NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Rumunske gaće

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Rumunske gaće

dav


Od Mirune ne bejaše lepše devojke u selu.

Selo je malo, zalepljeno uz brdo da se ne bi štetila plodna zemlja u ravnici, gde su bile njive. Imanja u ravnici oduzela je vlast i napravila fabrike.

Ubogo selo u blizini kasabe ostalo je bez zemlje.

I sa zemljom su ljudi bili siromašni. A tek bez zemlje, bila je to puka sirotinja, gde su pita od kupusa ili krompiruša, tikvara, a u proleće zeljanica bile glavna hrana. Uz šta se pila surutka, jer mleko i sir od jedine krave, a retko je ko imao više, nošeni su na pijacu u kasabi, i prodavani za so i zejtin.

U Miraša, Miruninog oca, našle su se prvo tri kćeri, pa na kraju sin.

Najstarija, Miruna, bila je lepotica, i kažu, u školi jedan od najboljih đaka.

Ali iz škole su je izvadili u šestom.

Otad je, pored bolešljive majke, kuća pala na nju.

Kada se otvorila fabrika, zaposlila se u Vunarskom kombinatu za razbojem.

Zalud su je prosili najbolji momci.

Sve ih je odbijala pognute glave i uvek istim rečima:

„Moram da iškolujem onu đecu.”

Selo se promenilo.

S fabrikom je stigao i prvi gramofon i prva kafana.

Muškarci su se opijali, a devojke su puštale nokte, odbijale da muzu krave i zamicale s momcima put mračnih fabričkih magacina s vunom.

Skraćivale su suknje i kupovale svilen veš.

Miruna je sa strahom i nevericom gledala šta se dešava i žurno odlazila kući posle osam sati provedenih za razbojem.

Da okopava kukuruz, muze, polaže kravi.

Miraš, Mirunin otac, pekao je rakiju, sušio pršut od krmadi za koje je Miruna svaki dan donosila kante s pomijama iz fabričke menze, i kiselio kupus.

Ostatak vremena je provodio igrajući fircik, jednostavnu igru švapskog imena, s komšilukom i vodeći visoku politiku.

„Valim te bože, oće li udarit Kina na Ameriku, a, komšija?”

„Ne znam, Mirašu, ne znam.”

„Ako ne znaš, ajd da popijemo po jednu.”

Tako je Miraš počinjao i tako završavao svaki ubogi dan.

Šljiva je u njega bilo dosta pa mu se lanjska sa ovogodišnjom rakijom sačekivala.

Prve farmerice u selu Miruna je kupila za brata.

Prve patike.

Moglo je svima da fali, ali ne i njemu.

I otišao je na fakultet.

Dugo je trajalo to njegovo školovanje, još duže traženje posla po Beogradu.

Dolazio je sve ređe, a tražio da mu se šalje sve više. Sve dok Miruna nije odlučila da uzme stvar u svoje ruke.
Do njihovog imanja bilo je imanje važnog druga.

Tu su mu živeli otac i mater. Važan drug je retko dolazio, ali svejedno je bio na velikoj muci. Sa ocem i majkom nije imao kuda put Beograda, a nije bilo lepo da gleda izborna baza zapuštenu okućnicu i onemoćale starce bez ikakve brige.

Znala je to i Miruna, i kad je važan drug jednom došao u selo, dogovorila se brzo i odlučno, kao pravi kućni domaćin, što i jest bila, da važan drug zaposli kod sebe u Izvršnom veću brata pravnika, a ona će preuzeti brigu o imanju i starcima.

Od tada su se pisma od brata proredila.

Sestre su se poudale, a onda je sahranila oca, kome je rakija sagorela džigericu, pa majku.

Na majčinu sahranu, u zimu devedeset treće, brat nije došao.

Viđala ga je retko, sve ređe, sem jednom na televiziji. Držao je jastuče s kojeg je važan drug uzeo makaze da preseče traku na putu prema Posran potoku u vreme predizborne kampanje.

Oženio se Ličankom koja je bila kafe kuvarica u Izvršnom veću i velika gospođa.

Ona je zbog nečega odmah omrzla Mirunu.

A kad je snaha nabavila telefonsku sekretaricu, bio je to kraj svih njenih veza sa bratom.

„Dobili ste traženi broj, posle zvučnog signala ostavite poruku.”

Pisala je pisma, na koje nisu stizali odgovori. A onda, volela je ponekad, istina retko, da obuče ponešto, i to vrlo skupo, i da se prošeta kroz selo pričajući da joj je to poslao brat.

Svilenu košulju obukla bi samo jednom i slagala u ormar. Među bratove poklone.

Najveća joj je tuga i muka bila što njen brat, i to jedinak, ima samo jedno dete, a i ono žensko.

Nosila je priloge u Kumanicu i molila se da joj snaha zanese.

U selu je bivalo sve gore.

Zatvorili su fabriku i Miruna je ostala bez ičega.

Čitavo imanje i svi placevi bejahu prodati.

Ono što nije propio otac, potrošio je sin na školovanje.

Poslednja ušteđevina Mirunina potrošena je na majčinu sahranu i podizanje spomenika.

Došla su zla vremena.

Miruna, koja je bila borac, i koja nije htela da bude nikome na teretu, pozajmila je novac i krenula na Tušku pijacu da donese robu.

Kod nje je duvan uvek bio najjeftiniji.

Drhtala je s drugim ženama iz sela koje su pušile i ispijale čokanjčiće rakije sa Ciganima pred ulazom u pijacu i prodavala cigarete.

Uvek zabrađena maramom i pognute glave, plašila se da je ko ne pozna i ne rekne bratu da ga ona, eto, bruka baveći se ciganskim zanatom.

Kada su izbili neredi u Albaniji, zatvorena je Tuška pijaca.

Žene iz sela, koje je u međuvremenu postalo predgrađe i koje su izdržavale porodice prodajući na pijaci, krenule su za Beograd na buvlju pijacu.

Miruna, koja je još dugovala za spomenik, krenula je s njima put beogradskog buvljaka. Kod brata nije svratila.

Plašila se da je ne upitaju za razlog dolaska.

A nije htela da ga bruka.

Brat u Vladi, a ona među Ciganima.

U ljudskom mravinjaku, među grdnom mešavinom, lutala je Miruna tražeći da kupi rumunske gaće, koje su dobro išle.

Odakle je znala Miruna da u Izvršnom veću računi za pranje zavesa nisu plaćeni šest meseci, da je snaha odavno u penziji, da brat prima toliku platu da ni kutiju cigareta ne može da kupi.

Da je u vreme krize prodavao stvari iz kuće da bi preživeo.

I da novaca da dođe na sahranu nije imao.

Njen brato zlato, koji joj je slao razglednice iz Grčke.

„Odlične rumunske gaće, čisti pamuk, popust na veliko”, vikao je brato zlato kad su se sreli na buvljaku on i Miruna.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar