna slatka priča o sećanju. Čuo sam je u Firenci, Olja i ja se smestili u Palazio Nikolini, baš tamo gde je nekada bio Donatelov atelje, u zgradu punu duhova sedam stotina godina stare porodice, od onih koje elegantno škripe pri svakom koraku, podsećajući te ne samo da nisi prvi koji je tu kročio, nego i da imaš da paziš i poštuješ sve one od kojih su ostali kreveti sa baldahinima, freske na zidovima, beržere, porculanske šoljice, persijski tepisi, teške plišane zavese, čudesne skulpture... smestili se mi tamo, dakle, i rastrčali po gradu u kojem je renesansa i nastala.

Olja htela da vidi Gučijev muzej (šta mislite zašto), a mene put odveo do Duoma i uličica okolo i, naravno, do kafane. Zove se "Saso di Dante" (Danteov kamen) i nalazi se u zgradi iz 13. veka u kojoj je nekad bio magacin u kojem se čuvao kamen za izgradnju Duoma (trajala je nekih 150 godina).

I tu sam čuo:

Prolazio Dante stalno tuda i sedao bi na taj kamen, neki put da se odmori, neki put da gleda kako napreduje izgradnja Duoma, neki put da zapiše ponešto od onoga što mu se vrzma po glavi, pošto je kamen bio gladak i ravan.

I pitao ga jedan šeret: "Dante, šta najviše voliš da jedeš?", a pesnik je odgovorio: "Tvrdo kuvano jaje."

A vi? Koliko vi pamtite, zapitate li se, naročito kad istorija krene, kao ovih dana, da vas zasipa masakrima, pučevima, međurasnim ubistvima i raznim drugim čudesima koja vam izgledaju kao nešto što se dešava prvi put, i to baš vama

Ta tema je zatim zaboravljena, niko se nije više bavio Danteovim jelima, ali godinu dana kasnije opet Dante seo na kamen, opet isti šeret i kratko pitanje da bi video koliko Dante pamti: "Sa čim?"

"Sa solju", odgovorio je istog trenutka Dante i pitanje o njegovom pamćenju se više u Firenci nije postavljalo. Pamtio je sve.

A vi? Koliko vi pamtite, zapitate li se, naročito kad istorija krene, kao ovih dana, da vas zasipa masakrima, pučevima, međurasnim ubistvima i raznim drugim čudesima koja vam izgledaju kao nešto što se dešava prvi put, i to baš vama, pa se osećate jadno i bedno, svesni da ste ništa drugo nego mala, krhka bića podložna svakom zlu i svakoj nesreći i nesposobna da ih prežive.

Nezgodacija, zar ne? Zato, da vas ohrabrim, krenite malo tim škriputavim stepenicama istorije koja će vam reći da je sve to manje-više OK, razna čudesa su se dešavala leti, pogotovo u julu, još otkako su 390. godine pre nove ere Gali spalili Rim i tražili od Rimljana 450 kilograma zlata da ih ostave na miru.

Tada je, pošto su Rimljani dohvatili oružje i porazili Gale, nastala i čuvena rečenica: "Gvožđem, a ne zlatom, Rim kupuje svoju slobodu."

Leto je bilo i kada je 64. godine nove ere Rim ponovo goreo, a Neron, po nedokazanim pričama, svirao liru, da bi posle, što jeste dokazano, za sve optužio hrišćane i ozbiljno ih masakrirao.

Usred leta je i Aleksis (Aleksije) III Anđeo bežao iz novog Rima - Konstantinopolja, kada su u njega 1203. godine nagrnuli krstaši.

U leto je, 18. jula 1918. godine, glavu izgubio i Nikolaj, car Rusije koja je htela da bude treći Rim, sve sa ženom i petoro dece. Jakov Jurovski ih je, sa kamaradima boljševicima, streljao u podrumu kuće Ipatijeva u Jekaterinburgu, a zatim ih dokrajčio bajonetima.

I? Vidite li sada neku koincidenciju? Za svaki Rim, da ga napraviš, treba ti gvožđe, i svaki Rim, kada ga napraviš, neizostavno teži svom sopstvenom požaru.

Razmislite malo o tome, videćete da će vam biti lakše.

I ako vam se desi da vam, u nekoj budućnosti, u kuću sabajle bane strašni pučista, naoružan, zakrvavljenih očiju, ubeđen u to da čini pravu stvar, spreman da vam otkine glavu, vi mu mirno recite: "Sa solju."

Njemu ništa neće biti jasno, ali vama će, definitivno, biti lakše.

Još ako popijete i jednu grapu, od onih koje služe u "Saso di Dante" u Firenci...

Šta da vam kažem. Doživećete svoj sopstveni Rim. I njegov požar.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Ko umre, ko poludi…
KOLUMNA, IVAN RADOVANOVIĆ: Konjem u istoriju, patkom u crtać
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Palanka u dnevnoj sobi
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: 13.maj, Povratak u budućnost

 document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);