NARODNI NEPRIJATELJI DRUGI DEO: Udba je znala sve

NARODNI NEPRIJATELJI DRUGI DEO: Udba je znala sve


U drugom delu opsežnog izveštaja o delovanju unutrašnjih neprijatelja posle studentske pobune 1968, Udba se posebno bavi njihovim vezama sa stranim obaveštajnim službama iz sovjetskog bloka, ali i službama moćnih zemalja sa posebnim interesovanjem za rad američkih, britanskih i francuskih bezbednosnih službenika, koji svoje delovanje u Srbiji sve manje prikrivaju

 

U izveštaju Službe Državne bezbednosti Srbije o „Delovanju unutrašnjih neprijatelja i stranih obaveštajnih službi u Srbiji za period 1968-1972.”, Brozova svemoćna tajna policija obaveštava svoje naredbodavce i konstatuje da „unutrašnji neprijatelj širi svoj uticaj povezujući sve opozicione snage i punktove” i da na ključna mesta postavlja svoje ljude. „Oni su oformljeni kao stalna grupa, prisutna u svakoj šovinističkoj akciji”, piše u izveštaju. Između redova, SDB Srbije, dojučerašnja svemoćna udarna pesnica vlasti, pokazuje nemoć pred „državnim neprijateljem”, u čijim su redovima studentske vođe, univerzitetski profesori, grupa iz Simine 9a, praksisovci, Korčulanska škola, Udruženje književnika Srbije… Iako je Udba o „državnim neprijateljima” znala sve, ne samo s kim se druže nego sve pojedinosti – od stanja na bankovnim računima do toga šta od garderobe imaju u svojim stanovima.
„Nacionalisti uspevaju da prošire svoj uticaj, izbor D. Medakovića za dekana Filozofskog fakulteta, dodeljivanje Oktobarske nagrade Matiji Bećkoviću, ranija nagrada Borislavu Pekiću, a ispoljava se i u povezivanju sa svim ostalim opozicionim snagama i punktovima. Pokušavaju da osvoje i neke poznate javne tribine, zalažući se za izbor Zorana Gluščevića za upravnika Kolarčevog univerziteta, podržavaju književnika Dušana Radovića, plasiraju slike Miće Popovića… Pod uticajem Dobrice Ćosića organizovano je da se u rad SKZ uključe i direktori većih preduzeća, što, pored ostalog, treba da posluži i za učvršćenje finansijske pozicije Srpske književne zadruge. Tako je, na primer, poznato učešće u radu poslednje skupštine Zadruge direktora Železare u Smederevu Čeperkovića, direktora „Jugoeksporta” R. Kušića, i drugih. Osim toga, „aktivisti” SKZ uporno nastoje da se probiju i afirmišu u unutrašnjosti (Mihiz u Zaječaru i Boru itd.).

 

Praksa strane agenture je:
*Stalni kontakti postoje sa organizacijama i pojedincima iz studentskih i drugih pokreta „nove levice” u raznim zapadnoevropskim zemljama. Za te kontakte se koriste i razni naučni skupovi.
*Veći broj lica koja predstavljaju inicijatore i nosioce opozicione političke aktivnosti održava stalne ili povremene veze sa stranim naučnim i drugim institucijama – posebno u SAD, a zatim u SSSR i drugim zemljama. Takođe su zapažene veze pojedinaca sa osobljem većeg broj ambasada.
*Korčulanska filozofska škola je takođe znatno uticala na formiranje „ideologije pokreta”. Karakter i sadržina ovih skupova pokazuju i neke oblike delovanja koji se ne mogu zanemariti u procenjivanju aktivnosti ekstremne grupacije sa Univerziteta.
Skup na Korčuli 1968. godine bavio se temom „Marks i revolucija”, a na neoficijelnim skupovima i raspravama i problemima „Studentskog pokreta u Jugoslaviji”. Po ovoj drugoj tematici, Škola je, u stvari, predstavljala teoretski nastavak junskih demonstracija, jer su studenti i profesori (inače učesnici demonstracija) analizirali i proučavali uslove za dalju aktivnost.
Godine 1969. tretirana je tema „Društvena moć (nasilje) i humanost”. Iako impozantan po broju prisutnih filozofa i sociologa iz zemlje (58) i inostranstva (83), skup, i po njihovoj oceni, nije privukao one najaktivnije, kako domaće, tako i inostrane predstavnike novih ideoloških kretanja. Suština neformalnih razgovora bila je u potrebi uspostavljanja čvršćih međusobnih veza kroz predavanja i seminare.
Na skupu 1970. godine učinjene su najznačajnije analize dosadašnjih slabosti „pokreta”, procenjene su „zablude” sopstvene prakse i ukazano je na pravce i metode daljeg delovanja. Posle nekoliko širih sastanaka profesora i studenata na temu „Jugoslovenski studentski pokret”, uz učešće poznatih imena (profesori M. Marković, Darko Grlić, Rudi Supek, Mihailo Đurić, Gajo Petrović…), kao i velikog broja domaćih i stranih studenata, pobedila je struja tzv. konkretnog rada, odnosno orijentacije da se buduća aktivnost pretvori u politizaciju, a ne u filozofiju.
Na Korčuli 1971. godine bilo je prisutno oko 300 učesnika iz zemlje i inostranstva, odnosno znatno veći broj nego ranijih godina, među kojima profesori Beogradskog univerziteta Ljuba Tadić, Mihailo Đurić, Veljko Korać, Ljubomir Stojić, Zoran Vidojević, Zagorka Pešić-Golubović… Sa Zagrebačkog sveučilišta prisustvovali su: Rudi Supek, Danko Grlić, Branko Horvat, Ivan Kuvačić, Milan Kangrga, Gajo Petrović, Branko Despot, sa Ljubljanskog univerziteta Dušan Pirjevec i Veljko Rus, a sa Sarajevskog: Besim Ibrahimović, Rasim Muminović i Faut Muhić.
Od studenata-ekstremista prisustvovali su Rodoljub – Bube Rakić, Sonja Liht, Milan Nikolić, Neda Nikolić, Vitomir Teofilović, Milan Mladenović, Đorđe Uskoković – svi iz Beograda, te Puhovski Žarko, Tatjana Roje, Nikola Skender iz Zagreba, kao i grupa studenata sa Sarajevskog univerziteta. Ivan Zvonimir Čičak iz Zagreba i predsednik univerzitetskog odbora Saveza studenata Beogradskog univerziteta takođe su boravili na Korčuli.
Zapaženo je i prisustvo profesora i studenata iz Francuske, Nemačke i Engleske, među kojima je bilo dosta anarhista i trockista.
Profesor Mihailo Đurić je isključivo kontaktirao s profesorom Jungom iz Zapadne Nemačke; Rudi Supek s jednim brojem stranih profesora; Mihajlo Marković takođe s jednom grupom stranih profesora, dok su posebnu grupu sačinjavali Ljubomir Tadić, Milan Kangrga, Zagorka Pešić-Golubović, Danko Grlić, Dušan Pirjevec, Miladin Životić i Sveta Stojanović.
Prisutnost inostranog faktora do sada se ispoljavala uglavnom na dva načina; prvo, kroz idejni i drugi uticaj inostranih levičarskih i anarhističkih pokreta; i drugo, kroz zainteresovanost stranih obaveštajnih službi, kako za „izučavanje problema”, tako i za stvaranje sopstvenih pozicija.
Pored „lidera sovjetske i poljske opozicije”, tu se pominju „drugovi Vlada Mijanović, Božidar Borjan i druge vođe revolucionarnih studenata Jugoslavije, bačeni u zatvore zato što su branili socijalistička prava jugoslovenskih radnika”.
Predstavnici SAD to najčešće čine preko neposrednih susreta s pojedincima iz univerzitetskih sredina – profesora dr M. Markovića, Mihaila Đurića, Svete Stojanovića i drugih – a zatim preko svojih novinara-specijalista, raznih stručnjaka, naučnika i drugih koji po raznim osnovama ovde dolaze i borave duže ili kraće vreme.
Predstavnici SSSR-a svoja interesovanja ispoljavaju uglavnom preko svojih novinara: Aleksandar Plevako, Timur Gajdar i drugi, kao i preko nekih svojih naučnika i intelektualaca: istoričar Zelenjin Vladimir, Pisarev Jurij, docent Univerziteta, i dr.
Ne ulazeći u sve pomenute detalje i slučajeve, iznosimo podatak da su, na primer, u dosadašnjim kontaktima s predstavnicima SAD evidentirani i neki od najistaknutijih ekstremnih studenata kao što su: Vladimir Mijanović, po izdržanoj jednogodišnjoj kazni zatvora (G. Nikoliš ga ilegalno skrivao u svojoj vikend-kući u Sjeničaku), Dragan i Zoran Minderović, Milan Nikolić, Svetlana Vidaković, Bora Krivokapić, Aleksandar Ilić, Sonja Liht, Danilo Udovički (takođe veza G. Nikoliša) i drugi.
Iz raspoloživih podataka o dosadašnjim događajima u vezi sa ekstremnom delatnošću na Beogradskom univerzitetu, evidentirano je 87 lica, naših građana, koji su na razne načine imali kontakte sa stranim predstavnicima, novinarima i drugim strancima koji su ispoljili interesovanje za događaje i zbivanja u vezi s demonstracijama. S druge strane, evidentirana su 74 lica iz zapadnoevropskih i istočnoevropskih zemalja i njihovih predstavnika, dopisnika i drugih koji su se interesovali za događaje u vezi s demonstracijama i kontaktirali sa učesnicima i ekstremistima.

Izvan Beograda grupa je povezana:
*U Novom Sadu sa Ivić Pavlom, profesorom Filozofskog fakulteta, Egić Miroslavom, urednikom lista „Polja”, Đorđijem Vukovićem, asistentom Filozofskog fakulteta, Ružićem s Filozofskog fakulteta, Ž. Žilnikom, filmskim režiserom, i drugima. Ovi kontakti ostvaruju se preko Mihaila Markovića, Mihaila Đurića i Dejana Medakovića. Sem toga, grupa ekstremnih profesora iz Beograda ima određeni uticaj i na redakciju novosadskog studentskog lisa „Indeks”, Maticu srpsku, „Polja” itd.
*U Zagrebu s redakcijom časopisa „Praksis”: Rudi Supek, Gajo Petrović, Milan Kangrga i drugi, a veze se održavaju preko Mihaila Đurića, Mihaila Markovića, Ljube Tadića, Vojina Milića. Na isti način veze su uspostavljene i sa uredništvom i redakcijom časopisa „Enciklopedija moderna”.
*U Sarajevu s profesorima Filozofskog fakulteta Milanom Damjanovićem, Arifom i drugima, te redakcijom časopisa „Odjek”. Ove kontakte i veze najčešće održavaju Lj. Tadić, M. Marković, M. Đurić i D. Medaković.
Ekstremna grupa studenata: Sačinjavaju je studenti Dušan Bošković, Milorad Vučelić, Milan Nikolić, Jovica Aćin, a zatim Vladimir Mijanović, Sekelj Laslo, Jovanović Mirjana, Mihajlović Velja, Minderović Dragan, Božidar Borjan, Neda Nikolić, Sonja Liht, Simon Simonović, Ljubiša Ristić (sin generala Ristića), Lazar Stojanović, Aleksandar Ilić, Predrag Bogdanović – Ci, Danilo Udovički i drugi. Oni, u stvari, predstavljaju osnovnu „udarnu grupu” profesora, koja deluje organizovano, ekstremno i bukački. U isto vreme oni su nosioci svih praktičnih „akcija” na Beogradskom univerzitetu. Grupa je usko povezana i sa ekstremnim studentima iz drugih univerzitetskih centara u zemlji.

 

Uticaj ovih grupa oseća se:
u pozorištu – glumci: Stevo Žigon, Branko Pleša, Ljuba Tadić, Mira Trailović, upravnica Ateljea 212, i drugi;
na filmu – reditelji Dejan Đurović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac, Želimir Žilnik;
u institutima: Ljuba Stojić, Institut društvenih nauka; Triva Inđić i grupa sociologa Sociološkog instituta, Jelena Danojlić, Institut za novinarstvo;
u redakcijama listova i RT Beograd (Vasko Ivanović, Žika Lazić, Raša Popov, Jug Grizelj i drugi);
Udba izveštava da je rad stranih obaveštajnih službi intenziviran i po kvantitetu (broju angažovanih lica) i po rasprostranjenosti (prodor u sve društvene strukture, pa i „u narod”). Slobodno se može reći da obaveštajne službe supersila i vojnih blokova vode pravu obaveštajnu bitku na našem prostoru – preko nas, a za nas, da nas dobiju za sebe.
A. Obaveštajne službe zemalja Istočnog bloka
Posebna faza njihove aktivnosti nastala je posle 1968.godine – od čeških događaja – kada je u najvećoj meri izvršena i zamena ljudstva u njihovim diplomatskim predstavništvima. Treba podvući da je reč o visokokvalifikovanim kadrovima, odabranim po posebnim kriterijima za rad u SFRJ.
SSSR je tu najaktivniji i najprisutniji. Za razliku od ranije, promenili su metode rada i idu organizovanije „u sve republike i na sve strukture”. Cilj i parole pod kojima to čine poznati su. Nastoje da legalizuju svoj rad, u čemu i uspevaju. Tako je, recimo, Dom sovjetske kulture u Beogradu postao istureni punkt za propagandno-političku i informativno-obaveštajnu delatnost – u Domu je zaposleno 12 sovjetskih i 13 naših građana. Taj dom ne deluje samo u Beogradu već proširuje svoju „saradnju” na Šabac, Valjevo, Požarevac, Novi Sad, Sombor itd.
Aktivnost preko naučnih institucija SSSR-a naročito je zapažena u 1970. i 1971. godini. Teme su „izučavanje Jugoslavije” u svim aspekatima. Samo u 1970. godini obrađeno je osam takvih tema, između kojih i „Socijalno-politički koreni jugoslovenskog revizionizma”, a i ostale slične teme.
Pored toga, oslanjaju se i na svoju političku agenturu iz redova ibeovaca i drugih.
Bugarska je obaveštajno veoma aktivna na našem prostoru. U zajedničku jugoslovensko-bugarsku železničku stanicu u Dimitrovgradu ugradili su 362 svoja građana, od kojih su: 64 oficiri državne sigurnosti, 57 carinski službenici, 44 kontrolno osoblje. Na teritoriji Srbije registrovano je oko 200 obaveštajnih kontakata iz Bugarske.
I aktivnost mađarske obaveštajne službe nešto je veća nego ranije. Naročito je karakterističan povećani broj dolazaka oficira mađarske armije u posetu rodbini i prijateljima u SR Srbiji – 170.
B. Obaveštajne službe Zapada
Delatnost ovih službi uslovljena je, pre svega, globalnom strategijom Zapada i interesima NATO-a. Prema procenama, veoma su dobro ugrađeni na razne načine u raznim punktovima. Intelektualni krugovi u nas poseban su objekat njihovog interesovanja. Specijalizacije, kao što je već rečeno, veoma su brojne i oni ih bogato koriste.
Jedan od strateških ciljeva u njihovom radu je, kako kažu, „razvodniti jugoslovenski socijalizam” i „Jugoslaviju približiti Zapadu”. Obaveštajne službe SAD, civilne i vojne, u praksi tako i rade. I, kako sami kažu, „pokrili su celu Jugoslaviju da ne dožive iznenađenje”.
Deluju iz ambasada i iz inostranstva, a obaveštajnim radom civilnog dela ambasade rukovodi obaveštajni komitet. Američki zagranični centri iz Austrije, SR Nemačke, Italije sveobuhvatno rade prema nama. Ilustracije radi navodimo da smo kroz nekoliko izdvojenih slučajeva obrade otkrili 20 obaveštajaca angažovanih u okviru salcburške grupe; 13 obaveštajaca iz sastava Minhenskog centra i vojnoobaveštajne službe SAD; 12 agenata ovih centara su iz redova naših građana – sedam u zemlji i pet u inostranstvu; da je u okviru praćenja ovih centara izdiferencirano oko 250 obaveštajno interesantnih veza itd. Uz sve to, mora se računati i sa činjenicom da ovi centri dolaze do značajnih tajni i podataka (na primer, centar u Salcburgu je bio obavešten nekoliko dana ranije o poseti predsednika Tita Šumadiji maja 1971).
Obaveštajne službe Velike Britanije, SR Nemačke, posebno Italije, zatim Francuske, Grčke, Turske razvile su svoj veoma intenzivan obaveštajni rad, ali deluju i u okviru NATO-a.

Strani agenti na Univerzitetu i u Siminoj 9a
SDB posebno apostrofira profesore i studente povezane sa „stranim službama”:
profesori Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Sveta Stojanović, Zagorka Pešić-Golubović, Mihailo Đurić, Aleksandar Stojanović, zatim Ilija Moljković, te asistenti Triva Inđić, Kosta Čavoški, Đorđe Vuković i druge „vođe” ispoljenog ekstremizma u studentskim demonstracijama i kasnijih stavova, koji su, inače, u suprotnosti s politikom Saveza studenata.
U svojim manipulisanjima svi oni koriste, pre svega, delatnost ekstremnih studenata, preko kojih ostvaruju i određeni uticaj u redakcijama listova „Student”, „Vidici”, a zatim i uticaj na pojedince u Univerzitetskom odboru Saveta studenata.
Grupa je, preko Mihaila Markovića, povezana i s književnicima: Dobricom Ćosićem, Svetom Lukićem, Predragom Palavestrom. A preko Mihaila Đurića s B. Mihajlovićem Mihizom, Žikom Stojkovićem, Zoranom Gluščevićem… Sa Đurićem je takođe u vrlo bliskim odnosima i prof. Dejan Medaković, u čijem se stanu sastaju Mihiz, M. Đurić, Ljuba Tadić i drugi istomišljenici iz intelektualnih krugova. (Kraj)
Kontakti sa inostranstvom
Od nekoliko desetina lica koja su se do sada na bilo koji način našla u središtu ekstremnih događaja u okviru Univerziteta, svako od njih ima nekakav „kontakt” sa inostranstvom.
Ljuba Tadić, profesor, studirao u Parizu. U 1970. godini bio na studijskom putovanju u SR Nemačkoj, a zatim i na dužoj specijalizaciji. Stipendiju je dobio i uz pomoć profesora Milana Kangrge iz Zagreba. Održava stalne i brojne veze s licima iz Francuske, SAD i SR Nemačke.
Marković dr Mihailo je ukupno proveo u SAD više od četiri godine. Ima širok krug veza u SAD i evropskim zemljama.
Stojanović dr Svetozar bio na specijalizaciji u Velikoj Britaniji, a 1970. godine otišao u SAD i tamo se zadržao do juna 1971.
Milić dr Vojin boravio u SR Nemačkoj 1970. godine.
Kron dr Aleksandar sada se nalazi na specijalizaciji u SAD.
Studenti: Minderović Dragan, Udovički Danilo, Stojković Lazar, Liht Sonja, Nikolić Neda, Lasko Sekelj, Jovičić Ljiljana (udata za Vladu Mijanovića) i drugi boravili su u Francuskoj, SR Nemačkoj i SAD. Minderović Zoran i Kamban Vojislav (otac mu bio ibeovac) i sada se nalaze u Francuskoj, gde su povezani s tamošnjim ekstremistima.
Student Vlado Mijanović je tokom 1968, 1969. i 1970. godine imao u Beogradu nekoliko susreta s novinarima (obaveštajno sumnjivim): Desom Trevizan, inače veza M. Đilas, Stelom Aleksander, zatim Ričardom Kinderslijem, profesorom Oksfordskog univerziteta i bivšim sekretarom Ambasade Velike Britanije u Beogradu, Dontom Fernandom, predstavnikom belo-emigrantske izdavačke kuće „Posev” iz Minhena, itd. Student Danilo Udovički, sin Lazara Udovičkog, sekretara Saveta za spoljnu politiku Predsedništva SFRJ, takođe je poznat po svojim mnogobrojnim kontaktima i vezama sa strancima (govori pet jezika pa je u mnogim kontaktima ostalih ekstremista služio i kao prevodilac). Osim toga, u zadnjih desetak godina svake godine je vodio u Francusku grupu od po tridesetak jugoslovenskih omladinaca i omladinki u Međunarodni evangelistički koledž, koji je, prema francuskim izvorima, pod patronatom CIA.

 

Pročitajte još:

[/wc_posts]

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar