SRPSKI ČERNOBILJ

Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“ ne može da dobije upotrebnu dozvolu od Ministarstva građevinarstva za postrojenje za preradu radioaktivnog otpada koji već decenijama stoji u dotrajalim hangarima izgrađenim još tokom SFRJ. Stvar je u tome, tvrde u NOS, što je sada neophodno i projektovanje tog nuklearnog postrojenja, za šta u Srbiji niko doskora nije imao licencu

Dve godine pre černobiljske katastrofe, Jugoslavija je zaustavila jedan od svoja dva nuklearna reaktora i tako ugasila Titov san. U Institutu Vin­ ča, kompleksu nalik na kasarnu, posle najveće ekološke kataklizme u istoriji nuklearne energije ostali su aktivni mali reaktor i dva hangara za radioaktivni otpad. Bez ograde i bez kamera. Toksični materijal je stizao iz cele SFRJ i skladištio se u hangar H1 s radnim stažom od 1967. do devedesetih godina, i hangar H2, koji je korišćen od 1982. do 2012.

Černobilj je u međuvremenu završio podizanje metalne lučne strukture za otklanjanje posledica havarije iz 1986. A Srbija? Srbija ima dva zarđala hangara puna starog jugoslovenskog radioaktivnog otpada i ne može da ga preradi jer nema upotrebnu dozvolu za postrojenje opremljeno najboljom tehnologijom i spremno za puštanje u rad u svakom trenutku?! Kao po pravilu, za hangare H1 i H2 problem je FT1P. Fali ti jedan papir!

Naime, u kompleksu JP „Nuklearni objekti Srbije“ (NOS), koje je 2009. izdvojeno iz Instituta Vinča, sagra­ đeno je postrojenje za preradu otpada osamdesetih godina, za drugu namenu i pod velom tajne. To postrojenje je NOS opremio najsavremenijim uređajima za detekciju radioaktivnog zračenja, šatorom za sortiranje, kompresovanje i skladištenje. NOS je legalizovao objekat prošle godine, ali i dalje nisu počeli s radom jer svaki čas iskrsava nova procedura. Plan da se otpadna socijalistička zaostavština u tom postrojenju preradi i ponovo uskladišti u hangar H3, objekat koji ima licencu Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, mora da sačeka. Postrojenje nema upotrebnu dozvolu za nuklearni objekat resornog Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović, neophodnu za dobijanje potrebne licence. Stvar je u tome, kako tvrde u NOS, što dozvolu nisu ni mogli da zatraže jer niko u Srbiji nije imao licencu da projektuje nuklearno postrojenje?!

Kako bismo se uverili u to u kakvom su stanju hangari u kojima se čuva radioaktivni otpad, gde spada i nuklearni otpad sa dodatnim jedinjenjima uranijuma, plutonijuma i ostalim elementima, posetili smo JP „Nuklearni objekti Srbije“. Ekipa „Ekspresa“ je po­štovala strogu proceduru, potpisala saglasnost i ušla u hangar H3. Sa dozimetrima u rukama koji mere nivo radioaktivnosti, zakoračili smo u skladište na čijem ulazu stoji ure­đaj za vensko prepoznavanje osoba. Kao meru predostro­žnosti napravili smo samo nekoliko koraka i ugledali na suprotnom kraju uredno pore­đanu gomilu žute buradi, pune opasnog materijala iz teku­ će prerade. Za razliku od tog objekta, hangare H1 i H2 smo mogli da vidimo samo iz daljine, iz automobila i iza zatvorene ograde. Međutim, nisu nam promakle dve zarđale zgrade koje čame u katastrofalnom stanju.

- Hangar H1 je u veoma lo­šem, a hangar H2 u lošem stanju. Po sadašnjim kriterijumima nije prihvatljivo da se otpad skladišti u uslovima koji sada postoje u H1. Burići su korodirali. Bez obzira na to, otpad tamo nije opasan ni za zaposlene, ni za lokalno stanovništvo, ni za životnu sredinu. To smo utvrdili analizama, a ispitali smo i šta bi se desilo u slučaju požara. Doze radijacije koje bi u tom slučaju primili zaposleni i stanovništvo nisu iznad propisanih granica. Naravno, cilj je da se ne primi ništa. Počeli smo sa izno­ šenjem radioaktivnog otpada i nekih izvora zračenja iz ta dva hangara koji ne zahtevaju poseban tretman. Ali sad smo došli u fazu kada je postrojenje neophodno. Ono je tehni­ čki spremno, unutra je oprema, sve što treba, ali ne postoji dozvola da može da se pusti u rad. To postrojenje nema status nuklearnog objekta, a da bismo dobili upotrebnu dozvolu za nuklearni objekat, moramo da uradimo set projekata koje do sada nije imao ko da radi. U međuvremenu je „Energoprojekt“ dobio licencu za projektovanje od ministarstva, a sada je i Tehnološki fakultet u fazi odobravanja licence za projektovanje tehnologije nuklearnog objekta. Procedura je vrlo komplikovana, i tako već nekoliko godina - upozorava rukovodilac Sektora za upravljanje radioaktivnim otpadom NOS Milutin Jevremović, dodajući da je problematično to što se zakoni konstantno menjaju, a zahtevi stalno iskrsavaju.

- Sve to predugo traje. Mi smo čak uradili i procenu uticaja na životnu sredinu i to postrojenje je, kao nuklearni objekat, dobilo pozitivno mišljenje od Ministarstva zaštite životne sredine. Samo nam treba od Ministarstva infrastrukture upotrebna dozvola nuklearnog objekta, ali tih koraka još uvek ima mnogo. I to je problem. Kažem, tehnički smo spremni da počnemo da radimo, ali nemamo licencu. Zna­ či, krajnji cilj je da se sve iz H1 i H2 preradi u tom postrojenju za preradu radioaktivnog otpada i da se uskladišti u H3 napominje Jevremović. S druge strane, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture kratko je saopštilo da NOS nije poslao zahtev za upotrebnu dozvolu za bilo koji objekat, ali nije odgovorilo na naše pitanje zašto se procedura odugovlači kad je reč veoma ozbiljnom problemu.

Da stvar bude gora, čak i kada se svi projekti završe, a dozvole odobre, prema rečima naših sagovornika iz NOS, para nema dovoljno ni za tekuće poslove, a kamoli za postrojenje. Oni naglašavaju da se novcem koji izdvaja Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja pokrivaju plate zaposlenih na godišnjem nivou, a da od traženog budžeta dobijaju tek polovinu neophodne sume. Rukovodilac Odeljenja za ispitivanje radioaktivnosti i zaštitu životne sredine Ivan Knežević navodi da se za potrebe preduzeća izdvaja veoma malo novca.

Bili smo pod pritiskom da napravimo našu akreditovanu laboratoriju za merenje, da dobijemo ovlašćenje i budemo u konkurenciji s drugima. Sad se prijavljujemo na tendere i vršimo merenja, a od tih sredstava održavamo ceo kompleks - podvlači Knežević.

I ne samo da nema dovoljno para i da će privremeno skladištenje otpada zasad morati da pričeka, zanimljivo je da od trajnog odlaganja, za šta je čak donet i zakon u na­ šoj državi, tek nema ništa. Srbija je pre deset godina postavila sebi visoke ciljeve i pravnim aktom propisala da će do 2019. napraviti nuklearno skladište za trajno odlaganje. Od tada ni makac, a rok curi. Prema rečima Milutina Jevremovića iz NOS, zakonodavni organi će najverovatnije promeniti zakon, kao što su uradile i zemlje u regionu.

- Potrebno je napraviti razliku između skladištenja, koje je privremeno, odnosno oročeno na 30 ili 50 godina, i odlaganja, koje podrazumeva da se radioaktivni otpad vi­ še nikada ne koristi i da nema mogućnosti da se izvadi. To je krajnji cilj. U narednih 10 ili 20 godina, zavisi kako koja zemlja, ići će se na trajno odlaganje. To se obično svodi na to da se otpad stavi u kontejnere od čelika. Dakle, inženjeri naprave matriks koji će sprečiti da radionukleid izađe iz pakovanja u životnu sredinu. Postoje različite varijante, a jedna od njih su i nisko ukopana skladišta sa inženjerskim barijerama - ističe on. Na pitanje da li se država ikada pozabavila tim pitanjem, Jevremović kaže da je postojala grupa koja je ispitivala potencijalne lokacije za trajno odlaganje, ali je na tome ostala čitava priča. - Postoji informacija da je nekoliko lokacija najadekvatnije za trajno odlaganje. Ali ne postoji odluka države koji lokalitet će biti opredeljen za tu namenu. Vinča, recimo, nije adekvatna. Takođe, doneta je odluka da to odlaganje bude u nisko ukopanim tranšejama, gde bi se iskopao jedan deo zemlje i stavio betonski sarkofag. Posle toga bi se sanduk prekrivao zemljom i dodatnim slojevima. Međutim, problem je dokazati da je to sigurno i bezbedno pošto treba proceniti opasnost za najmanje narednih 300 godina - naglašava Jevremović i objašnjava kakva je situacija sa zemljama u regionu:

- Slovenija ima trajno odlaganje, ali oni su druga priča zato što imaju nuklearnu elektranu „Krško“. Kad je reč o Hrvatima, oni drže pola „Krškog“ i zato su morali da donesu nacionalnu strategiju o zbrinjavanju radioaktivnih otpadaka koja podrazumeva da se izgradi novo skladište, a posle toga i odlagalište. Bosanci nemaju ni skladište ni odlagalište, Makedonci takođe, a Crnogorci imaju samo skladište. Trajno odlaganje nuklearnog goriva u svetu je jedino licencirano u Finskoj, i to je jedina zemlja koja ima operativno odlagalište.

Američki Veliki brat u Vinči

Srbija je 2010. godine sve nuklearno gorivo i reaktor iz Vin­če poslala nazad za Rusiju. Čitav proces ispraćen je budnim okom Amerike, koja je zajedno s Međunarodnom atomskom agencijom učestvovala u prepakivanju. Ono što je još zanimljivije jeste da je ceo bezbednosni sistem u „Nuklearnim objektima Srbije“ napravljen pod pokroviteljstvom SAD.

- Mi smo pre nekoliko godina, u saradnji sa američkim Departmanom za energetiku, instalirali novi bezbednosni sistem. Sjedinjene Države su vrlo zainteresovane da vide kako su čuvani materijali ovde i oni su davali deo novca kako bismo prepakovali gorivo i poslali ga u Rusiju. Oni su iz razloga svoje bezbednosti zainteresovani da u drugim državama, među kojima je i Srbija, kontrolišu takve procese. Tako da je sistem podignut na viši nivo u smislu angažovanja obučenih ljudi, postavljanja ograda sa detekcijom pomeranja i brojne druge tehnologije. Sistem kamera i obaveštavanja koji se ovde nalazi je u lajv koordinaciji s njima - priča Knežević.