Kako se Mira Marković zaljubila u Slobu

Mira Marković je juče preminula u bolnici u Sočiju. Pre nešto manje od četiri godine objavila je memoare "Bilo je to ovako" u kojima je ispisala priču svog života. Kao u kakvim ljubićima sa kioska, ušećerenim detaljima i devojačkim opisima, Markovićeva je opisala kako se zaljubila u svog supruga Slobodana Miloševića i kako mu je prva izjavila ljubav. "Ekspres" prenosi delove iz njene knjige.

"Ja sam tog decembra bila neprekidno tužna. Žalila sam mu se na hladnoću i samoću. On mi je začuđen rekao: "Ti sama!?" Pa nikada te samu nisam video. Uvek si okružena drugovima i drugaricama. Nikada nisam video nekoga ko ima tako veliko društvo kao ti. Ali, eto..." Pa, i nisam mu objasnila najbolje razlog svoje tuge. On je, svejedno, imao potrebu da me teši.
Na dan dočeka Nove godine, posle završenog poslednjeg sastanka i okončanja svih priprema, otrčala sam kući da se okupam, operem kosu i obučem. Na doček sam otišla u haljini od crvenog somota, sa romantičnom belom kragnom. Bele cipele sa velikom "zlatnom" mašnom nosila sam u rukama do škole, bile su previše nežne za sneg i mraz. Kada sam ušla u salu u kojoj smo čekali Novu godinu, bila je već puna, orkestar je svirao, ja sam prvo pogledala oko sebe da vidim kako izgledaju luster, lampioni, jelka, okićeni prozori i vrata...

Dok sam tako zadivljena stajala u novogodišnjoj noći u svom životu, Slobodan mi je dodirnuo ruku. Razumela sam da treba da igramo. Da igram, i prvi put, nisam baš rekla, ali valjda je video. Rekao mi je da je to engleski valcer. To je bila neka miran, nekako tiha igra. Dok smo igrali, ja sam čula njegovo srce. Nisam znala da srce može tako da se čuje. Ko zna, možda je samo to, njegovo, bilo takvo.

Posle se više nismo videli. Te noći sam malo naučila da igram, pretpostavljam da nije bilo bogzna šta. Ali nisam se ni trudila. Nisam stigla. Toliko sam bila oduševljena muzikom, jelkom, snegom, koji pada iza prozora. Kada bi ceo život mogao da bude svečan kao novogodišnja noć."

Rukavice

"Grad je bio skoro pust. Sneg je prestao da pada, ali je bio veliki. Rano, hladno januarsko popodne. Na pola puta sam srela Slobodana. On nikuda nije išao, prosto je šetao. Pošao je sa mnom, da ne idem sama. Žalila sam mu se na ocenu iz istorije. Objasnila sam mu da idem u biblioteku zbog "Antigone".

Imala sam tanak kaput i bila sam bez rukavica. Hodali smo već neko vreme pričajući. Ruke su mi se smrzle. On mi je ponudio svoje rukavice. Bile su velike, od tamne braon kože. Uzela sam samo jednu. Nije imao smisla obe, drugu sam ostavila njemu. Da se ne bi sa mnom sporio oko te druge, predložio mi je da ruku bez rukavice stavim u džep od njegovog kaputa. Stavila sam, ali na kratko. Bilo mi je to nekako suviše prisno.

[embed]http://www.youtube.com/watch?v=KairmsARpyo[/embed]

Šetali smo tako praznim gradom po snegu, dugo i polako. S vremena na vreme je pevušio "Podmoskovske večeri". Tada sam prvi put čula tu pesmu. Imao je divan glas i očigledno je imao naviku da skoro i ne primećuje da stalno nešto peva. Oboje smo u školi učili francuski i engleski jezik. Do tada nisam imala prilike da čujem ruski. A on je znao sve reči te pesme i tako su mu lepo stajale. I sve mu je to popodne lepo stajalo - pesma, kaput, kosa i rukavice, hod i sigurnost koju je prenosio na mene.

Tako dok smo hodali kroz hladnoću i sneg, činilo mi se kao da sam se nekako sklonila kod njega. Manje me je bolela trojka iz istorije.
Bio je takav ozbiljan i lep.
Rekla sam mu da sutra rano ujutru idem u Beograd i da ću tamo biti za vreme zimskog raspusta.
Sneg je počeo da pada, pa me je on ispratio do kapije ispred moje kuće. Ispod prvog upaljenog uličnog svetla gledala sam kako sneg pada po njegovom tamnom dugačkom kaputu. "Vidi kako je lepo veče, pada sneg, nemoj večeras da čitaš Antigonu", rekao je.
Eto tako smo se rastali.

Priznanje

"Taj zimski raspust u Beogradu je bio dug. Ali, i lep. Čekala sam da prođe, mada mi je svaki dan bio kao dan pred praznik, i sam pomalo praznik.
Čitavo to vreme sam se osećala svečano. Svečana je bila muzika, i sneg, i haljine, i drveće, i ručak, i jutro, i vetar, i nebo. Osećala sam se svečano, nadrealno, protivrečno. Htela sam da se raspust što pre okonča, ali i da što duže traje.

Ako je to sve zbog njega...onda šta bi trebalo ja da radim. Kako ću da živim sa tom divnom i nepoznatom tajnom. Nikome, naravno, neću ništa reću.
Nikad takvog nekog nisam videla ni na filmu, ni u snu. Setila sam se svih muških likova iz filmova, iz literature - niko nije imao sve najlepše osobine koje je Bog smislio za čoveka. Svima je drugima nedostajala poneka. On je imao sve. Ali, to ne bih smela nikome da kažem. Ni njemu, pogotovo. Ni da mu kažem da sam sve vreme mislila na njega.

Ali rekla sam mu. Desetog marta, pre podne, na školskom odmoru, gledajući u svoje cipele.
Nekoliko dana kasnije, 17. marta, obećali smo jedno drugom da ćemo se večno voleti.
Bio je lepši od svega što sam mislila da je lepo, od svega čemu sam se divila. Lepši od svih bajki, od peska na morskoj obali pod prvim jutarnjim suncem, od mirisa tek pokošene trave, od alpskog sutona na planini na kojoj su živeli Hajdi i njen deda, od moje plave suknje ispod koje se jedva nazire beli žipon od čipke, od filma "Snegovi Kilimandžara", od zvezdane noći u kojoj su igrali Pepeljuga i onaj pinc, od tog princa, od Novogodišnje noći, od glasa u junskoj noći, od sunca koje se rađa iznad Tihog okeana, od slike "Crveni vinogradi" Van Goga, od magle nad Avalom u novembru...

Kome sam to mogla da kažem. Pa, skoro nikome. Drugarice, one su znale kako on izgleda i skoro svima se dopadao. Drugovima, onima iz škole koje sam toliko volela i oni mene, oni ne bi imali razumevanja za začaranost u kojoj smo se našla.
Prvo sam rekla svom mlađem bratu. Rekla sam mu da ima oči zlatne, kao sunce, kao zvezde. "Da li kao one koje smo ti i ja gledali sa prozora naše sobe." "Da, takve, samo su tople. Greju me. A one naše, one su hladne."

Pročitajte još

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]