INTERVJU SRĐAN VERBIĆ: Važnije je kupiti udžbenik nego ga pročitati

Srđan Verbić je na mestu ministra prosvete bio svega nešto više od dve godine. Kako iza svakog ministra gotovo po pravilu ostaje više zamerki nego pohvala, tako je i sa Verbićem. Ono što svi pamte je njegov pokušaj da na neki malo bolji način uredi pitanje izdavanja i štampanja udžbenika. To je tada izazvalo oštru reakciju velikih izdavačkih kuća kojima su udžbenici osnovni biznis, a u krajnjoj liniji dovelo je i do toga da za njega ne bude mesta u narednom sastavu vlade. Sa Verbićem za „Ekspres“, osim o udžbenicima i nastavnim programima, razgovaramo i o mnogim nedoumicama o tome kako će nastava u srpskim školama da izgleda od septembra, da li smo i šta smo naučili iz prvih meseci obrazovanja pod koronavirusom i kako ćemo to što smo naučili da primenimo.

"Očekivano je da ne znamo šta će biti od septembra, jer to ne zavisi samo od nas. Zavisi pre svega od pandemije. Ovo može da potraje veoma dugo, tako da mislim da rešenje mora da bude fleksibilno i da bude priprema za dugotrajnu nastavu celog obrazovanja u uslovima pandemije. Dakle, ono što je bio eksces, akcija koja je urađena na brzinu u martu, treba da dobije malo drugačije oblike. Mora da dobije trajniju formu.

Jedna je stvar objasniti i nastavnicima i učenicima da nešto sada u vanrednim okolnostima mora da se uradi na oruk. A potpuno druga stvar je da su te vanredne okolnosti, zapravo, normalne okolnosti. Da je to kako se radi onlajn novo normalno. Ne radimo to da zakrpimo nedelju ili dve, pa ćemo posle da nadoknadimo nešto u školi. Ne, možda nećemo da nadoknadimo ništa od toga. Možda će sledeća školska godina cela biti onlajn. Mora od toga da se pođe, da ovo zapravo nije izuzetak, da nije nešto što je privremeno, već da moramo da nađemo rešenja i ako ovo potraje do kraja sledeće godine“, kaže za „Ekspres“ Verbić koji je danas predavač na FEFA fakultetu.

FOTO TANJUG / RADE PRELIC / bb

Deluje kao da se nekako ne snalazimo u tome, jer niko nije to na taj način predstavio.

"Iskreno da kažem, ne znam zašto. Jer još u martu bilo je prilično jasno da ovo nije stvar koja se završava brzo i da sve oruk varijante brzo troše i nastavnike i učenike. Dakle, stresno je i za jedne i za druge, vrlo iscrpljujuće. A posle toga se dolazi u fazu – dobro, šta sad, kako dalje, kako da nađemo motivaciju? To jeste sada možda i najvažnije pitanje. Kako u ovim uslovima motivisati učenike i nastavnike da se ozbiljno radi? Treba poći od toga da vidimo šta su prioriteti. Mnogo toga nije prioritet i treba te stvari odmah ukloniti. Ono što nije prioritet je bilo kakvo ocenjivanje, provera znanja. Dakle, to nam stvarno ne treba. Mnogo je važno sada da se čuje šta oni misle, šta su im problemi. Kako su radili domaće zadatke? Šta im nije bilo jasno? Da li su učili iz knjiga ili su radili samo onlajn? Milion nekih pitanja o kojima treba da daju svoje mišljenje i učenici. Konačno da oni postave pitanje, a da nastavnici na to što bolje reaguju."

Povezane vesti - INTERVJU PETAR PIJANOVIĆ: Školski udžbenici su svačiji i ničiji

Da li ih je iko pitao do sada nešto?

"Vrlo malo. I jasno je zašto je vrlo malo. Kanali komunikacije koje su nastavnici imali sa učenicima bili su prilično jednosmerni. Oni su davali zadatke, a na onlajn predavanjima nastavnici su pričali. Da svi učenici pričaju jeste prilično nezgodno i tehnički zahtevno. Nije toliki problem za učenike da pročitaju lekcije i da odgovore na pitanja, kako se to radilo u martu, aprilu, maju. Problem je što su oni sa druge strane internet žice negde u svojoj kući sami, ne vide svoje drugove, ne čuju se komentari, ne vide se. Oni gube motivaciju. Ne znaju čemu sve to. Dakle, nije lako bilo kome pa ni onim najuspešnijima, koji grizu, ni njima nije lako da nađu motivaciju, a kamoli onima kojima je skoro nemoguće da rade u svojim kućama, gde je mali prostor, više ljudi, stalno neka buka... Njihova motivacija da sada sednu i uče je najveći problem od svega. I oni bi svakako morali da kažu svoje mišljenje, da se otvore, da počnu da pričaju o tome, kako im izgleda dan, šta ih muči. Ova pandemija je istovremeno i ozbiljna prilika za učenje o stvarima koje nam nisu bile svakodnevno u fokusu. Mi smo vrlo malo u školama učili o tome kako se snaći u vreme neke katastrofe, pandemije, kako preživeti smanjenu mobilnost, kako preživeti to da malo komuniciramo sa svojim najbližima, kako provesti vreme zatvoren u kući. Niko neće napraviti nikakav ozbiljan pomak ukoliko se na ta pitanja ne bude odgovaralo."

Kažete da je komunikacija bila jednosmerna. Koliko je to odgovornost i roditelja, bar za mlađe razrede, da li su pokušavali da ostvare dodatnu komunikaciju sa nastavnicima?

"Nastavnicima je ovo bilo mnogo teže nego rad u školama. Kada ne mogu da razgovaraju sa decom, kada ih ne vide na okupu, svaka komunikacija traži mnogo više vremena. Ako komuniciraju preko imejla, onda treba svaki od tih imejlova pročitati, odgovoriti na njega smisleno. Bez obzira na to koliko se trudili da urade posao kako treba, njima se neki đaci potpuno izgube. Ako im nisu pred okom, njih nema u toj virtuelnoj učionici. Mnogo je lakše sakriti se u zadnju klupu u toj virtuelnoj učionici da te niko ne vidi, nego što je u pravoj učionici. Zaista mnogi učenici nisu prisutni. Ne znamo šta se sa njima dešava. Da li su išta pročitali, da li su uradili i jedan domaći zadatak? Bilo bi naravno dobro da nastavnici mogu da ih kontrolišu. Ali zaista nema vremena. Bilo bi idealno kada bi svi učenici mogli da budu istovremeno na nekoj platformi, poput Zooma pa da se u prozorčićima pojave, da se javljaju za reč, da diskutuju. Mi, međutim, imamo 20 odsto učenika koji uopšte ne mogu da se uključe u onlajn nastavu. Oni nemaju tehničkih mogućnosti. Kod njih nema interneta, nemaju računare, tablete, sa kojih bi to mogli da izvedu, niti to mogu da imaju. U startu gubimo 20 odsto dece i to uglavnom iz najugroženijih porodica, onih kojima je pomoć najpotrebnija."

Povezane vesti – Od strategije do tragedije

Kako rešiti taj problem? Oni imaju pravo na obrazovanje.

"Apsolutno. Obrazovanje je nešto što svima mora da bude dostupno. Ukoliko to nismo u stanju da ispunimo, onda ovo nije obrazovni sistem. Onda je to loša zamena za obrazovanje. Za obrazovni sistem je, mislim, prvi i najvažniji zadatak da se vidi gde su ti đaci, da se na neki način omogući da obrazovanje bude svima dostupno. Da se prosto nađe rešenje i da se to što je onlajn svima učini dostupnim."

FOTO TANJUG / RADE PRELIC / bb

To je možda trebalo već uraditi?

"To je zadatak u koji bi morala da se uključi cela zajednica. Ne bi bilo ništa loše da neke javne ustanove obezbede neke prostorije, internet, računare. Na mnogim mestima se radi od kuće. Mnogo toga funkcioniše tako što ljudi rade onlajn, a neki računari, nekakav prostor koji je opremljen tako zvrji prazan. Naravno, to nije mesto gde će se okupiti celo odeljenje. Ne, neće. Za 80 odsto učenika imamo rešenje od kuće, ali za onih 20 odsto treba naći kakvo-takvo rešenje."

Ili iskoristiti školu ako postoje kabineti sa računarima.

"Naravno, prvo škole. Ukoliko postoji mogućnost da mali broj đaka dolazi, ako se proceni da je to nekima od njih važno u smislu da ne mogu da rade u svojoj kući."

Povezane vesti – Radnička odela za srpske akademce

Sve što nas je zadesilo u martu bilo je iznenađenje. Ljudi su reagovali na oruk. Da li je vreme od tada upotrebljeno na pravi način i da li se misli o tome kako će sve funkcionisati od jeseni?

"Nije, zato što se sve vreme postavljalo, čini mi se pogrešno, kao da krpimo ceo proces, čekajući kraj. Pa ćemo onda u školu, pa će onda biti normalno. A šta ako ne bude tako? Šta ako ovo zaista postane novo normalno, ako posle ovoga budemo imali drugi talas? Ne možemo da se ponašamo prema ovoj situaciji kao prema nečemu što - evo samo što nije prošlo. Ne, prosto ovo je sada normalno. Nadajmo se da će biti drugačije. Ali moramo u ovim uslovima da imamo redovno obrazovanje. Ovo nam je sada redovna situacija."

Kako imati redovno obrazovanje u neredovnoj situaciji koja je postala redovna?

"Da, tako je. Zemlje koje su imale iskustvo SARS-a i MERS- a prethodnih godina su se mnogo bolje snašle u ovoj situaciji. Oni su izvukli pouke iz toga i rekli – ok, sada obrazovanje izgleda ovako. Koliko dugo – ne znamo. Ali mi ne možemo da čekamo da pandemija prođe pa da se vratimo i da nadoknadimo propušteno. Ne, nećemo ništa nadoknaditi. Svaki dan je važan. Dvosmerna komunikacija je najvažnija od svega. Dakle, ako su učenici zatvoreni, ako ne mogu da kažu šta misle, oni nemaju motivaciju za učenje. Vrlo im je teško da bilo šta od toga urade kako treba. I da su najlakši domaći zadaci, oni ih rade mehanički. Nemaju mnogo koristi od toga.

Jedan od najvažnijih elemenata škole je socijalni momenat, da učenici budu zajedno, da u interakciji sazrevaju. Ok, to sada nije moguće na taj način, ali hajde da vidimo koji je to drugi način. Ono što je takođe bilo iznuđeno rešenje je da su se učenici previše spremali za prijemne ispite, zaključivanja ocena, zato što je sve to krenulo pri kraju školske godine. I onda je bilo, hajde da vidimo koji su to predmeti najvažniji, šta će se polagati na prijemnim ispitima. Potpuno su zanemareni neki drugi predmeti koji su morali da budu veoma važni. Svi predmeti gde se tražilo da đaci budu samostalni, da budu kreativni, da se izraze na pravi način, bili su zapostavljeni. Akcenat je bio na onima gde treba nabubati. To je tako suzilo fokus, da je od škole ostalo samo maltene ono što se daje na privatnim časovima pred neki ispit. Ne, ne treba nam to. Nama treba sve ono drugo uz to. Počevši od onih časova odeljenske zajednice, gde se okupe đaci, pa diskutuju na neku temu, od proslava rođendana... I ova onlajn škola bi morala da izgleda tako da se, kada je nekom od drugara rođendan, okupe na Zoomu i kažu – srećan rođendan. Da se oseti taj momenat da su oni tu zajedno. Nije važno samo da se urade domaći zadaci iz matematike i iz gramatike."

Povezane vesti – INTERVJU DR MILAN UZELAC: Znanje je privilegija manjine

Govorite o ispitivanjima i ocenama. Naši učenici već godinama prilično loše prolaze na, recimo, Pisa testovima. Kako će se ovo odraziti u narednom ciklusu?

"Ovo će se odraziti na sve. Sledeći ciklus Pisa testiranja je odložen za godinu dana, za 2022. godinu. Sada su važni, i na to treba da obrate pažnju svi oni koji su u procesu obrazovanja - ciljevi obrazovanja. Dakle, ne nastavni program koji je pisan za neke druge okolnosti. Nastavni program je pisan u odnosu na šire obrazovanje. Oni su nam važni u ciljevima, da omogućimo formiranje samostalnog čoveka, da se razvije ličnost, da se razvije interesovanje samostalnog učenja, tolerancija, empatija. To su ciljevi obrazovanja."

A da li ih ostvarujemo?

"Na njih moramo da se vratimo. To je ono što je starije od programa. Dakle, ako je sličnost trouglova nastavna jedinica, a ovamo vidimo da postoji ozbiljan problem u komunikaciji, hajde da se vratimo na ozbiljan problem. Sličnost trouglova jeste važna lekcija, ali može da se nauči i kasnije. A ono što su problemi, na primer, zdravstvenog obrazovanja... Mi u školi imamo kao važan cilj zdravlje i zdravstveno obrazovanje - zašto peremo ruke, zašto je važna prevencija, zašto je važna vakcinacija..."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...