PROFESOR DUŠAN MITIĆ: Pešački autobus ili kako da se deca naviknu da do škole idu peške

PROFESOR DUŠAN MITIĆ: Pešački autobus ili kako da se deca naviknu da do škole idu peške

Foto: Nemanja Jovanović


To šta ćemo pojesti i koliko ćemo biti fizički aktivni uvek je naša odluka, koja je uslovljena ambijentom koji pravi država, lokalna samouprava, škola i roditelji. I tu smo u lancu, svi povezani

U stvaranju hardvera kod ljudi, kad je reč o njihovom fizičkom potencijalu, ističu se biciklizam, plivanje, gimnastika i trčanje. To su bazični sportovi, ciklična kretanja koja su relativno jednostavna za doziranje i po obimu i po intenzitetu. Po pravilu, u njima su uključene najmanje dve trećine muskulature.

Program gimnastike, a posebno akrobatike, daje najširu osnovu opšte motorike, koja ima pozitivni transfer za sve ostale aktivnosti. Vožnja bicikla je relativno složena motorika, koja se usvaja dosta brzo i uspešno i kod dece i kod odraslih. Zahteva dinamičku ravnotežu, i kroz praktikovanje u dužem vremenskom periodu razvija se, pre svega, aerobna sposobnost uz jačanje angažovane muskulature. Zašto pominjem doziranje? Zato što od intenziteta zavise i izvori na kojima se aktivnost zasniva, kao i preporučeno trajanje. Ako je aktivnost maksimalnog intenziteta, ona može da traje do jednog minuta,intenziteta – do jednog sata, a ako je u aerobnoj zoni, aktivnost može da traje i desetine sati jer praktično na takvim izvorima funkcioniše čitav metabolizam.

Kad je reč o hodanju i trčanju, imamo zanimljive primere. Evidentiramo projekte u kojima se sistemski radi na tome da roditelj do škole ne može da priđe kolima. Poslednji kilometar dete mora da pređe peške. Razvija se i model „pešački autobus“. Roditelji će na smenu dežurati, odnosno jednom u mesecu voditi svu decu iz svog kraja do škole. Navikavamo ih da idu peške jer je to vreme i za njihovu socijalizaciju. Posle dva meseca projekta dolaska u školu biciklom, uočen je kod dece gubitak telesne težine oko jednog kilograma mesečno. To šta ćemo pojesti i koliko ćemo biti fizički aktivni uvek je naša odluka, koja je uslovljena ambijentom koji pravi država, lokalna samouprava, škola i roditelji. I tu smo u lancu, svi povezani. Kad dete koje ima šest godina pita majku: „Zašto samo ja nemam grickalicu u rancu?“, a on ima zdrav sendvič – to nam je vrlo jasna poruka kakva je situacija u njihovoj grupi. Nažalost, roditelji nemaju vremena da pripreme zdrav obrok za dete.

Razumljivo je zašto klubovi ne rademna osnovnom razvoju. Oslanjaju na to damće osnovnu obuku realizovati neka škola sporta, koja će kroz to naplatiti svoj rad. Društvene okolnosti i država su ih tako usmerile. Sport se finansira na osnovu rezultata koji se meri brojem medalja, a ne na osnovu obuhvata dece i građana sportskim zalaganjem. To je ona promenakoju nam je doneo Zakon osportu iz 1996. godine. Promenjena su pravila, a ljudi koji vode sport su izuzetno inteligentni i primenjuju ta nova pravila. Ako pravila o finansiranju počivaju na broju medalja, zašto bi neko uopšte trošio energiju na povećanje obuhvata dece i čitave populacije?

Mora da bude mnogo dalekovid, da ima veliku dozu altruizma i želje da deca nešto nauče. S druge strane, klubovi koji su se okrenuli obuci dobro žive od toga. Kad su u pitanju plivanje, odbojka, košarka i drugi sportovi, klubovi žive samo od škole. Imali smo pre nekoliko godina nerešenu situaciju oko toga. U jednom trenutku je gospodin Aleksandar Boričić imao ozbiljnu primedbu na skupštini Sportskog saveza Srbije da su se pojavili pojedinci koji koriste brend odbojke. Nađeno je rešenje: onaj ko ima školu odbojke, mora da ima formiran i klub, odnosno sportsku selekciju. Oni sebi nisu za cilj postavili selekciju za odbojku, nego su postavili odbojku kao sredstvo, što se za roditelje pokazalo jako korisno. Ako dete ostane u sistemu odbojke pet-šest ili osam godina u najkritičnijem periodu rasta, razvoja i odrastanja, svi smo na dobitku. A trener je dobio mogućnost da stabilno finansira svoju porodicu jer realizuje pre svega dugoročni pedagoški proces u kojem je bavljenje sportom sredstvo, a napredovanje talentovanih bonus za klubove, savez i državu.

Mnogi pitaju koliko se puta jedan uloženi dinar vrati kroz sport? Kanađani su svojevremeno, početkom osamdesetih, pokrenuli priču i posle 15 godina izbacili podatke šta se u stvari dešavalo. Ako se investira jedan dolar u promociju fizičke aktivnosti, to štedi sistemu zdravstva 11 dolara. Povratna informacija iz zdravstvenih fondova: ako se vežba, ušteda je negde oko 390 dolara. Ušteda se ostvaruje kroz smanjeni broj odlazaka kod lekara, jednostavnije lekarske procedure jer je reč o manjim zdravstvenim poremećajima pa se ne angažuju skupi resursi za preglede. Postoji, takođe, dodatni podatak iz kanadskih izvora da su poslodavci prijavili kako su oni koji redovno vežbaju skoro 580 dolara efikasniji, manje izostaju, manje prave greške i – ono što je, istina, teško nominalno merljivo – tolerantniji su u komunikaciji. Nemci to primenjuju kao javno-zdravstvenu meru pa ako ne koristiš sistem zdravstva, on ti na kraju godine vraća skoro polovinu uplaćenog zdravstvenog osiguranja. Na taj način sistem te stimuliše da brineš o svom zdravlju

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar