NATO kao mera patriotizma (INFOGRAFIKA)

Februar je, kada je reč o ulozi NATO-a u Srbiji, prošao u znaku najava novog IPAP sporazuma, međusobnih pohvala, reči hvale i zahvalnosti koje su razmenjivali srpski zvaničnici i NATO funkcioneri. U martu, stvari već izgledaju drugačije. To naravno nije ni slučajno, ni neočekivano budući da je ove godine obeleženo punih 20 godina od kako je Alijansa bombardovala Srbiju. Emocije su neminovne i opravdane. Zna to i NATO, zato je jedino obraćanje javnosti prethodnih nedelja na sebe preuzeo upravo Jens Stoltenberg.
Izvinite, ali morali smo. Bilo je u humanitarne svrhe. Tako nekako bi parafrazirano i banalizovano zvučalo njegovo obraćanje u srpskim medijima. I to je opravdano, pre svega praktično jer Zapad po difoltu ostaje pri svom stavu. Barem kada su formalnosti u pitanju.
Međutim, kada je reč o domaćim političarima, obraćanja na ovu temu, kao i svake godine za godišnjicu, bilo je pregršt. Dok se oni prozapadno orijentisani tu negde već polovinom marta malo povuku iz javnosti, dežurne patriote se naoštre.
I sve bi to bilo potpuno logično i očekivano, kao što u Srbiji naizgled i deluje, da iza javne scene stvari ne izgledaju malo drugačije. Naime, činjenice i fakti, hronološki analizirani, ukazuju na trend koji je javnom mnjenju slabo poznat - paradoksalno, najviši stepen saradnje Srbije sa NATO-om ostvaren je upravo u periodima kada su se na vlasti nalazili patriotski i proruski orijentisani državnici.
Tako su, recimo, "najjači" i najvažniji sporazumi potpisani u vreme dva saziva vlade Vojislava Koštunice, nekadašnjeg lidera Demokratske stranke Srbije, poznatog po stavu da Srbija nikada ne treba da uđe ovaj vojni savez.
- Moje mišljenje je protiv našeg članstva u NATO savezu - rekao je Koštunica 2000. godine, neposredno nakon 5. oktobra, da bi već u vreme njegovog predsednikovanja Vladom, Srbija 2006. godine potpisala Partnerstvo za mir čime je započeo prvi korak institucionalne saradnje sa NATO-om. Posebno je zanimljivo da je tokom prvog saziva u Koštuničinoj vladi ministar odbrane bio Zoran Stanković, koji trenutno obavlja funkciju predsednika Koordinacionog tela Vlade Srbije za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa, dok je u drugom šef diplomatije bio Vuk Jeremić, a ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Da ova paradoksalna situacija nije usamljena, pokazuju i evropske integracije. Naime, kako za "Ekspres" kaže šef stalne delegacije Skupštine pri Parlamentarnoj skupštini NATO Dragan Šormaz, upravo je Koštuničina vlada dobila prvi korak, tačnije Studiju izvodljivosti u procesu evrointegracija, a ne, recimo, vlada Zorana Đinđića.
- Podaci su egzaktni i lako proverivi, što je čudno u odnosu na percepciju javnosti u Srbiji. Uporediću to i sa evropskim integracijama. Osim studije izvodljivosti, u Koštuničino vreme počeli su i pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, pa su u jednom trenutku prekinuti zbog saradnje sa Haškim tribunalom. U stvari, mnogi su samo hteli nove izbore. Ta vlada se takođe dogovorila i o Partnerstvu za mir, što je bio prvi korak u institucionalnoj saradnji sa NATO-om. Na osnovu tog formata mi i dan-danas sarađujemo s Alijansom. Takođe, dogovoren je i SOFA sporazum koji nije ratifikovan u Skupštini u vreme Koštunice, a paralelno u medijima idu naslovi poput onih: "Gaziće nam decu kamionima" i ostale gluposti - priseća se Šormaz.
Nakon Koštuničinog vremena, na red dolazi vlada Mirka Cvetkovića, Borisa Tadića i Demokratske stranke. Tada se osim redovnih vojnih vežbi sa NATO-om institucionalno ništa drastično nije menjalo. Paralelno traje i proces evrointegracija, a status kandidata za EU Srbija dobija u trenutku kada se na vlasti već nalazi Srpska napredna stranka.
- Tada se otvaraju poglavlja, počinje dijalog, Briselski sporazum... A javnost sve vreme ima percepciju da je neko drugi za Evropu. S druge strane, kad je reč o NATO-u, ratifikuje se u Parlamentu SOFA sporazum, koji se sada primenjuje bez ikakvih problema u korist Srbije i završava se prvi Individualni akcioni plan partnerstva Srbije i NATO (IPAP). Sprovodi se dve godine, a zadovoljstva je bilo sa obe strane, osim u delu koji se odnosi na javnu diplomatiju (public diplomacy). Njihova (NATO, prim. aut.) strana je imala samo primedbu da mi nedovoljno upoznajemo našu javnost sa stepenom saradnje i koristima koje Srbija ima kroz tu saradnju. I sa time se lično slažem. Sada treba na tome raditi. Nije tajna da smo mi od 2006. imali čak 150 vojnih vežbi sa NATO ili državama članicama, a 12 sa Rusijom. I to je objavljeno na sajtu Ministarstva odbrane. Ali zašto niko od novinara to ne prenosi, ne preuzima sa sajta i ne postavlja pitanja, meni nije jasno - ocenjuje Šormaz.

Made by ap

Na potpuno suprotnom kraju spektra egzistira mišljenje političkog analitičara Dragomira Anđelkovića, koji ističe da je saradnja sa NATO bila najintenzivnija posle 5. oktobra, te da je od tada samo postepeno opadala. On podseća na ekspoze Gorana Svilanovića iz 2001. godine u kojem se prvi i jedini put, na zvaničnom nivou, govori o evroatlantskim integracijama.
- U narednom periodu je sve više uspostavljana saradnja. To je bila cena 5. oktobra. Naš domaći zadatak je bio da se sa Alijansom uspostavi puna saradnja i to se radilo u fazama. Svi koji su učestvovali u 5. oktobru morali su da učestvuju i u tome. Prvo, NATO postaje deo državne politike, onda se uspostavlja viši stepen saradnje. Koštuničine obe vlade su bile koalicione, gde su preovladavali oni koji su bili za NATO integracije. Definitivan preokret u Koštuničinoj politici desio se sa 2007. kada je usvojena Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Tada je postalo jasno da se NATO definitivno opredelio za nezavisnost Kosova. Ta rezolucija je usvojena uz pomoć opozicije, radikala. Tu počinje ta faza, kada i dalje sarađujemo sa NATO-om na visokom nivou, ali s druge strane, imamo rezoluciju o vojnoj neutralnosti. I to je dobar model, s jedne strane razvijamo dobre odnose sa Rusijom i ODKB-om, ali ne smanjujemo saradnju sa Alijansom. Treba imati visok stepen saradnje sa svim vojnim blokovima i značajnim faktorima, uz neutralnosti - kaže Anđelković za "Ekspres".
Uprkos saradnji koja se razvija i koja je doterala do najvišeg nivoa, u srpskoj javnosti i dalje postoji negativna percepcija prema NATO-u. Razlog za takvo stanje Anđelković pronalazi u dve stvari - agresiji na Srbiju i tome što su, kako kaže, NATO sile ipak sponzori albanskog separatizma. S druge strane, kaže, država mora da uvaži stav građana i da ne ide u NATO, ali mora da sarađuje sa tim vojnim savezom kako ne bismo imali probleme.
- To je faktor koji može da nam napravi mnogo problema - kaže Anđelković.
Uprkos javnom mnjenju i procentu građana koji su danas za ulazak u NATO, a koji je daleko manji nego, recimo, 2003. i 2004. godine, dakle svega nekoliko godina nakon bombardovanja, saradnja Srbije sa Alijansom je na najvišem mogućem nivou koji može imati jedna zemlja koja ne pretenduje da postane članica. Kao što je "Ekspres" već pisao, ovih dana trebalo bi da se okončaju dogovori o sporazumu IPAP 2. Kako za naš list navodi Šormaz, prema njegovim informacijama, dokument se trenutno nalazi u Briselu.
- Oni sada treba da daju odgovore, neke primedbe ili predloge na taj plan koji će biti uvršten. I primena onda može da počne.
Srbija će, kaže, od tog sporazuma imati velike koristi. Što na bezbednosnom planu i u okviru odbrambenog sistem, tako i kroz obrazovne institucije. Jer IPAP je mnogo više od vojnog sporazuma.
- NATO nije samo vojska, ali je to teško objasniti javnosti. Zamislite oduševljenje koje su iz Alijanse doživeli kada je srpski naučni tim konkurisao za sredstva sa projektom po kojem se od morskih algi, koje se veštački uzgajaju u staklenoj bašti, može napraviti biogorivo, a da mi čak nemamo ni izlaz na more. I naravno da su oni onda to finansirali. Ali pazite, niko drugo nije izvadio sredstva iz svoje kase, nego NATO. To govori o tome kakvu percepciju imaju neke druge međunarodne organizacije. Naravno da se treba prisećati bombardovanje, kao što se obeležavaju drugi bitni događaji iz naše istorije. Problem je što mi, nažalost, često zaboravljamo neke stvari iz istorije. Ja sam, recimo, za vreme bombardovanja sedeo na topu i borio se protiv NATO-a, a sada sam šef NATO delegacije u Skupštini. Mi smo posle Prvog svetskog rata već 1920. imali ekonomske odnose sa novim državama koje su nekada činile Austrougarsku, kao i diplomatske i ekonomske odnose, bez obzira na posledice Prvog svetskog rata. Srbija 20 godina priča da nas je NATO bombardovao, a taj vojni savez je sada duplo veći nego 1999. godine. Neke države koje su članice Alijanse, poput Češke, Rumunije i Bugarske, nemaju nikakve veze s tim. Nije ista situacija. Prošlo je mnogo vremena. Ne treba zaboraviti žrtve, ne treba zaboraviti ni naše greške koje su dovele do tog bombardovanja, ali moramo ići dalje. Moramo da sarađujemo, jer takvo je okruženje, a mi nismo na pustom ostrvu.