IBARSKA, ĆURUVIJA, STAMBOLIĆ... Karike koje nedostaju

Uprkos jasnih tragova o brojnim političkim zločinima iz perioda režima Slobodana Miloševića, sudski su okončana samo tri slučaja: ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo četvorice funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali i ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika "Dnevnog telegrafa". Sva tri, moglo bi se grubo definisati - polovično.

Kada je 5. oktobra 2000. tadašnja Demokratska opozicija Srbije delimično preuzela poluge vlasti, prioritet u rešavanju zločina iz pređašnjeg perioda predstavljala su upravo tri navedena slučaja. Zbog insistiranja da budući načelnik DB-a mora da prihvati "klauzulu" da ih reši u roku od 15 dana nakon imenovanja, dvojica starih kadrova kojima je to ponuđeno odbili su postavljenje. Tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću jedan od njih je rekao da to nije moguće.
"Onda ne možeš da budeš načelnik", rekao mu je Đinđić.
"Ja to nisam ni tražio", odgovorio mu je.
Drugi potencijalni načelnik na sastanak s premijerom nije ni došao. Tadašnjem ministru policije Dušanu Mihajloviću je, posle uslova koje je čuo, rekao: "Da ne gubimo vreme. Ja to neću da obećam jer ne može da se uradi. Ali biće onih koji će obećati..."
Rešavanje ostalih zločina, ubistva Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, neizvodljiva "samoubistva" sudije Nebojše Simeunovića i novinarke Dade Vujasinović, a kamoli likvidacije Zorana Todorovića Kundaka ili Radovana Stojičića Badže... novouspostavljenoj vlasti nisu bili u vidokrugu, nisu pripadali njihovoj sferi interesovanja.

Skoro 18 godina bilo je potrebno da se tri zločina kojoj je politika dala prioritet sudski okončaju.
Prvostepena presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije izrečena je nedavno, 5. aprila 2019, tačno 20 godina od zločina u Svetogorskoj ulici. Veće Specijalnog suda četvorici optuženih je izreklo presudu od ukupno 100 godina zatvora. Tadašnji šef DB-a Radomir Rade Marković je za podstrekavanje na teško ubistvo osuđen na 30 godina zatvora, a Milan Radonjić koji je u vreme zločina bio na čelu beogradskog centra DB i pripadnici tog centra Ratko Romić i Miroslav Kurak za teško ubistvo u saizvršilaštvu. Radonjić je osuđen na 30 godina, a Raomić i Kurak na po 20 godina. Marković je u zatvoru već 18 godina, Radonjić i Romić su proveli u pritvoru tri godine. Od 2017. su u kućnom pritvoru uz elektronski nadzor, dok je jedini u bekstvu Miroslav Miki Kurak. Sudsko veće nije utvrdilo ko je nalogodavac zločina, kao ni ko je direktni izvršilac ubistva.

U jedinstvenom postupku pred Specijalnim sudom koji je vođen za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva predsednika SPO Vuka Draškovića 15. juna 2000. u Budvi, Milorad Ulemek Legija, kao organizator, i njegov potčinjeni Branislav Berček koji je pucao u Stambolića i na Draškovića, osuđeni su na po 40 godina zatvora. Presudom je utvrđeno da iza ova dva zločina stoje nekadašnji državni vrh i tadašnja DB. Kao nalogodavac je označen predsednik SRJ Slobodan Milošević, ali mu nije suđeno jer je u to vreme bio u Hagu. Rade Marković je kao pomagač osuđen na 15 godina zatvora. Na dugogodišnje zatvorske kazne osuđena su još petorica pripadnika JSO.
Deset godina od zločina u kojem su stradali Veselin Bošković, Vušur Rakočević, Dragan Vušurević i Zvonko Osmajlić, u januaru 2010. doneta je konačna presuda za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva Vuka Draškovića.

Kada je Rade Marković stigao iz Javne bezbednosti i na mestu šefa tajne policije smenio Jovicu Stanišića, intenzitet zločina s lebdećom etiketom DB-a dobio je na zamahu.
"Služba je do tada baštinila svoju priču, u kojoj je načelnik mogao da bude samo neko iznutra, neko od nas, kada za to dođe vreme, godine iskustva, zasluge u radu... Rade je za sve nas bio samo policajac. I on je nosio taj kompleks. Stalno je imao osećaj da ga zbog 'pedigrea policajca' svi gledamo s visine. Zato je imao potrebu da se dokaže. Ali, policajac u redovima Službe nije bila jedina promena koju je Marković uneo. Do tada se Služba najviše bavila stranim službama, spoljni neprijatelj je bio prioritet, naravno i unutrašnji, ali oni ljudi koji su sarađivali sa stranim službama, radili protiv svoje države. Međutim, Marković je u startu kao glavnog unutrašnjeg neprijatelja označio opoziciju. I ceo naš rad je bio potpuno podređen tome. Svi lideri opozicije bili su na merama tajnog praćenja", kaže sagovornik "Eskpresa" iz sadašnjeg rukovodstva BIA.
Rade Marković je s porodicom Milošević-Marković postao blizak u vreme dok je rukovodio beogradskom policijom. Marku Miloševiću, sinu predsedničkog para, bio je svojevrsni "vaspitač" jer za to porodica nije imala vremena. Bilo im je najlakše da ga daju u ruke značajnim policajcima koji su Marka oduševljavali, a preko njega se Rade Marković zbližio s familijom. I napredovao do šefa tajne policije, postavši personifikacija zločina bivšeg režima, iako je DB-om rukovodio samo dve godine.
Sagovornik "Ekspresa" iz sadašnjeg rukovodstva BIA kaže da u tom periodu nije postojalo jezgro unutar Službe koje je bilo šta moglo da promeni:
"O Radetu i o zločinima pričalo se šapatom, po kuloarima. Na kolegijumu niko o tome nije smeo da pisne, da pita bilo šta. A sve se znalo, i svi smo znali. Čekali smo da to vreme prođe. Zato je odmah kada se moglo isplivao dosije 'Ćuran' o praćenju Ćuruvije. To je bio dosije Službe koji je i doveo do rešenja... I posle 5. oktobra, pa sve do njegovog hapšenja 25. januara 2001, Marković je svaki dan dolazio na posao. Potpisivao je rešenja o prestanku praćenja političara DOS-a. Poslednje je potpisao rešenje o prestanku tajne pratnje nad Zoranom Đinđićem, tek u januaru 2001. godine".
Mediji su se dugo maštovito poigravali s Markovićevim tajnama. Nešto je ispričao, zatim demantovao, nećkao se, prihvatao ponudu da "razmeni informacije za svetlost dana", odustajao kada su pokušali da ga prevare. Prvi pokušaj da se privoli na saradnju usledio je nedugo posle 5. oktobra 2000. Propao je iz političkih razloga. Markovićevu dotadašnju upornu tvrdnju da ne zna ništa o zločinima Dušan Mihajlović dovodi u sumnju u knjizi "Oni su jači od nas", ali, objašnjava, nije bio u prilici da je proveri:
"Posle promena 5. oktobra svi su počeli da 'pevaju'. Kertes je trčao da priča samo da ne bi bio u zatvoru. Svi redom su hteli da pričaju. Tada je propuštena velika prilika. Problem je što su Đinđić i njegovi najbliži saradnici imali fiksaciju Radetom Markovićem. A Rade Marković je mogao da bude najbolji svedok saradnik, da nam pruži podatke koji bi možda predupredili i Legiju i 'zemunce' i sve što nas je kasnije zadesilo. Ne tvrdim da bi tako sigurno bilo, ali je vredelo o tome ozbiljno razmisliti."
Šta je sve Rade Marković mogao da okrije o događajima vezanim za zločine i zbog čega su strahovali političari, čitajte opširnije u novom broju "Ekspresa."

Šta je sve Rade Marković mogao da okrije o događajima vezanim za zločine i zbog čega su strahovali političari, čitajte opširnije u novom broju "Ekspresa."

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]