Kosovsko rešenje u šest američkih poteza

Veće američko angažovanje na Balkanu je ključno, ocenjuje profesor Edvard P. Džozef, koji uopšte ne dovodi u pitanje neophodnost srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova u postojećim granicama. A kako bi to angažovanje bilo efikasno, i Džozef nudi sistem štapa i šargarepe, gde je štap mnogo konkretniji

Do kosovskog rešenja u šest poteza - ukratko bi mogao da glasi podnaslov teksta koji je u časopisu "Forin polisi", pod naslovom "Srbiji je potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja", objavio vanredni profesor američkog univerziteta "Džon Hopkins" Edvard P. Džozef. A tih šest poteza nove zapadne strategije za Balkan podrazumevaju: srpsko priznanje nezavisnosti Kosova, sistem nagrade i kazni, u zavisnosti od toga kako se ponaša Srbija, uključivanje SAD u rešavanje problema, davanje suvereniteta SPC nad srpskim svetinjama, formiranje Zajedničkog centra mira i istorije u Beogradu i u Prištini, a do „međusobnog pomirenja" došlo bi se po ugledu na Prespanski sporazum između Grčke i Severne Makedonije.

Kako je već prva tačka predloga, koji uopšte ne dovodi u pitanje neophodnost srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova u postojećim granicama, za Beograd, najblaže rečeno sporna, profesor Džozef odmah prelazi na sistem štapa i šargarepe, gde je štap mnogo konkretniji.

Naime, prema njegovom mišljenju, podela Kosova je pogrešna, jer bi Srbe ostavila da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima.
"Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja. Umesto odsecanja severnog dela zemlje u zaludnom pokušaju da se Srbi uteše, nova strategija učiniće stalnim srpsko prisustvo na Kosovu - u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države", navodi on.

Za priznanje Kosova, Srbiji bi, kako navodi, umesto "kompenzacije" trebalo ponuditi "afirmaciju", što bi, po njegovom mišljenju, bili značajni ustupci kada je u pitanju i finansijska, ali i vojna pomoć SAD. U suprotnom, kazna bi mogla da bude veća podrška SAD kosovskoj vojsci i angažman na priznavanju kosovske nezavisnosti, uz istovremeno uskraćivanje Srbiji razvojne pomoći iz EU.
"Izbor predsednika Srbije će biti ili da pregovara o časnom rešenju koje vodi Srbiju ka EU do 2025. ili da gleda kako SAD i ključne evropske prestonice predstavljaju "Kosovo 2025", intenzivan, transatlantski napor na izgradnji države. Umesto da Ministarstvo odbrane Srbije ostvari specijalan, potencijalno unosan odnos sa Pentagonom, ta privilegija bi otišla Kosovu", navodi Džozef.

Sa druge strane, on ne računa da bi za Albance bio potreban neki poseban štap, jer, kako navodi, "Kosovo nije u poziciji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum" (o suverenitetu SPC, prm. nov.).

A on tvrdi da bi upravo jače uključivanje SAD bilo neophodno za rešavanje kosovskog pitanja, ali i sveopšteg stanja na Balkanu. Amerika bi, navodi, odmah trebalo da traži prekid ciklusa provokacija iz Prištine i Beograda.
On predlaže i dugoročno raspoređivanje američkih trupa u Srbiji, inženjera vojske SAD koji bi sa srpskim kolegama radili na obnavljanju uništene infrastrukture. Navodi i da bi aerodrom Ponikve u zapadnoj Srbiji bio odlična lokacija za bazu, i zbog toga što se nalazi blizu bosanske granice, što bi, "posebno u RS željnoj odvajanja, bio signal američke posvećenosti teritorijalnom integritetu Bosne".

Uporedo sa investicijama u sferi odbrane, Srbiji i Kosovu bio bi ponuđen "paket razvoja", koji bi trebalo da Srbima sa severa KiM pruži novu perspektivu, čime bi se ujedno izbeglo stvaranje bilo kakve "protodržave poput RS u Bosni".
Džozef navodi i da bi Priština trebalo da preda potpuni suverenitet nad pravoslavnim lokacijama SPC, dok bi bilo kakve sporove rešavao generalni sekretar OEBS-a u Evropi.