INTERVJU TRIVO INĐIĆ: Ćosić od Tita tražio da Rankoviću sude javno

INTERVJU TRIVO INĐIĆ: Ćosić od Tita tražio da Rankoviću sude javno


Dobrica Ćosić je pre Brionskog plenuma pisao Brozu i tražio javno suđenje za Rankovića ako je kriv. Smatrao je da to treba javno razmotriti. Svog prijatelja Oskara Daviča, koji je bio u to vreme član CK KPJ i vrlo uticajan, zamolio je da na Brionima za vreme razgovora o Rankoviću kaže neku reč u njegovu odbranu. Oskar Davičo je to prećutao. Većina ljudi koje sam ja poznavao shvatila je slučaj Ranković kao jedan interni komunistički obračun koji neće promeniti temelje sistema, te da je afera prisluškivanja izmišljena

 

Dr Trivo Inđić, univerzitetski profesor, sociolog i filozof, diplomata, naučnik, publicista, praksisovac, buntovnik šezdesetosmaš, svojim pomalo zbunjenim, a pre bi se reklo vrlo opreznim i inteligentnim pogledom proviruje iz bogate biografije, koju je u ranom detinjstvu zapahnula politika teške Brozove represije. Došao je sa Grmeča u Beograd 1946. kod strica krojača da se školuje. Imao je samo osam godina. Tri godine kasnije u život osnovca Trive nezvano se uselila surova politika komunističkog vladara i njegova tajna policija.
Gospodin Inđić jedan je od retkih živih svedoka tih burnih vremena, kada su Srbijom hodali ljudi koji su imali hrabrosti da se suprotstave Brozovoj strahovladi, Ozni, a potom i Udbi, moćnom aparatu kolmovanog vlastodršca iz Kominterne. A direktan povod za razgovor s gospodinom Inđićem je izveštaj Udbe o „državnim neprijateljima” u Srbiji od studentske pobune 1968-1972. Pričamo o tim vremenima, o izveštaju Udbe koji na 72 strane poimenice nabraja sve „državne neprijatelje” Treće internacionale.
– Najpre da odredimo to vreme, jer ako je reč o Udbi, svi imamo ta iskustva, dugo je trajalo. Ja sam došao u Beograd 1946. kod strica krojača. Naravno, već tada sam neke stvari počeo da shvatam pošto je stric 1949. odveden na Goli otok samo zato što je jednom povratniku pozajmio pare da se snađe. U familiji se odmah znalo za Goli otok, i to je bila jedna ozbiljna tabu-tema koja je čak i nas decu opterećivala.

Da pričamo o političkim vremenima pre i posle 1968. Vi ste bili tada asistent na Filozofskom fakultetu?
– Ja sam bio asistent Ljubomira Tadića.

Izbacili su Vas sa fakulteta 1975.
– Da, u januaru.

Iz svega što znamo o vremenima studentske pobune 1968. vidi se da je kompletna intelektualna elita bila nezadovoljna.
– Neke stvari su se i pre toga događale. Ja sam imao neka iskustva i s politikom i sa Udbom. Pre Filozofskog fakulteta radio sam godinu i po dana u CK KP Srbije, bio sam sekretar Komisije za nauku, prosvetu i kulturu. I tu sam imao prilike da vidim šta se događa sa slučajem Ranković. To je 1966, teška godina, pogotovo ako to posmatrate iz aparata. Pošto je već tada „Praksis” postojao, od 1964, bio sam uključen u tu grupu, išao sam na skupove u takozvanu Korčulansku letnju školu, a 1967. sam već izbačen iz Partije posle godinu i po rada u CK. Imali smo jedan skup intelektualaca u Leskovcu u jesen 1967. Zbog kritike partijske politike prema kulturi ostao sam bez posla u Partiji. To je moje prvo lično iskustvo s represijom i policijom.

Šta su Vam konkretno zamerili?
– Te 1966. godine bio je slučaj Ranković. U Srbiji se pojavila neka nada ili iluzija da će se politika prisile menjati, da će biti bolje. Da policijski aparat neće imati tako značajnu ulogu kao prethodnih godina jer, evo, imamo obračun sa SDB i udaljavanje takozvanih rankovićevaca iz službe i javne uprave. Te nade, naravno, nisu dugo trajale. Postojalo je uverenje da slobodno možete govoriti, da vas neće niko prisluškivati, da vas neće policija maltretirati, intelektualci u Srbiji su verovali da mogu slobodnije da govore i da kritikuju sistem i režim. Pošto su se već pre toga pojavili časopisi „Praksis” i „Filozofija”, s redakcijom koju će činiti budući praksisovci, bilo je prilika i mesta da se jedan duh demokratske debate u Srbiji zaista neguje. To je prihvaćeno kao pozitivno stanje duha i uverenje da se u Srbiji može napraviti jedan korak ka demokratizaciji. Bile su to ozbiljne zablude. Studentske demonstracije u Beogradu, pa studentski protesti u Prištini, ispostavilo se, raspršili su naše nade. Nova garnitura koja je došla na vlast posle Rankovića praktično ne menja mnogo politiku. Opet imate represiju prema intelektualcima, prema bilo kakvoj javnoj demokratičnoj reči. To se naročito ogleda u slučaju odnosa prema studentskom pokretu, studentskoj štampi, delatnosti nekih stručnih udruženja kao što su Udruženje književnika Srbije, Srpsko filozofsko društvo, Srpsko sociološko društvo. Dakle, svaki pokušaj jedne otvorene kritičke debate ponovo biva sužen.

Trivo Indjic foto oksana skendzic (8)

Bilo Vam je jasno da je to s Rankovićem bila nameštaljka?
– Naravno. Pogotovo meni. Tada sam radio u CK. Već tada sam bio stari prijatelj s Dobricom Ćosićem i 1966. godine smo i o tome razgovarali. On je tada napisao pismo Brozu u kojem je tražio javno suđenje za Rankovića ako je kriv. Smatrao je da to treba javno razmotriti. Svog prijatelja Oskara Daviča, koji je bio u to vreme član CK KPJ i vrlo uticajan, zamolio je da na Brionima za vreme razgovora o Rankoviću kaže neku reč u njegovu odbranu. Oskar Davičo je to prećutao. Većina ljudi koje sam ja poznavao shvatila je slučaj Ranković kao jedan interni komunistički obračun koji neće promeniti temelje sistema niti doneti demokratiju. Samo će se promeniti lica u službi. Mislim da Broz nije verovao ni Udbi ni Partiji, već se oslanjao na vojnu oligarhiju, pre svega na kontraobaveštajnu službu. U odlučujućim trenucima u Jugoslaviji je takozvani KOS uvek rešavao sve probleme, pa i slučaj Ranković. Poznata je priča o braći Mišković. Ljude koji su radili u Saveznom SUP-u su odmah proglasili vojnim licima, i kao takve ih hapsili i sudili im. Da biste dokazali te teze braće Mišković o prisluškivanju Broza, vi ste ceo savezni MUP i srpsku policiju pretvorili u glavnog krivca. Znam čoveka iz savezne službe Velju Đorđevića, koji je bio jedan od amnestiranih na Rankovićevoj listi. Bio je oženjen mojom sestrom od tetke. I sam mi je kasnije pričao, ako su i nešto ozvučili kod Broza, to su uradili još 1962, i to po nalogu samog Broza.

U svim beleškama tajne policije Vi se pominjete u više uloga. Kako je izgledao taj direktni susret sa Udbom?
– Moje kolege i ja smo bili predmet brige SUP-a i Udbe svakodnevno. Naše kretanje, razgovori, posete, bankarski računi, sve je to bilo strogo kontrolisano. Mi profesori smo znali da na časove dolaze ljudi koji pišu izveštaje, da na našim predavanjima sede ljudi koji pišu šta se tu radi. Znali smo koji službenici fakulteta pišu beleške za Udbu. Od njih smo tražili da te beleške budu tačne, da prenose ono što govorimo. Kada smo kao grupa profesora išli na kafu ili u kafanu, uvek je s nama bio neko od tih ljudi koji su radili za MUP.

Znali ste da Vas špijuniraju?
– Naravno, čak smo im i kafu plaćali. Tada je jedan od njih meni rekao da zna sve o meni: ,,Ja ulazim u tvoj stan kad god hoću, kad god nisi u stanu, znam gde šta držiš u stanu i šta imaš”. To je slučaj sa svim profesorima. Tu je bilo i ljudi iz partizanske generacije kao što su Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Andra Krešić…

Trivo Indjic foto oksana skendzic (9)

I ljudi iz Simine 9a su bili u partizanima.
– Da, Žika Stojković, Mića Popović i Dobrica Ćosić. Ostali nisu. To se malo preteruje. Nisu oni bili tako kritični prema sistemu. To je više bio obračun na estetskoj ravni sa socijalističkim realizmom kao doktrinom. Tih pedesetih i šezdesetih godina jedini prostor slobode gde ste mogli nešto da kažete je bila umetnost. Tu dolazi do prvih ozbiljnih kritika sistema. Recimo, kritika Branka Ćopića iz 1951. Veliki broj ljudi koristi tu mogućnost, književnost se shvata kao sredstvo društvene kritike.

SDB je tražio „državne neprijatelje” i u časopisima, književnosti, pozorištu…
– To je pitanje samog statusa te službe u političkom sistemu. Ako se ta služba ne bavi ozbiljnim pitanjima koja su relevantna za sistem, a to su stvarni unutrašnji problemi zemlje, pre svega među ljudima u svakodnevnom životu, u privredi, na poslu, nego se bavi intelektualcima, to je onda jedna vrsta izbegavanja pravih problema. Mi se slabo bavimo problemima zemlje kao celine i rane pojave nacionalističkih grupacija i stranih infiltracija i podrške koju emigranti dobijaju u ovoj zemlji. To služba ne shvata ozbiljno.

Grupe profesora sa Pravnog, sa Filozofskog fakulteta, iz „Praksisa” i slično ipak su bili protiv tog sistema?
– Niko od nas nije bio protiv socijalizma kao sistema. Mi smo bili protivnici staljinističkog sistema, koji je, uprkos pričama o specifičnosti jugoslovenskog socijalizma i njegovom antistaljinizmu, bio staljinistički. Mi smo shvatili da se sistem u biti ne menja. To je jednopartijski sistem u kojem je dominantna garnitura vaspitana i obrazovana u Moskvi.

Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Ekspresa..

 

Pročitajte još:

[/wc_posts]
  1. 1
    Vilenjak

    Mislim da pojedini “disidenti” Dana’s sebi daju veci znacaj I herojstvo koga su nedostojni.Moj otac je tresnuo partijsku knjizicu o stop napustio partiju 1963. God.Bio je penzionisani oficir.Nikakve konsekvence Zbog toga nije imao.Sve je punopravno obavljao u opstini I drugim ustanovama.Samo su Malo ispastali karikeristi,jer je bio jednopartijski sistem,Pa Ako nisi u partiji Nema direktorskog mesta.Ko nije bio u partji ,mogao je u crkvu ,Kad mu je volja.

+ Ostavite komentar