ČEKAJUĆI SLAVNI PORAZ

ČEKAJUĆI SLAVNI PORAZ


I pošto nam dolazi april 13, red je da podsetimo na jedan čuveni događaj koji se zbio na taj dan daleke 1612. godine na ostrvu Funađima u Japanu.

Dva najveća mačevaoca u istoriji našla su se baš tada na malenom ribarskom ostrvu da konačno utvrde ko je bolji.

Prvi je stigao Sasaki Kođiro, koga su zvali i „demon zapadnih provincija”, sa svojim dugačkim nodači mačem.

Stigao je ljut, namrgođen, spreman, koncentrisan, i onda se ništa nije dogodilo. Morao je da čeka.
Njegov protivnik Mijamoto Musaši je kasnio.

Dovoljno dugo da se Kođiro ozbiljno iznervira.

A onda kada je stigao, Musaši je dohvatio veslo koje je služilo kao kormilo na čamcu kojim je doplovio, polomio ga na dva dela, krenuo ka Kođiru i ubio ga za par sekundi. Bam-bam, gotovo! Kođiro je, razlupane glave, pao na sitni pesak kraj mora.

Onda je Musaši, prema legendi, pobedivši u poslednjem od više od 60 dvoboja, koliko ih je nakupio do svoje 29. godine, i postavši neprikosnoveni šampion, najbolji mačevalac u istoriji, otišao na jednu planinu da se usavršava.

Na njoj je napisao i čuvenu knjigu „Pet prstenova”, u kojoj je postavio i danas važeće principe mača i borenja. Pred smrt, završio je još dva čuvena teksta. Jedan se zove u slobodnom prevodu „Kako da hodaš sam”, a drugi „Kako da postigneš samopouzdanje”. Oba se bave njegovom omiljenom temom – samodisciplinom.

E sada, ako se pitate kakve to veze ima sa sutrašnjim 13. aprilom, ima. Musaši je autor nepoznat našoj opoziciji. Vučiću nije.

Proučio je taj dobro i njega, i Sun Cua, i život Tokugave Ijasua, i sve ostale čuvene autore koji su se bavili borenjem i vršenjem vlasti sve do Hararija i njegovih lekcija za 21. vek.

Zato on, za razliku od njih, em zna kada treba da zakasni, em zna da sila, ako treba već da se primeni, treba da se primeni brzo i krajnje efikasno, ili je jednostavno zaboraviš.

Postoje drugi načini. Uostalom, i Musaši to lepo kaže: mnogi pričaju da je bolji ovaj mač ili onaj, sa ovakvim sečivom ili onakvim, zakrivljen ili prav, a ja kažem – protivnika je važno iseći, nije važno ni kako ni čime.

Veslom – veslom.

Svakim odsustvom represije – takođe je dozvoljeno i često efikasno.
Medijima kao teškim veslom – može i to.

Hoćemo da kažemo, sutra se u Beogradu sreću jedan koji je obučen za sve, što mu omogućava i da zakasni, i oni, krajnje neobučeni, kojima se žuri.
Nervoza je na njihovoj strani. Veslo, ili za šta se već odluči, na njegovoj.

I tu nema nikakvog potcenjivanja. Sve što su do sada uradili predstavnici opozicije jeste poraz, i to će i ostati, pa sve i da se sutra desi čudo i oni preuzmu vlast.
Poraz jer su izašli iz politike i otišli u performans.

Postali su antiteza onoga što su sami organizovali, a što se zvalo „Stop krvavim košuljama” i „građanski protest”.
Učinili su ga nasilnim i par ekselans političkim, doduše bez politike, pošto se rušenje ograde na gradilištu svakako ne računa u politiku.

Bunili su se protiv „Zadruge”, a pretvorili se u grupu ljudi koja ide po gradu i gleda s kim će se svađati, baš kao u „Zadruzi”, podrazumevajući tu i zadrugarski jezik, vokabular kojim se služe u svakoj prilici.

Sva pitanja važna za ovu zemlju sveli su na jedno: mi ili Aleksandar Vučić.

Našu sudbinu vezali su za svoju i njegovu.
Pritom, sve su to uradili u trenutku kada je razlika između njega i njih nekih četrdesetak odsto u njegovu korist.

Inferiornost, beznačajnost ih nije naterala da nešto nauče, usavrše se, promene, nego da se užive u ulogu žrtve koja kuka, valja se po podu i besno pokušava da te šutne u cevanicu.

Njihova ambicija nije više da ga sruše. Njihova ambicija je da im se taj položaj žrtve zvanično prizna.
Tako bi on ispao zao, što sve vreme i tvrde, a na njih bi se, valjda, već neko sažalio i pustio ih da se vrate na vlast.

Zbog svega toga pripreme za sutra jesu pripreme žrtve. Štrajk glađu, kampovanje, gađanje jajima, na šta bi neko trebalo valjda da potegne pendrek, blokada saobraćajnica, još poneka diverzija, sve da bi se on iznervirao i reagovao kao pravi tiranin, i to je otprilike to.

Plan za Kosovo neće izneti pošto ga nemaju. Kao ni plan za region, ekonomiju, demografiju, poresku politiku, zapošljavanje, investicije, infrastrukturu, NATO, Rusiju…

Stiče se utisak da ih to iskreno i ne zanima, i ko god da je to pomislio, apsolutno je upravu.
Zato je sutrašnji 13. april poraz, i to više za nas koji smo ponovo oslobođeni nade da će se pojaviti ozbiljna politička snaga u Srbiji nego za njih koji su i krenuli u sve to da bi bili slavno poraženi.

A Vučić?
Pazite šta vam kažem, on će sutra zakasniti.

A veslo će sačuvati za neki drugi put.
Samodisciplina je Musašijeva lekcija koju je on odavno savladao.

Pročitajte još:

[/wc_posts]

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar