SVI SRPSKI S-300

SVI SRPSKI S-300


Da je svaki put kad je to najavljivano u Srbiju stigla po jedna baterija raketnog sistema S-300, srpska vojska bi ih danas imala više nego što ih je ukupno proizvedeno. Priča o nabavci tog ruskog protivavionskog sistema traje već više od 20 godina, ali ona nikako da dobije srećan kraj. Sve to, opet, celom slučaju daje karakteristike loše režiranog vodvilja čiji je cilj samo da podgreje neke ionako usijane glave i da prosečnim čitaocima srpske štampe da temu za debatu u svakoj prilici i na svakom mestu.

Ne može se, međutim, reći da osnova za razne priče nije bilo. Pregovori na najvišim nivoima na relaciji Beograd-MoskvaMinsk vođeni su u nekoliko navrata, srpski raketaši jesu išli na obuku u Rusiju, zbog moguće isporuke u vreme sankcija svojevremeno su bili angažovani i ljudi čija je specijalnost bila rad u sivoj zoni… Sve to, opet, nije urodilo plodom i od S-300 u Srbiju nije stiglo ni S.

Na kraju, ako do isporuke ikada dođe, biće to verovatno onda kada ruska armija definitivno zameni ovaj sistem, koji se inače više ne proizvodi, savremenijim S-400 (na čemu upravo radi). U centar pažnje „srpski“ S-300 ponovo je dospeo nakon što je „Sputnjik“, pozivajući se na neimenovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije, objavio da je zvanični Beograd uputio Moskvi zahtev za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2.

Vulinov demanti

Ministar odbrane Aleksandar Vulin reagovao je, međutim, munjevito i demantovao celu priču: „Srbija ima odličnu saradnju s Ruskom Federacijom, ali vest o nabavci sistema S-300 ne odgovara činjenicama“.

Vulin, dakle, sada negira ono što su državni službenici, pa i on sam, ranije nekad otvorenije, a nekad stidljivije stavljali u prvi plan. Sredinom avgusta prošle godine Vulin je, govoreći o nabavci S-300, baš za „Sputnjik“ izjavio da Beograd „razmatra to pitanje, misli o tome, mada je suviše rano da se kaže nešto konkretnije jer ne može da govori tako otvoreno i unapred, ne može da komentariše konkretno u vezi sa S-300“.

Osam dana kasnije, međutim, šef ruske Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije povodom S-300. Vulin je tada demantovao tu tvrdnju, rekavši da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, budžeta i saglasnosti čitave države.

Sličnu izjavu je istim povodom sedam meseci ranije dao i Vulinov prethodnik na čelu Ministarstva odbrane Zoran Đorđević, rekavši da se s Belorusijom razgovara o nabavci S-300: „Oni jesu i biće tema naših razgovora, ali da li će biti u naoružanju VS, zavisi od daljih detaljnih analiza i dogovora“. Naznake moguće nabavke S-300 postojale su još u vreme SFRJ. JNA je bila zainteresovana za nabavku tog raketnog sistema. Planove je, međutim, poremetio građanski rat.

Ideja je oživela na sednici Vrhovnog saveta odbrane Vojske Jugoslavije 2. juna 1993. godine. Nabavku S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović (ubijen februara 2000). On je zahtevao da se 124 miliona dolara izdvoji iz budžeta za nabavku S-300 i raketnog sistema „tor“. Spomenuo je i da su vođeni razgovori s potencijalnim nabavljačima opreme, da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi s kreditiranjem, kompenzacionog posla ukoliko se odobri takva kupovina. Od nabavke, ipak, nije bilo ništa jer se sve dešavalo dok je SRJ bila pod sankcijama UN.

Bulatović je istu priču pokrenuo tek dve godine posle Dejtona, 1997, kada je u medijima ponovo spomenuo nabavku sistema. Da se nešto radilo na tome, otkriva i nekadašnji komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanić. Dva dokumenta u njegovoj knjizi „Agresija NATO, RV i PVO u odbrani otadžbine“ potvrđuju da su tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general-major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Taj akt predviđa i nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2, za šta je bilo potrebno 1.200.000.000 dinara.

U drugoj polovini 1997, tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić u Moskvi se sastaje s ruskim premijerom Viktorom Černomirdinom. Šef ruske vlade kaže da će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao.

Naredne, 1998. godine eskalira kriza na Kosovu i Metohiji, a otvorene pretnje NATO bombardovanjem ponovo bacaju fokus države na S-300. O tome piše i tadašnji premijer Momir Bulatović: „Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače, cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih sporednih kanala. Ovaj sistem je Jugoslaviji trebalo da služi kao sistem odvraćanja pošto je agresija bila neizbežna.“ Decembra 1998. godine u Beograd s velikom delegacijom dolazi i ministar odbrane Rusije maršal Igor Sergejev. On je u zatvorenim razgovorima s predstavnicima Vlade SRJ i vojnog vrha u Beogradu izrazio spremnost da obezbedi isporuku raketnog sistema S-300. Pet dana posle tih beogradskih razgovora, delegacija SRJ, čiju posetu je organizovao ambasador Borisav Milošević, stigla je u Moskvu. Bio je dogovoren radni sastanak s Ministarstvom odbrane Ruske Federacije i otvorena mogućnost da se članovi delegacije vide s predsednikom Borisom Jeljcinom.

Odmah na početku sastanka ruska strana je, međutim, saopštila da je „nažalost, predsednik Jeljcin s velikom rezervom primio okvirni dogovor iz Beograda“.

Jeljcinovo njet

Na sastanku je, kako je to svojevremeno za „Ekspres“ pričao jedan od učesnika sastanka koji je želeo da ostane anoniman, zavladala mučna atmosfera. Domaćini su se raspitivali kako teku pripreme za očekivanu NATO agresiju pošto su nam u Beogradu rekli da imaju pouzdane informacije da će se to dogoditi u narednih nekoliko meseci. Naši iz Ministarstva odbrane referišu o toku priprema i kukaju kako imamo zastarelu tehnologiju, pa ukoliko dođe do agresije, odbrana će nam biti neadekvatna i veoma slaba. Na pola te priče otvaraju se vrata sale u kojoj je trajao sastanak i na njima se pojavljuje predsednik Jeljcin. Izrazito srdačno pozdravlja se sa svakim, seda u čelo stola i pita kako idu razgovori, kaže: „Braćo, kako možemo da vam pomognemo?

Svi su zbunjeni, šef naše delegacije počeo je da zamuckuje, nikako da nađe adekvatne reči i da vrati priču na temu zbog koje se tu došlo. Predsednik Jeljcin ga nije ni slušao, gledao je kroz njega, i prekinuo ga: „Maršal Sergejev mi je referisao posle dolaska iz Beograda, upućen sam u detalje vaših razgovora. Morate da nas razumete, da razumete našu poziciju, ako vam damo sistem S-300, Srbija će izazvati treći svetski rat.“

Svi su ostali zbunjeni, to je bio ton koji je zaustavio bilo kakav dalji razgovor.

Paralelno sa ovim pokušajima, išli su i napori da se S-300 nabavi kod drugog slovenskog brata – predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka. Delegaciju koja je oktobra 1998. godine otišla u Minsk predvodio je Zoran Lilić. O tome u svojoj knjizi „Glasovi iz gluve sobe“ svedoči i penzionisani general Blagoje Grahovac, navodeći da je od početka sve bilo vrlo čudno, s obzirom na to da o njihovom dolasku u Minsk nije bio obavešten ni njihov formalni domaćin, načelnik Generalštaba beloruske armije. Da zabuna bude veća, u isto vreme je put Beograda otišla delegacija na čelu s Lukašenkovim sinom, sa ciljem da ispita šta je Jugoslaviji potrebno. Jugoslovenska delegacija se, naravno, u Beograd vratila praznih šaka.

Obuka u Rusiji

Januara 1999. godine, načelnik GŠ VJ general Dragoljub Ojdanić i komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanić sastali su se s načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom. S ruskim generalom sukobili su se oko toga ko koga obmanjuje kada je reč o nabavci S-300. Na kraju, nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. NATO zemlje, međutim, nisu bile toliko uverene da Moskva ipak nije nešto isporučila Beogradu.

Šest dana uoči agresije, u kabinetu generala Smiljanića vođen je zanimljiv dijalog. „Imate li S-300?“, bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD, 18. marta 1999. postavio tadašnjem komandantu RV i PVO Spasoju Smiljaniću.

„Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu.

Odgovor su dobili za manje od nedelju dana. Tu, međutim, nije bio kraj. Trećeg dana po početku rata, u Moskvu odlazi eksprata PVO s načelnikom uprave raketnih jedinica generalmajorom Mladenom Karanovićem na čelu. Oni iznose potrebe Jugoslavije za još dva diviziona S-300. Rusi ih obaveštavaju da su obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti „ako to odobri Jeljcin“. U to vreme Komanda RV i PVO čak planira i prihvat tehnike, kao i obuku ljudstva. Rezultata ni ovog puta nije bilo. Do nove posete je došlo 4. aprila, a vojna delegacija susrela se s prvim potpredsednikom ruske vlade Masljukovim, koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza s Rusijom i Belorusijom.

General Karanović 10. aprila o neuspešnoj poseti obaveštava Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema ništa rekao da Lilić „ima nove podatke“. U skladu s tim grupa oficira upućuje se u Rusiju na obuku za sisteme S-300, „tor“ i „buk“. Među onima koji su 30. aprila 1999. godine krenuli put Moskve je i sadašnji, novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosav Janković i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Rat je već bio gotov.

S petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Vaskrsla je tek 2014. godine, kada je Lukašenko rekao kako je on nudio Miloševiću da mu isporuči S-300, da je imao i pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Jugoslaviju, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, te da je kasnije bilo kasno zbog blokade SRJ.

Od tada gotovo da ne prođe nedelja da poneki S-300 „ne stigne“ u Srbiju. Tako se mnogima učinilo da je upravo maketu tog sistema bivši potpredsednik ruske vlade Dimitrij Rogozin januara 2016. poklonio Aleksandru Vučiću. Ispostavilo se, međutim, da je u pitanju moderniji S-400. A o njegovoj nabavci još niko nije pregovarao.

Smiljanić: NATO se plašio

Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje „Ekspresa“ da li je državno rukovodstvo devedesetih godina prošlog veka zakasnilo s nabavkom S-300 kaže: „Preporuke vojske su bile opravdane. Državno rukovodstvo je bilo u složenoj situaciji kada su u pitanju bile mogućnosti da se kupi takvo oružje. Stanje u Rusiji je bilo još gore nego kod nas. A odnosi između rukovodstava Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski. Prema tome, ne može se reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ali ne može se ni negirati stanje zemlje, odnosi s Rusijom, stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju.“

„Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S-300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. A uz to ide još mnogo toga. Trebalo je više od milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onoga što se očekivalo“, dodaje Smiljanić. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999, Smiljanić dodaje: „Da smo imali S-300, do agresije ne bi došlo. U kratkom roku pukovnik Pemberton je tri puta tražio razgovor sa mnom u nadi da će izvući istinu, odnosno podatke o tome imamo li S-300. To je pokazalo njihov strah.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar